Srbija između Trećeg srpskog ustanka i opasnosti od potpunog povratka aveti titoizma

0

Svedoci smo radikalizacije političkih prilika u Srbiji poslednjih meseci. Najverovatnije osokoljeni spoljnim faktorom, koji čak i kada podržava neku vlast, paralelno teži da je oslabi i drži u neizvesnosti, da uvek ima alternativu u budućnosti, sredstvo pritiska i ucene – krupni politički igrači su intenzivirali svoje delovanje, na jedan, rekao bih, izrazito štetan način. Ta radikalizacija se odvija dvojako – najpre na međunarodnom planu u vidu ocrnjivanja države, vlasti i poretka pred stranim faktorom – što se svodi na kraju na vapaje za internacionalizacijom i ubeđivanjem, pre svega Zapada, da je Vučić naš i njihov problem, a da je srpsko pitanje ponovo demokratsko pitanje i da iste one sile koje su to radile i pre dvadesetak godina, ponovo treba da pomognu, maltene istim onim snagama kojima su pomagale i tada, da se ponovo ,,izbore sa snagama mraka’’ i pomognu uspostavu ,,demokratije i slobode’’ u tzv. zarobljenoj državi Srbiji. Svesno ili nesvesno, olakim etiketiranjima, negativnim kvalifikacijama i ocrnjivanjem svoje zemlje, takvi akteri nanose nemerljivu štetu. Jedno je biti protiv vlasti, a sasvim drugo na ovakav način prizivati strane ,,intervencije’’ u naš politički život i pomaganje kreiranja imidža Srbije kao nekakve ponovo izolovane i odmetnute države koja nije nimalo različita od one devedesetih. Ozbiljni državnici, pa i opozicionari koji pretenduju da to postanu nekada, u ozbiljnim državama, čak i kada imaju zamerke, trude se da se uzdržavaju od involviranja stranog faktora. Da se metaforički rečeno prljav veš ne iznosi van sopstvene kuće, već da se unutar zajednice pokuša nešto poboljšati. Uostalom, strance baš briga za naš život i kako nam je, da li smo siromašni, bogati, slobodni, u diktaturi – njima su bitni samo njihovi interesi, a sve ono što se tiče ovde direktno nas im je sekundarno i ono što je stvarno loše po nas, njima samo može eventualno da posluži da preko lažne brige tobož za naše interese, ,,pomognu nam’’ tako što će srušiti one zbog kojih nam je loše, a naravno da takve stvari rade samo iz sopstvenih interesa, kao i svaka zemlja što radi. Da nevolja bude veća, ne samo što se neki akteri jadaju strancima, već se pri tome koriste raznim manipulacijama, spinovanjima, lažima – kakvih bi se i prava inostrana neprijateljska propaganda postidela. Moguće da jedan nepametan i vlasti gladan deo, to radi apsolutno nesvestan koliko je