Шрафови у месари – фантомски посао премијера Вучића

0

Субота – дан за одмор и спавање. Али, нема ништа од тога, јер ћеркица ме буди у 8 ујутро: „Бака те зове на Скајп, дођи брзо“. Шта је сад, забринух се, да нису лоше вести? Откад сам 2003. дошао у Лондон, мајка и није баш имала обичај да ме буди викендима. Опраштам јој, помислих цинично, у Србији је дан у пуном налету, један сат унапред, 9 сати и јесте пристојно време за позив.
„Сине, премијер нам је радио баш ту код тебе и пре него што је постао студент! У гвожђари, продавао шрафове! На Глостер Роуду, сад ћу да ти прочитам текст…“ И пре него што сам успео да дођем себи, онако сањив, и повежем о чему се ради, мајка ми прочита насловну Блица и цео текст унутра. Мајка иначе није политички заинтересована, често и не гласа, али није да не воли срцепарајуће животне приче. Чула је да је премијер поштен и свидело јој се како је почео да заводи ред, па је на прошлим изборима гласала за њега. Отуда вероватно и ово одушевљење сазнањем да је премијер надничио баш у мом крају. Он је још давне 1988. године радио код Индијца, као младић, пре него што се вратио и уписао студије у Србији. Зарађивао је 2 фунте на сат, али пошто се убрзо показао добрим, дигли су му плату на 2 и по фунте. Газда је продао локал пре пар година, али ту су радници који се Вучића сећају од пре 25 година, али који не могу да докуче да ли је премијер на Милошевићевој или оној другој страни политичке понуде. Има и слика, „Јацк’с Хардњаре Хомењаре” шопа, где је премијер радио – вели ми мајка. Отворим сајт Блица и видим насловну принт издања:
Па ја знам ову радњу са слике! Живим две улице даље и свако јутро пролазим поред ње, на путу до Глоуцестер Роад тубе (метро) станице. Ту хватам Пиццадиллy линију, правац до Кинг’с Цросса, где ми је канцеларија. Иако ми је ово дневна рутина у последњих шест година, никад се нисам превише загледао у „Џекову“ сваштару. Додуше, мислим да сам једном ту свратио да купим изолир траку. Давно беше, ваљда ме сећање добро служи.
И до поднева сам малтене потиснуо целу причу у заборав, упркос мајчином одушевљењу. Велика ствар – радио у мом крају, чуј… Али, не даде ми ђаво мира, па пар сати касније на степеништу зграде, током краћег разговора са комшијом Џоном, поменух случај: „Знате ли да је наш премијер радио у „Џековој сваштари“, овој на Глоуцестер Роаду, још 80-их?“ Господин Џон, старији џентлмен који се целог свог живота није селио из овог краја, са изненађењем запита: „Јацк’с… мислиш на Цхард & Сонс радњу? Зар ту није била месара 80-их?” “Не знам заиста, не сећам се добро Лондона из тог периода”, одговарам саркастично. Осамдесетих сам се играо у песку, у Крагујевцу. “Нисам баш сигуран”, сумњичаво додаде Џон, па пређосмо на причу о Мурињовом Челсију и трансферима.

Нешто касније тог поподнева сетих се опаске о месари. Пролазећи поред радње, загледах се у зграду, и заиста – угравирано у зиду стоји “Цхард&Сонс”, очигледно име некадашње радње. Претражих мало по интернету да погледам њен историјат, а једино што сам успео да пронађем јесте једна стара фотографија:
Fantomski-posao-premijera-Vucica-02

Месара, заиста. Немогуће да премијер лаже, помислих, можда је фотографија прилично стара. Можда се месара затворила 60-их, 70-их, па и почетком 80-их, па је „Јацк’с” отворена на истом том месту пре те 1988. године… И брже-боље похитах да погледам историјат радње у регистру привредних субјеката. И ево шта сам добио:
Fantomski-posao-premijera-Vucica-03
Радња за коју премијер тврди да је у њој радио 1988. године тада није постојала, она је отворена 1. јануара 1989. године. Да није комшија Џон био у праву? Чекајте, сад сам збуњен, ако је ту била месара, то онда значи да… ма немогуће, премијер никада не лаже!

Можда је и пре ове радње ту био „хардњаре, хомењаре“, а не месара. Не знам, нисам паметан, али знам ко сигурно зна: премијер Вучић. Позивам га да нам разјасни и објасни, да нас не гризе црв сумње. И искрено се надам да је ово само нека грешка, јер све могу да поднесем, али да ми се мајка тако разочара – то никако!

Пешчаник

ПОСТАВИ ОДГОВОР


*