Србија између Трећег српског устанка и опасности од потпуног повратка авети титоизма

0

Сведоци смо радикализације политичких прилика у Србији последњих месеци. Највероватније осокољени спољним фактором, који чак и када подржава неку власт, паралелно тежи да је ослаби и држи у неизвесности, да увек има алтернативу у будућности, средство притиска и уцене – крупни политички играчи су интензивирали своје деловање, на један, рекао бих, изразито штетан начин. Та радикализација се одвија двојако – најпре на међународном плану у виду оцрњивања државе, власти и поретка пред страним фактором – што се своди на крају на вапаје за интернационализацијом и убеђивањем, пре свега Запада, да је Вучић наш и њихов проблем, а да је српско питање поново демократско питање и да исте оне силе које су то радиле и пре двадесетак година, поново треба да помогну, малтене истим оним снагама којима су помагале и тада, да се поново ,,изборе са снагама мрака’’ и помогну успоставу ,,демократије и слободе’’ у тзв. заробљеној држави Србији. Свесно или несвесно, олаким етикетирањима, негативним квалификацијама и оцрњивањем своје земље, такви актери наносе немерљиву штету. Једно је бити против власти, а сасвим друго на овакав начин призивати стране ,,интервенције’’ у наш политички живот и помагање креирања имиџа Србије као некакве поново изоловане и одметнуте државе која није нимало различита од оне деведесетих. Озбиљни државници, па и опозиционари који претендују да то постану некада, у озбиљним државама, чак и када имају замерке, труде се да се уздржавају од инволвирања страног фактора. Да се метафорички речено прљав веш не износи ван сопствене куће, већ да се унутар заједнице покуша нешто побољшати. Уосталом, странце баш брига за наш живот и како нам је, да ли смо сиромашни, богати, слободни, у диктатури – њима су битни само њихови интереси, а све оно што се тиче овде директно нас им је секундарно и оно што је стварно лоше по нас, њима само може евентуално да послужи да преко лажне бриге тобож за наше интересе, ,,помогну нам’’ тако што ће срушити оне због којих нам је лоше, а наравно да такве ствари раде само из сопствених интереса, као и свака земља што ради. Да невоља буде већа, не само што се неки актери јадају странцима, већ се при томе користе разним манипулацијама, спиновањима, лажима – каквих би се и права инострана непријатељска пропаганда постидела. Могуће да један непаметан и власти гладан део, то ради апсолутно несвестан колико је то штетно, док неки сигурно и јако добро знају шта раде. Од Србије се тако прави некаква екстремистичка држава где се од људи који су национално опредељени и за очување Космета и РС вештачки праве фашисти, од људи који не подлежу титоистичкој верзији историје праве нацисти и хитлеровци – таквима увек припомогне пар будала који салутирају нацистички или вичу нож, жица, Сребреница и сличне небулозе – равногорски покрет и српски национализам се изједначава са усташама и хрватским шовинизмом, а од Србије и њене власти се прави тоталитарна власт, тврди се да је овде медијски мрак, терор, страховлада и да је само питање дана када ће неки новинар или противник власти бити ликвидиран. О диктатури и цензури је смешно говорити, јер да тога има не би се толико смело говорити о томе. Друга је ствар, што су антинационални, па и неки антисрпски отворено екстремисти навикли да имају монопол и нарушавање тог монопола и успостављање веће равнотеже и плурализма обрћу у диктатуру. О диктатури нам тако највише причају поборници највећег диктатора на овим просторима Броза – певачи који су му певали оде, (су)власници грађанских листова који су били идеолошки и политички комесари и цензори у једнопартијском систему и диктатури, премијери-сабљари који су хапсили десетине хиљада људи и затварали неподобне редакције итд. Наравно да у Србији има мањкавости и да ствари треба поправљати, али кад од оваквих слушате критике, чак и да су за нешто у праву, увек треба бити обазрив и не поводити се за њима, поготово ако их отворено у критикама прате и странци. Они по којима су медији слободни, онда када су слободни од националне власти у некој земљи, али наравно не и од њих самих – странаца и компрадорске елите. Да би држава била слободна, па  и медији, најпре мора да постане  слободна од странаца и права држава, и да буду слободни од странаца медији. Ако држава од странаца ослободи медије, онда треба да их ослободи и од себе, али смо, нажалост, још светлосним годинама далеко. Данас је јунаштво ослободити медије и друштвено-политичку сцену, што више од утицаја злонамерних странаца, а чојство би било сачувати их од себе и домаћих злоупотреба. Леволиберална грађанска и проглобалистичка елита, нема наравно ни стида ни срама, а камоли јунаштва или чојства. Зато, када вам Гордана Суша, Надежда Гаће, Радивој Цветићанин, Зоран Живковић, Шутановац, Борис Тадић и слични причају нешто о слободама и демократији, двапут размислите пре него што их евентуално подржите.

