Срби пију више од Руса

0

Човек који конзумира алкохол ће увек имати одлично оправдање — пије јер је срећан, пије јер је несрећан, пије како би прославио добијање посла, или пије зато што је изгубио посао…

Грађани Србије су „рекордери на Балкану“ када је реч о конзумирању алкохола, показало је истраживање Светске здравствене организације. Са попијених 12,5 литара алкохола годишње по особи, Срби су „прешишали“ Хрвате, Албанце, грађане БиХ и Македоније.

Према овом истраживању, Србија је раме уз раме са Русима, а према анализама која долазе из саме Русије, Срби су престигли чак и њих. Наиме, у документима Министарства здравства РФ наводи се да становништво Русије конзумира мање алкохолних напитака него претходних година. Потрошња алкохола у 2016. години износила је 10,3 литра по глави становника.

Према речима психолога Александре Јанковић, проблем у вези са алкохолом у Србији је у томе што заправо постоји прилично лицемеран став друштва које подржава конзумирање алкохола у свакој прилици.

„Код нас је потпуно уобичајено да ниједно славље, свадба, весеље, па ни тужан догађај попут сахране, не прођу без алкохола. Та чашица ’жестине‘ је нешто што се сматра делом сваког ритуала, па са једне стране постоји отворена подршка друштва према конзумирању алкохола. Међутим када та конзумација прерасте у болест алкохолизма — следи осуда средине, а од те особе сви окрећу главу. Дакле, имамо лицемерје друштва и непрепознавање чињенице да је алкохол убица број три, иза кардиоваскуларних и малигних обољења“, напомиње Јанковићева за Спутњик.

Како каже, тражити објашњење за посезањем за чашом или флашом у неким социјално-економским околностима је прилично траљаво.

„Човек који конзумира алкохол ће увек имати одлично оправдање — пије јер је срећан, пије јер је несрећан, пије како би прославио добијање посла, или пије зато што је изгубио посао… Такође, постоји још један проблем, посебно код младих људи, јер када неко не конзумира алкохол често бива изложен подсмеху, одбациван од стране одређене групе, етикетиран као неко ко не припада тој ’елити‘ или одређеној заједници. У највећем броју случајева млади заправо и почињу да пију јер тако изражавају припадност некој групи, осећају се важни, а постоји и такмичарски дух у смислу да је онај ко највише попије ’цар, главни у друштву‘“, објашњава Јанковићева.

Према њеним речима, друштвено одговорно понашање би подразумевало много озбиљнији третман самог друштва и опсежнију едукацију грађана на тему колико заправо алкохол може да буде штетан. Многи и не знају да алкохол за шест минута „удара у главу“ и има анксиолитично дејство, па код неких људи који су напети и узнемирени, а не желе да посежу за лековима за смирење, постоји уверење да је боље узети чашицу, две или три и тако се опустити.

„Алкохол није хемијска ’штака‘ које може да реши проблеме, анксиозност, незадовољство или ниско самопоштовање. Он има незгодну особину да подстиче основно расположење уз известан губитак контроле и изазивање аутодеструктивног понашања. Човек под дејством алкохола може да уради све оно што му је ’на несвесном репертоару‘ и што трезан никада не би урадио. Као и код свих болести зависности, после неког времена количина се повећава, што оставља озбиљне последице по здравље конзумента, а да не говоримо о томе у којој мери алкохолисана особа може да угрози туђе животе“, категорична је наша саговорница.

Поводом тога што су, према анализи СЗО, Срби по количини попијеног алкохола испред земаља региона, Јанковићева каже да тамо где је популација углавном муслиманске вероисповести, попут Албаније или БиХ, постоје неке друге врсте канона и правила у вези са конзумирањем алкохола. Како каже, то свакако чини да њихова популација генерално мање пије, али никако не значи да и код њих не постоје проблеми алкохолизма.

А како је код Руса?

Према подацима Министарства здравља Руске Федерације, током последњих пет година бележи се смањење употребе алкохолних напитака, што је последица реализације низа мера на државном нивоу како би се смањила стопа смртности. Ту је и промоција здравог живота као све модернијег концепта међу младима у Русији.

А да ли је пијанство заиста одлика Руса? Владимир Медински, професор престижног Московског државног факултета за међународне односе и садашњи министар културе РФ, објашњава да је реч о стереотипу који је, као и сви други, лажан.

У својој књизи „Мит о Русији. О руском пијанству, лењости и окрутности“, он наводи да је „историјски гледано некако испало да за разлику од многих народа који покушавају да себе представе што боље у очима других, становници Русије као да сами култивишу негативну представу о себи“.

Сличног става је Михаил Смирнов, главни уредник портала „Aлкохол.ру“, који за Спутњик каже да Русија никада није била држава у којој се неумерено пило и раније је заузимала отприлике 20. место на неславној листи.

„Тек пре сто година, након револуције и стицајем различитих културолошко- економско-друштвених околности, навике су се промениле. Раније је постојала култура испијања алкохола. Некада се, у време пре револуције, пре недељног ручка као аперитив пила чашица вотке, а данас се нажалост вотка пије из чаше од два децилитра наискап. Младима и деци би требало објашњавати од детињства да је количина алкохола то што је лоше, а не увек алкохол сам по себи“, каже Смирнов.

Он не верује у позитиван ефекат драконских забрана и закона који у потпуности забрањују употребу алкохола и каже да би концепција промене навика требало да носи едукативни карактер јер пијанство не почиње у продавници куповином флаше, већ у глави.

„Закон о борби против пијанства и алкохолизма“ којим је у СССР 1985. године уведена прохибиција, требало је, кажу стручњаци, да постепено навикне становништво да пређу са јаких алкохолних напитака на вино и пиво.

„Идеја је, по мом мишљењу била добра и то је светски тренд. У Русији се ова тенденција и даље спроводи али никакве забране не доносе резултате, колико одлука и воља појединаца да пију мање количине вина и пива, уместо много вотке“, закључује Смирнов.

Спутњик

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР


*