Špengler: Kraj svake civilizacije nastupa kada ljudi počnu tražiti razlog za rađanje dece!

0

Kameni kolos, „svetski grad“, stoji na kraju životnog toka svake velike kulture. Čoveka kulture, koga je duševno formirala zemlja, osvaja njegova sopstvena tvorevina, grad, pravi ga svojim stvorom, svojim izvršujućim organom, i konačno svojom žrtvom. Ova kamena masa je apsolutni grad. Njegova slika, koja se svojom veličanstvenom lepotom ocrtava u svetlosnom svetu ljudskog oka, sadrži svu uzvišenu simboliku onoga što je konačno „postalo“. Kamen gotičkih građevina, pun duše, najzad je u toku hiljadugodišnje istorije stila postao obezdušenim materijalom ove demonske kamene pustinje.

Ono što čoveka svetskog grada čini nesposobnim da živi na nekom drugom a ne na svom veštačkom tlu – jeste gubitak kosmičkog takta u njegovom biću, dok naponi budnog mu bića postaju sve opasniji. Neka se ne zaboravi da u jednom mikrokosmosu životinjolika strana, budnoća, pridolazi biljolikom biću njegovom, a ne obratno. Takt i napon, krv i duh, sudbina i uzročnost, odnose se kao cvetno selo prema okamenjenom gradu, kao nešto „što je tu samo za sebe“ prema nečemu drugom što od njega zavisi. Napon bez kosmičkog takta koji mu daje dušu – znači prelaz u „ništa“. A civilizacija je samo napon. Glave svih civilizovanih ljudi od ranga najzad su isključivo preovladane izrazom najoštrijeg napona. Inteligencija nije ništa drugo do sposobnost za najnapetije razumevanje. Ove glave su u svakoj kulturi, tip njenog „poslednjeg čoveka“.

Intelektualni napon zna samo još za jedan, specifično svetsko-gradski, oblik odmora: opustiti se, „rasejati se“. Prava igra, životna radost, zadovoljstvo, opojnost, rođeni su iz kosmičkog takta, a sada ih u njihovoj suštini više i ne shvataju. U svim svetskim gradovima svih civilizacija vraća se ponovo smenjivanje najintenzivnijeg praktičnog mislenog rada njegovom suprotnošću, svesnim „praznim provodom“, smenjivanje duhovnog napora telesnim, sportskim, smenjivanje telesnog napora čulnim naporom „zadovoljstva“ i duhovnim naporom „uzbuđenja“ u kocki i klađenju, smenjivanje čiste logike svakodnevnog rada svesno uživanom mistikom. Bioskop, ekspresionizam, teozofija, bokserske borbe, crnačke igre, poker i klađenje na trkama – sve će se to naći u Rimu, a neki poznavalac treba da protegne jednom to ispitivanje na indijske, kineske, arabljanske svetske gradove.

I sada, najzad, proishodi iz činjenice da je biće sve više obeskorenjeno, a budnoća sve napetija, ona pojava koja se u tišini odavno pripremala i koja se sad iznenada pojavljuje u punoj svetlosti istorije: JALOVOST CIVILIZACIJSKOG ČOVEKA. Ovde se ne radi o nečemu što bi se moglo shvatiti svakodnevnim kauzalitetom, otprilike fiziološki, što je, naravno, pokušala moderna nauka. Tu je jedan potpuno metafizički obrt ka SMRTI. Poslednji čovek svetskih gradova NEĆE VIŠE DA ŽIVI; hoće kao pojedinac, ali ne kao tip, kao masa; u tom celokupnom biću gasi se strah od smrti. Ono što pravog seljaka ispunjava dubokim i neobjašnjivim strahom, pomisao na izumiranje porodice i imena – izgubilo je svoj smisao. Produžavanje srodne krvi u ovom vidljivom svetu ne oseća se više kao dužnost te krvi, a sudbina da se bude poslednji ne oseća se više kao kobna. Tih osećanja o produženju nema više, ne zato što su deca postala nemoguća, nego zato što inteligencija, pojačana do krajnosti, ne nalazi više razloga za svoj OPSTANAK.

Zaronimo u dušu seljaka koji od davnina sedi na svojoj grudi ili ju je uzeo u posed da na njoj istraje svojom krvlju. On se tu koreni kao unuk predaka i kao predak budućih unuka. NJEGOVA kuća, NJEGOVA svojin: to ovde ne znači prolazno uzajamno pripadanje tela i dobra za kratki niz godina, već trajnu i intimnu vezanost VEČNE zemlje i večne krvi. Tek time, tek tim zasedanjem na tle u mističnom smislu, dobijaju velike epohe kružnog toka, plođenje, rađanje i smrt, onu metafizičku draž koja se simbolički stvarala i naslagala kao običaj i religija u svih stanovništava koja čvrsto sede na tlu.