Шта тек рећи за то што на основу нула доказа неки актери окривљују своју државу за случај Ивановић, унапред аболирају Шиптаре или евентуално страни фактор, од Србије представљају Колумбију а Север Косова етикетирају као легло Вучићевог криминала, које ваљда само РОСУ и НАТО могу да спасу од криминалних Срба. Када имамо у виду ове ноторне, али опасне глупости, мора се знати да агресивне медијске манипулације, нарочито пречесто пута исте понављане приче, увек су најава нечега. Иза медијских припрема и оштрих речи увек следе и некаква дела, зато би овакве појаве требало да нас забрину.

Друга страна радикализације јесте она на унутрашњем нивоу(тешко је направити јасну дистинкцију, јер су испреплетане)која све више долази до изражаја поводом београдских избора. Оштре речи, запаљива реторика, претње ,,ослобађањем’’, уништавањем, ,,чишћењем корова’’, али и етикетирање и категоризација супротне политичке стране као непријатељске, ствара опасну климу. Стално се прича о наводној страховлади власти, а нико се не запита какви би тек били да имају власт и моћ, ови који у опозицији тако сад говоре. Додуше, многе смо већ видели какви су били, па стога још више треба да се забринемо. Та дехуманизација друге стране као подљуди, да ко год није за њих је аутоматски бот или непријатељ слободе, здраве памети како рече ноторни Тадић, претње да ће свако ко је на овај или онај начин био уз ову власт платити и сл. су језиве. Да би против неког сва средства и поступања била дозвољена то се управо ради тако – најпре тоталном дехуманизацијом и креирањем непријатеља ког дословно треба збрисати, јер ништа боље не заслужује. Тако имамо случај где припадник политизованог опозиционог синдиката, вероватно напада активисте странке против које је, а од тога се прави жестока прича, која се даље опасно разрађује. Имамо чак скандалозне позиве војницима од стране бившег министра одбране, који је уништавао нашу војску, али на срећу ипак није стигао и успео да је до краја уништи – да откажу послушност малтене садашњем министру одбране, јер је по његовом мишљењу срамота да стоје мирно пред њим. Као бивши министар одбране би ваљда морао да зна да није на војнику да размишља о министру одбране и да војник мора да салутира пред изабраним властима, јер се у државној хијерархији тачно зна шта је чији посао. Војници су салутирали, чак и кад је несрећни Шутановац био министар одбране, јер је то био њихов посао, а вероватно су се многи наши генерали и војници стидели што су таквом човеку морали да салутирају, али су знали да је то њихова дужност и да је он, ма шта мислили о њему, тада ипак био њима надређен ресорни министар. Сада тај екс министар, веома скромних интелектуалних и моралних капацитета, али екстремно високог самопоуздања и степена бахатости, малтене позива на побуну и нема ни трунку поштовања за своје наследнике и никакве свести о томе да би макар минимум поштовања требало према садашњем министру да има, бар кроз призму неког континуитета функције. Но, онај коме је мозак у матрици радикализма и револуционарног терора, титоизма и који у себи нема ни в од вертикале, а камоли српске вертикале, покушава да унесе немир и у институцији коју је некад предводио, и зарад евентуалне мрвице будуће власти спреман је на све. То је онај што је био ,,реформатор’’, а реформисао је војску, као и његови партијски пријатељи државу према матрици по којој нама војска фактички неће ни требати, јер ми више немамо непријатеља, службе, осим ,,реформисане’’ нам не требају, јер су нам сада сви пријатељи и ми тајни више немамо, а таква ,,реформа’’ није значила само мењање лошег и окошталог него радикалан дисконтинуитет и уништење и оног што је ваљало и показало се и у много горим временима. Та злонамерна ,,реформа’’, иако знамо да је тзв. реформаторима итекако фалило памети, није ипак само била плод њихове очигледне глупости и кратковидост, него се све више основано сумња и злонамерна планирана тенденција, коју би радо опет изгледа, поновили.

