Србија пред Лазаревим избором

0

Ако си принуђен да се бориш за достојанство и опстанак, онда заиста не гледаш колика те сила напада, већ колику светињу браниш

Ближи се Видовдан, празник над празницима, дан који је у много чему из корена изменио српску историју. Божија воља је изгледа таква да би и овај Видовдан могао да буде у много чему судбоносан по нас. Опет је, као и сваког Видовдана, Косово и Метохија место које мења и усмерава наш даљи правац.

БОРБА ИЛИ НЕСТАНАК
Упозорење које нам је у предворју надолазећег Видовдана објавио Александар Вучић о томе како нам највећа сила на свету прети да ће сматрати непријатељским гестом уколико са нашом војском и полицијом уђемо на нашу територију, на наше Косово и Метохију да бранимо наш народ, доводи нас можда пред размишљање о сили која се над нама надвила и о томе шта заправо бранимо.

Свети кнез Лазар је свесно изабрао погибију уз гесло „земаљско је замалена царство, а Небеско увек и довека“. Данас као да нас непријатељи поново стављају у тај положај, јер лагано долазимо у позицију да ако не изаберемо борбу, све изгледније и оружану, можемо као алтернативу само да изаберемо понижење. То јесте наша трагедија, то је сурова истина. У том случају, изабрано земаљско царство, малено и никакво, свакако губимо, но остајемо у кметском положају и живимо као понизне душе, док се из Небеског царства бришемо за сва времена. Обрнуто, избором Небеског царства ми само можемо да скроз нестанемо из земаљског и то у правом смислу речи. Избор пред нама је вечита дилема коју је мајка Јевросима свом сину Краљевићу Марку разрешила реченицом „Боље ти је изгубити главу, него своју огријешити душу“.

Отуда, када истинска неправда постане правило, сваком честитом човеку отпор јесте дужност. Докле има снаге у нама и Божијом вољом могућности, користимо сва дипломатска средства, медије, интернет форуме, трибине, полемике, шта год, да се боримо за оно што јесте наше. Када то изгуби смисао, а плашим се да многи намерно желе да преговоре у бесмисао доведу, онда се морамо припремити да светињу бранимо. Уосталом, ако се тако лако одрекнемо нечега на чему биће српског народа егзистира, а шта нам је гаранција да нас у том и таквом земаљском царству у коме ћемо бити робови, господари тог царства неће до краја разорити?

Отуда, када истинска неправда постане правило, сваком честитом човеку отпор јесте дужност. Докле има снаге у нама и Божијом вољом могућности, користимо сва дипломатска средства, медије, интернет форуме, трибине, полемике, шта год, да се боримо за оно што јесте наше. Када то изгуби смисао, а плашим се да многи намерно желе да преговоре у бесмисао доведу, онда се морамо припремити да светињу бранимо. Уосталом, ако се тако лако одрекнемо нечега на чему биће српског народа егзистира, а шта нам је гаранција да нас у том и таквом земаљском царству у коме ћемо бити робови, господари тог царства неће до краја разорити?

РАЊЕНИ ЛАВ ЈЕ НАЈОПАСНИЈИ
Зашто би био проблем да нам се отме после Косова и Метохије сваки други комад наше земље, када смо најсветији тако олако препустили? Отуда, на њихову претњу да ће улазак наше војске и полиције да заштити наш народ од новог погрома бити сматран непријатељским гестом, одлучно морамо да одговоримо да уколико они који су задужени да успоставе мир и заштите Србе не учине ништа по том питању, ми ћемо то њихово нечињење сматрати непријатељским гестом. Па нека се мисле шта то значи. Наравно, ово није претња ником, јер нисмо ми у стању да претимо тако великим силама, посебно не највећој на свету, али рањени лав је најопаснији, јер он у борби за свој живот нема шта да изгуби. Према томе, уколико неко жели да сатре и понизи Србију и српски народ и уколико нема намеру са нама да прави никакве компромисе, па чак ни да нас саслуша, онда мора да буде свестан да у тим настојањима неће бити неокрњен. Свака батина има два краја. Можда је овај наш значајно слабији, али умеће помало и да заболи, а то ником није у интересу.

Дајмо шансу разговорима, а не уценама и претњама. Дајмо шансу поштовању, а не понижавању. Дајмо шансу разуму и избацимо ирационалност. Ратова нам је преко главе, погибија такође. Али ако си принуђен да се бориш за достојанство и опстанак, онда заиста не гледаш колика те сила напада, већ колику светињу браниш.

 

Владимир Ђукановић

Нови Стандард

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*