Šrafovi u mesari – fantomski posao premijera Vučića

0

Subota – dan za odmor i spavanje. Ali, nema ništa od toga, jer ćerkica me budi u 8 ujutro: „Baka te zove na Skajp, dođi brzo“. Šta je sad, zabrinuh se, da nisu loše vesti? Otkad sam 2003. došao u London, majka i nije baš imala običaj da me budi vikendima. Opraštam joj, pomislih cinično, u Srbiji je dan u punom naletu, jedan sat unapred, 9 sati i jeste pristojno vreme za poziv.
„Sine, premijer nam je radio baš tu kod tebe i pre nego što je postao student! U gvožđari, prodavao šrafove! Na Gloster Roudu, sad ću da ti pročitam tekst…“ I pre nego što sam uspeo da dođem sebi, onako sanjiv, i povežem o čemu se radi, majka mi pročita naslovnu Blica i ceo tekst unutra. Majka inače nije politički zainteresovana, često i ne glasa, ali nije da ne voli srceparajuće životne priče. Čula je da je premijer pošten i svidelo joj se kako je počeo da zavodi red, pa je na prošlim izborima glasala za njega. Otuda verovatno i ovo oduševljenje saznanjem da je premijer nadničio baš u mom kraju. On je još davne 1988. godine radio kod Indijca, kao mladić, pre nego što se vratio i upisao studije u Srbiji. Zarađivao je 2 funte na sat, ali pošto se ubrzo pokazao dobrim, digli su mu platu na 2 i po funte. Gazda je prodao lokal pre par godina, ali tu su radnici koji se Vučića sećaju od pre 25 godina, ali koji ne mogu da dokuče da li je premijer na Miloševićevoj ili onoj drugoj strani političke ponude. Ima i slika, „Jack’s Hardnjare Homenjare” šopa, gde je premijer radio – veli mi majka. Otvorim sajt Blica i vidim naslovnu print izdanja:
Pa ja znam ovu radnju sa slike! Živim dve ulice dalje i svako jutro prolazim pored nje, na putu do Gloucester Road tube (metro) stanice. Tu hvatam Piccadilly liniju, pravac do King’s Crossa, gde mi je kancelarija. Iako mi je ovo dnevna rutina u poslednjih šest godina, nikad se nisam previše zagledao u „Džekovu“ svaštaru. Doduše, mislim da sam jednom tu svratio da kupim izolir traku. Davno beše, valjda me sećanje dobro služi.
I do podneva sam maltene potisnuo celu priču u zaborav, uprkos majčinom oduševljenju. Velika stvar – radio u mom kraju, čuj… Ali, ne dade mi đavo mira, pa par sati kasnije na stepeništu zgrade, tokom kraćeg razgovora sa komšijom Džonom, pomenuh slučaj: „Znate li da je naš premijer radio u „Džekovoj svaštari“, ovoj na Gloucester Roadu, još 80-ih?“ Gospodin Džon, stariji džentlmen koji se celog svog života nije selio iz ovog kraja, sa iznenađenjem zapita: „Jack’s… misliš na Chard & Sons radnju? Zar tu nije bila mesara 80-ih?” “Ne znam zaista, ne sećam se dobro Londona iz tog perioda”, odgovaram sarkastično. Osamdesetih sam se igrao u pesku, u Kragujevcu. “Nisam baš siguran”, sumnjičavo dodade Džon, pa pređosmo na priču o Murinjovom Čelsiju i transferima.

Nešto kasnije tog popodneva setih se opaske o mesari. Prolazeći pored radnje, zagledah se u zgradu, i zaista – ugravirano u zidu stoji “Chard&Sons”, očigledno ime nekadašnje radnje. Pretražih malo po internetu da pogledam njen istorijat, a jedino što sam uspeo da pronađem jeste jedna stara fotografija:
Fantomski-posao-premijera-Vucica-02

Mesara, zaista. Nemoguće da premijer laže, pomislih, možda je fotografija prilično stara. Možda se mesara zatvorila 60-ih, 70-ih, pa i početkom 80-ih, pa je „Jack’s” otvorena na istom tom mestu pre te 1988. godine… I brže-bolje pohitah da pogledam istorijat radnje u registru privrednih subjekata. I evo šta sam dobio:
Fantomski-posao-premijera-Vucica-03
Radnja za koju premijer tvrdi da je u njoj radio 1988. godine tada nije postojala, ona je otvorena 1. januara 1989. godine. Da nije komšija Džon bio u pravu? Čekajte, sad sam zbunjen, ako je tu bila mesara, to onda znači da… ma nemoguće, premijer nikada ne laže!

Možda je i pre ove radnje tu bio „hardnjare, homenjare“, a ne mesara. Ne znam, nisam pametan, ali znam ko sigurno zna: premijer Vučić. Pozivam ga da nam razjasni i objasni, da nas ne grize crv sumnje. I iskreno se nadam da je ovo samo neka greška, jer sve mogu da podnesem, ali da mi se majka tako razočara – to nikako!

Peščanik

POSTAVI ODGOVOR

*