Тренутни нарастајући  радикализам се огледа и у делегитимисању поретка у смислу негирања легалности и легитимитета апсолутном већином изабраном председнику, где се све чешће користе фразе самозвани председник, такозвани председник, диктатор, узурпатор, што је јако опасно по друштво без обзира да ли тог председника подржавате или сте против њега. Форсира се чудна математика, где се рачуна како он и нема већину јер су га гласали само изашли, а много је апстинената. Само превиђају по тој логици, колико би онда они имали – вероватно подршку 0, 000003 посто грађана Србије?! Не слажем се са једним уваженим тумачем овдашњих прилика, са којим о много чему делим мишљење, али не и око тога где он тврди да су опозиционари смешни када тврде ,,није мој председник’’, као деца кад се дуре. То иђење на буку, радикализацију и гебелсовски метод подизања температуре и испирања мозга, није нимало случајнo, нити безопаснo и не бих то баш толикo потценио, поредећи их са незрелом децом. Знају они зашто те фразе учестало користе и подижу температуру и рачунају на ефекте тога и плодове успеха на том таласу у наредним годинама. То су они квазиморални пуританци којима је већина и легално и легитимно само оно што они пропишу да јесте, па мисле да су баш сва средства дозвољена да се дограбе власти. Та фраза није мој председник, самозвани председник, иако очигледну већину тај председник још увек има, уопште нису тако наивне. И то све чешће спомињање речи попут руља, банда, криминални РЕЖИМ(увек је за те сврхе боља ова реч него власт, јер у себи носи делегитимизирајући пежоративан призвук) – претње хапшењима, лустрацијом, обрачуном једном за свагда, све је то забрињавајуће, али нимало изненађујуће за неког ко зна какве су технике подгревања маса или обојених револуција, а посебно што смо тај филм у изведби многих актера на које се и садашња прича односи, већ имали прилике овде да гледамо. На актуелној власти је да ове тенденције уочи, и да и она ствари много више посматра са аспекта чисто националног и државног интереса, а не само сопственог страначког, ради пуког опстанка на власти. Недобронамернијим деловима опозиције би баш погодовала што скандалознија и компромитованија власт,  до гуше у том међупартијском секташком блату, где би се она представила као наш спасилац од те и такве власти.

Тај недобронамернији,  антисрпски део опозиције, рачуна на наивност маса, заведеност, да рецепт који је већ давао резултате, уз модификације треба поновити, рачуна на лоше стране власти, на међународну подршку и цикличност – да за неких 4, 5 година може доћи опет њихов вакат. Могу само да кажем – јадни ми ако ова и оваква опозиција која прети, вређа, хушка наше грађане једне на друге као на непријатреље, ако ова револуционарна опозиција опет дође на власт. Приоритет број један наше земље је да има добар план, за евентуални случај промене власти и питање шта кад ови садашњи падну. Са аспекта тренутних владара, као и свако, они ће се борити да увек победе опозицију, али тешко да иједна гарнитура, посебно у Србији може да влада вечно. То не успева ни много бољим и посвећенијим властима, него што је ова, која има много мана, и поред тога што је и доста добрих ствари урадила од 2012. Зато је Србији, док још није касно, потребна она добронамерна, државотворна, паметна опозиција, која зна да прави разлику између напада на власт и државу, реалних критика и манипулација, и да у томе не тражи подршку страних антисрпских по правилу фактора, јер зна да те странце или баш брига за нас, или их итекако брига, али у негативном злонамерноим смислу.

Вучићев успех као државника ће се мерити тиме да ли је успео да одоли невероватним притисцима и устрајао на очувању наших виталних државних и националних интереса, али још више у томе, да ли га је наследио неко бољи или много гори и да ли након њега Србија има шансу да иде напред или се враћа у понор. Ако за време своје власти успе да истраје на нашим интересима и вољи његових већинских бирача и вољи  већине Срба, али и ако се након њега циклично не вратимо у титоистичко, досистичко или неко слично време, онда ће моћи са правом да се тврди да је 2012. представљала позитивну и неповратну историјску прекретницу и прави Трећи српски устанак! Који би се још могао назвати и дубински, културни или паметни српски устанак!

Урош Николић

НАЦИОНАЛИСТ

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*