to štetno, dok neki sigurno i jako dobro znaju šta rade. Od Srbije se tako pravi nekakva ekstremistička država gde se od ljudi koji su nacionalno opredeljeni i za očuvanje Kosmeta i RS veštački prave fašisti, od ljudi koji ne podležu titoističkoj verziji istorije prave nacisti i hitlerovci – takvima uvek pripomogne par budala koji salutiraju nacistički ili viču nož, žica, Srebrenica i slične nebuloze – ravnogorski pokret i srpski nacionalizam se izjednačava sa ustašama i hrvatskim šovinizmom, a od Srbije i njene vlasti se pravi totalitarna vlast, tvrdi se da je ovde medijski mrak, teror, strahovlada i da je samo pitanje dana kada će neki novinar ili protivnik vlasti biti likvidiran. O diktaturi i cenzuri je smešno govoriti, jer da toga ima ne bi se toliko smelo govoriti o tome. Druga je stvar, što su antinacionalni, pa i neki antisrpski otvoreno ekstremisti navikli da imaju monopol i narušavanje tog monopola i uspostavljanje veće ravnoteže i pluralizma obrću u diktaturu. O diktaturi nam tako najviše pričaju pobornici najvećeg diktatora na ovim prostorima Broza – pevači koji su mu pevali ode, (su)vlasnici građanskih listova koji su bili ideološki i politički komesari i cenzori u jednopartijskom sistemu i diktaturi, premijeri-sabljari koji su hapsili desetine hiljada ljudi i zatvarali nepodobne redakcije itd. Naravno da u Srbiji ima manjkavosti i da stvari treba popravljati, ali kad od ovakvih slušate kritike, čak i da su za nešto u pravu, uvek treba biti obazriv i ne povoditi se za njima, pogotovo ako ih otvoreno u kritikama prate i stranci. Oni po kojima su mediji slobodni, onda kada su slobodni od nacionalne vlasti u nekoj zemlji, ali naravno ne i od njih samih – stranaca i kompradorske elite. Da bi država bila slobodna, pa  i mediji, najpre mora da postane  slobodna od stranaca i prava država, i da budu slobodni od stranaca mediji. Ako država od stranaca oslobodi medije, onda treba da ih oslobodi i od sebe, ali smo, nažalost, još svetlosnim godinama daleko. Danas je junaštvo osloboditi medije i društveno-političku scenu, što više od uticaja zlonamernih stranaca, a čojstvo bi bilo sačuvati ih od sebe i domaćih zloupotreba. Levoliberalna građanska i proglobalistička elita, nema naravno ni stida ni srama, a kamoli junaštva ili čojstva. Zato, kada vam Gordana Suša, Nadežda Gaće, Radivoj Cvetićanin, Zoran Živković, Šutanovac, Boris Tadić i slični pričaju nešto o slobodama i demokratiji, dvaput razmislite pre nego što ih eventualno podržite.