Sve to više ne postoji za „poslednjeg čoveka“. Inteligencija i jalovost povezane su u starim porodicama, starim narodima, starim kulturama, ne zato što u okviru svakog pojedinačnog mikrokosmosa animalna životna strana, prenapeta, proždire biljoliku stranu, nego zato što se budno biće privikava na kauzalno regulisanje. Ono što čovek razuma naziva, izvanredno karakterističnim izrazom, „prirodni nagon“, to on saznaje ne samo „kauzalno“, već „kauzalno“ i procenjuje i daje mu prigodno mesto u krugu ostalih svojih potreba.

Veliki obrt nastupa čim u svakodnenom mišljenju visoko kultivisanog stanovništva počnu „RAZLOZI“ ZA POSTOJANJE DECE. Svuda gde ima stvarnog života vlada jedna unutrašnja organska logika, jedno „to“, jedan nagon potpuno nezavisan od budnog bića i njegovih kauzalnih vezivanja. Bogato i obilno rađanje prvobitnih stanovništava jeste prirodna pojava, o čijem postojanju niko i ne razmišlja, a još manje o koristi ili šteti od nje.

GDE SE U SVESTI POJAVE RAZLOZI ŽIVOTNA PITANJA, TU JE ŽIVOT SAM VEĆ STAVLJEN POD PITANJE.

Tu počinje mudro ograničavanje broja rađanja, koje se prvo zasniva na materijalnoj nuždi, a posle se uopšte više ni na čemu i ne zasniva. (Još se Polibije tuži kao na zlu kob Grčke na to ograničavanje koje se već davno pre njega uobičajilo u velikim gradovima, a u rimsko doba uzelo strašne razmere).

Pa tada već počinje da biva životnim problemom i izbor „životne drugarice“ (seljak i svaki prvobitni čovek bira MAJKU SVOJE DECE), i to u budističkoj Indiji kao i Vavilonu, u Rimu kao i po današnjim gradovima.

Pojavljuje se ibzenovski brak, „viša duhovna zajednica“, u kojoj su obe strane „slobodne“, naime slobodne kao inteligencija, i to oslobođene od biljolikog nagona krvi koja hoće da se produžuje. I onda Šo može da kaže: „ da se žena ne može emancipovati, ako ne odbaci od sebe svoju ženstvenost, svoju dužnost prema mužu, prema deci i prema svakome, sem prema sebi samoj“.

Pra-žena, seljačka žena je MATI.

Sve njeno određenje, željeno od detinjstva, zatvoreno je u toj reči. A sada se pojavljuje ibzenovska žena, drugarica, junakinja cele-gradske književnosti, od nordijske drame do pariskog romana. Namesto dece, parovi sada imaju „DUŠEVNE KONFLIKTE“, brak je zanatski zadatak primenjene umetnosti i u njemu se radi o „UZAJAMNOM RAZUMEVANJU“.

Sasvim je svejedno da li jedna amerikanska dama nalazi dovoljno razloga da nema dece zato što neće da propusti „season“ ili Parižanka zato što se boji da je ne napusti ljubavnik, ili ibzenovska junakinja zato što „PRIPADA SAMO SEBI“.

Sve one i pripadaju samo sebi – i sve su jalove.

Ista činjenica, vezana za iste „razloge“, nalazi se i u aleksandrijskom i u rimskom i, naravno, i u svakom drugom civilizovanom društvu; a najpre u onome u kome je odrastao Buda.

Svuda postoji, u helenizmu kao i u 19. veku, i u vreme Laocea, i u vreme Čarvaka-učenjaka, jedna etika za inteligenciju oskudnu u deci i jedna literatura unutrašnjim konfliktima Nore i Nane.

Bogatstvo u deci, čiju je sliku punu dostojanstva Gete još mogao da ocrta u Verteru, postaje nešto provincijalno. Po velikim gradovima otac sa mnogo dece je karikatura – Ibzen je nije zaboravio: ona je u njeogovoj Komediji ljubavi.

Na svakom stepenu počinje u svim civilizacijama viševekovni stadijum strahovitog opadanja naroda. Cela piramida ljudstva sposobnog za kulturu isčezava. Sa vrha se ruše prvo svetski gradovi, pa provincijski, najzad i selo, koje neko vreme zaustavlja ispražnjavanje gradova time što njegovo najbolje stanovništvo prekomerno beži u grad. Konačno preostaje samo primitivna krv, ali bez svojih snažnih elemenata koja bi bila nada za budućnost. Nastaje tip Felaha.