Šta tek reći za to što na osnovu nula dokaza neki akteri okrivljuju svoju državu za slučaj Ivanović, unapred aboliraju Šiptare ili eventualno strani faktor, od Srbije predstavljaju Kolumbiju a Sever Kosova etiketiraju kao leglo Vučićevog kriminala, koje valjda samo ROSU i NATO mogu da spasu od kriminalnih Srba. Kada imamo u vidu ove notorne, ali opasne gluposti, mora se znati da agresivne medijske manipulacije, naročito prečesto puta iste ponavljane priče, uvek su najava nečega. Iza medijskih priprema i oštrih reči uvek slede i nekakva dela, zato bi ovakve pojave trebalo da nas zabrinu.

Druga strana radikalizacije jeste ona na unutrašnjem nivou(teško je napraviti jasnu distinkciju, jer su isprepletane)koja sve više dolazi do izražaja povodom beogradskih izbora. Oštre reči, zapaljiva retorika, pretnje ,,oslobađanjem’’, uništavanjem, ,,čišćenjem korova’’, ali i etiketiranje i kategorizacija suprotne političke strane kao neprijateljske, stvara opasnu klimu. Stalno se priča o navodnoj strahovladi vlasti, a niko se ne zapita kakvi bi tek bili da imaju vlast i moć, ovi koji u opoziciji tako sad govore. Doduše, mnoge smo već videli kakvi su bili, pa stoga još više treba da se zabrinemo. Ta dehumanizacija druge strane kao podljudi, da ko god nije za njih je automatski bot ili neprijatelj slobode, zdrave pameti kako reče notorni Tadić, pretnje da će svako ko je na ovaj ili onaj način bio uz ovu vlast platiti i sl. su jezive. Da bi protiv nekog sva sredstva i postupanja bila dozvoljena to se upravo radi tako – najpre totalnom dehumanizacijom i kreiranjem neprijatelja kog doslovno treba zbrisati, jer ništa bolje ne zaslužuje. Tako imamo slučaj gde pripadnik politizovanog opozicionog sindikata, verovatno napada aktiviste stranke protiv koje je, a od toga se pravi žestoka priča, koja se dalje opasno razrađuje. Imamo čak skandalozne pozive vojnicima od strane bivšeg ministra odbrane, koji je uništavao našu vojsku, ali na sreću ipak nije stigao i uspeo da je do kraja uništi – da otkažu poslušnost maltene sadašnjem ministru odbrane, jer je po njegovom mišljenju sramota da stoje mirno pred njim. Kao bivši ministar odbrane bi valjda morao da zna da nije na vojniku da razmišlja o ministru odbrane i da vojnik mora da salutira pred izabranim vlastima, jer se u državnoj hijerarhiji tačno zna šta je čiji posao. Vojnici su salutirali, čak i kad je nesrećni Šutanovac bio ministar odbrane, jer je to bio njihov posao, a verovatno su se mnogi naši generali i vojnici stideli što su takvom čoveku morali da salutiraju, ali su znali da je to njihova dužnost i da je on, ma šta mislili o njemu, tada ipak bio njima nadređen resorni ministar. Sada taj eks ministar, veoma skromnih intelektualnih i moralnih kapaciteta, ali ekstremno visokog samopouzdanja i stepena bahatosti, maltene poziva na pobunu i nema ni trunku poštovanja za svoje naslednike i nikakve svesti o tome da bi makar minimum poštovanja trebalo prema sadašnjem ministru da ima, bar kroz prizmu nekog kontinuiteta funkcije. No, onaj kome je mozak u matrici radikalizma i revolucionarnog terora, titoizma i koji u sebi nema ni v od vertikale, a kamoli srpske vertikale, pokušava da unese nemir i u instituciji koju je nekad predvodio, i zarad eventualne mrvice buduće vlasti spreman je na sve. To je onaj što je bio ,,reformator’’, a reformisao je vojsku, kao i njegovi partijski prijatelji državu prema matrici po kojoj nama vojska faktički neće ni trebati, jer mi više nemamo neprijatelja, službe, osim ,,reformisane’’ nam ne trebaju, jer su nam sada svi prijatelji i mi tajni više nemamo, a takva ,,reforma’’ nije značila samo menjanje lošeg i okoštalog nego radikalan diskontinuitet i uništenje i onog što je valjalo i pokazalo se i u mnogo gorim vremenima. Ta zlonamerna ,,reforma’’, iako znamo da je tzv. reformatorima itekako falilo pameti, nije ipak samo bila plod njihove očigledne gluposti i kratkovidost, nego se sve više osnovano sumnja i zlonamerna planirana tendencija, koju bi rado opet izgleda, ponovili.

Trenutni narastajući  radikalizam se ogleda i u delegitimisanju poretka u smislu negiranja legalnosti i legitimiteta apsolutnom većinom izabranom predsedniku, gde se sve češće koriste fraze samozvani predsednik, takozvani predsednik, diktator, uzurpator, što je jako opasno po društvo bez obzira da li tog predsednika podržavate ili ste protiv njega. Forsira se čudna matematika, gde se računa kako on i nema većinu jer su ga glasali samo izašli, a mnogo je apstinenata. Samo previđaju po toj logici, koliko bi onda oni imali – verovatno podršku 0, 000003 posto građana Srbije?! Ne slažem se sa jednim uvaženim tumačem ovdašnjih prilika, sa kojim o mnogo čemu delim mišljenje, ali ne i oko toga gde on tvrdi da su opozicionari smešni kada tvrde ,,nije moj predsednik’’, kao deca kad se dure. To iđenje na buku, radikalizaciju i gebelsovski metod podizanja temperature i ispiranja mozga, nije nimalo slučajno, niti bezopasno i ne bih to baš toliko potcenio, poredeći ih sa nezrelom decom. Znaju oni zašto te fraze učestalo koriste i podižu temperaturu i računaju na efekte toga i plodove uspeha na tom talasu u narednim godinama. To su oni kvazimoralni puritanci kojima je većina i legalno i legitimno samo ono što oni propišu da jeste, pa misle da su baš sva sredstva dozvoljena da se dograbe vlasti. Ta fraza nije moj predsednik, samozvani predsednik, iako očiglednu većinu taj predsednik još uvek ima, uopšte nisu tako naivne. I to sve češće spominjanje reči poput rulja, banda, kriminalni REŽIM(uvek je za te svrhe bolja ova reč nego vlast, jer u sebi nosi delegitimizirajući pežorativan prizvuk) – pretnje hapšenjima, lustracijom, obračunom jednom za svagda, sve je to zabrinjavajuće, ali nimalo iznenađujuće za nekog ko zna kakve su tehnike podgrevanja masa ili obojenih revolucija, a posebno što smo taj film u izvedbi mnogih aktera na koje se i sadašnja priča odnosi, već imali prilike ovde da gledamo. Na aktuelnoj vlasti je da ove tendencije uoči, i da i ona stvari mnogo više posmatra sa aspekta čisto nacionalnog i državnog interesa, a ne samo sopstvenog stranačkog, radi pukog opstanka na vlasti. Nedobronamernijim delovima opozicije bi baš pogodovala što skandaloznija i kompromitovanija vlast,  do guše u tom međupartijskom sektaškom blatu, gde bi se ona predstavila kao naš spasilac od te i takve vlasti.

Taj nedobronamerniji,  antisrpski deo opozicije, računa na naivnost masa, zavedenost, da recept koji je već davao rezultate, uz modifikacije treba ponoviti, računa na loše strane vlasti, na međunarodnu podršku i cikličnost – da za nekih 4, 5 godina može doći opet njihov vakat. Mogu samo da kažem – jadni mi ako ova i ovakva opozicija koja preti, vređa, huška naše građane jedne na druge kao na neprijatrelje, ako ova revolucionarna opozicija opet dođe na vlast. Prioritet broj jedan naše zemlje je da ima dobar plan, za eventualni slučaj promene vlasti i pitanje šta kad ovi sadašnji padnu. Sa aspekta trenutnih vladara, kao i svako, oni će se boriti da uvek pobede opoziciju, ali teško da ijedna garnitura, posebno u Srbiji može da vlada večno. To ne uspeva ni mnogo boljim i posvećenijim vlastima, nego što je ova, koja ima mnogo mana, i pored toga što je i dosta dobrih stvari uradila od 2012. Zato je Srbiji, dok još nije kasno, potrebna ona dobronamerna, državotvorna, pametna opozicija, koja zna da pravi razliku između napada na vlast i državu, realnih kritika i manipulacija, i da u tome ne traži podršku stranih antisrpskih po pravilu faktora, jer zna da te strance ili baš briga za nas, ili ih itekako briga, ali u negativnom zlonamernoim smislu.

Vučićev uspeh kao državnika će se meriti time da li je uspeo da odoli neverovatnim pritiscima i ustrajao na očuvanju naših vitalnih državnih i nacionalnih interesa, ali još više u tome, da li ga je nasledio neko bolji ili mnogo gori i da li nakon njega Srbija ima šansu da ide napred ili se vraća u ponor. Ako za vreme svoje vlasti uspe da istraje na našim interesima i volji njegovih većinskih birača i volji  većine Srba, ali i ako se nakon njega ciklično ne vratimo u titoističko, dosističko ili neko slično vreme, onda će moći sa pravom da se tvrdi da je 2012. predstavljala pozitivnu i nepovratnu istorijsku prekretnicu i pravi Treći srpski ustanak! Koji bi se još mogao nazvati i dubinski, kulturni ili pametni srpski ustanak!

Uroš Nikolić

NACIONALIST

POSTAVI ODGOVOR

*