Ako išta dokazuje da kauzalnost nema ničega zajedničkog sa istorijom – to je onda odveć poznata „propast antike“, koja se završila davno pre provale germanskih naroda koji su se selili. Carstvo uživa u savršenom miru; bogato je, visoko obrazovano; dobro je organizovano; imalo je od Nerve do Marka Aurelija niz vladara kakvih ne može pokazati cezarizam ni jedne druge civilizacije. Pa ipak stanovništvo iščezava u masi i brzo, uprkos očajničkom Avgustovom zakonodavstvu o braku i deci, čiji je lex de maritandis ordinibus više zaprepastio rimsko društvo no Varov poraz, uprkos masovnim adoptacijama(usvajanjima), neprestanom naseljavanju vojnika varvarskog porekla, uprkos ogromnim alimentacionim fondovima Nerve i Trajana da bi se iz njih podigla deca siromašnih roditelja. Bez ljudstva su i opustele: prvo Italija, pa Sevrena Afrika i Galija, nazjad i Španija, koja je pod prvim carevima najgušće bila naseljena. „Latifundia perdidere Italiam, iam vero et provincias“, čuvena i, karakteristično, u modernoj narodnoj privredi stalno ponavljana reč Plinijeva pomešala je početak i kraj procesa: veliki posed se ne bi nikada toliko proširio da nisu već ranije gradovi isisali seljaštvo i da selo, bar unutrašnje, nije već bilo napušteno. Najzad, 193. Pertinaksov edikt otkriva strašno stanje stvari: u Italiji i u provincijama dopušta se svakome da uzme u posed pustu zemlju. Ako je obrađuje, dobija pravo svojine.

Istorijski istraživači treba samo da se ozbiljno pozabave drugim civilizacijama, pa da svuda uvide istu pojavu. U pozadini događaja u Novom carstvu, najpre počev od 19. dinastije, jasno se oseća ogromno opadanje stanovništva. Sa ranijom gustinom stanovništva ne bi se moglo zamisliti građenje grada koje je izveo Tel el, Amarni Amenofis IV, sa ulicama širokim do 45 m; kao ni mršava odbrana od „pomorskih naroda“, čiji tadašnji izgledi na osvajanje carstva sigurno nisu bili ništa gorio no izgledi Germana počev od 4. veka; pa najzad ni ono neprekidno useljavanje Libijaca u Deltu, gde je, oko 945, jedan od njihovih vođa – baš kao Odoakar 476. po Hristu – preuzeo vladavinu nad carstvom.

 

Ali se isto oseća i iz istorije političkog budizma, počev od cara Azoke. Što je Maja-stanovništvo u vrlo kratkom roku posle španskog osvajanja upravo iščezlo i što su veliki gradovi, bez ljudi, postali prašuma – to ne dokazuje samo da su osvajači bili brutalni, jer bi njihova brutalnost u tom pogledu bila bez dejstva na kakvo mlado i plodno kulturno ljudstvo; nego to pre dokazuje jedno iznutrašnje gašenje, koje je bez sumnje već poodavno bilo počelo. A što vidimo kada se obratimo sopstvenoj civilizaciji: stare porodice francuskog plemstva nisu najvećim delom bile istrebljene francuskom revolucijom, već su počev od 1815. izumirale; jalovost se sa plemstva prenela na građanstvo, a počev od 1870, i na revolucijom skoro iznova stvoreno seljaštvo. U Engleskoj i, još mnogo obimnije, u Sjedinjenim Američkim Državama, i to baš u njihovom najboljem stanovništvu na Istoku, među starim naseljenicima, počelo je odavno u veliko stilu „rasno samuubistvo“, protiv koga je Ruzvelt napisao svoju poznatu knjigu.

Zato se svuda u tim civilizacijama, već izrana, nalaze opusteli provincijski gradovi, a pri kraju razvoja ispražnjeni džinovski gradovi, u čijim kamenim masama malobrojno felaško stanovništvo sedi isto onako kao ljudi kamenog doba po pećinama i na kolju. Samara je bila napuštena već u 10. veku; Azokina prestonica, Papaliputra, bila je ogromna, potpuno nenastanjena pustinja od kuća, kada ju je, oko 635. posetio kineski putnik Hsiuen Cjang; a mnogi Maja-gradovi morali su biti već prazni u Kortezovo vreme. Imamo, počev od Polibija, dug niz antičkih opisa: stari čuveni gradovi, čiji su se prazni nizovi kuća rušili, dok na forumu i gimnaziju pasu krda stoke, i dok se žito seje u amfiteatru, iz koga još vire statue i Hermi. Rim je u 5. veku imao stanovnika koliko i neko selo, ali su carske palate bile još nastanjene.

Time se završava istorija gradova. Dorastao iz prvobitnog trga do kulturnog i najzad do svetskog grada, on žrtvuje krv i dušu svojih tvoraca tom veličanstvenom razviću i njegovom poslednjem cvetu, duhu civilizacije, pa time konačno uništava i sebe sama.

Iz knjige filosofa istorije Osvalda Špenglera, PROPAST ZAPADA III, poglavlje Gradovi i narodi.

Priredilo uredništvo sajta Vidovdan

POSTAVI ODGOVOR

*