Србин измислио веспу пре Италијана!

0

У предратном периоду, оном пре Другог светског рата, престоница Србије била је потпуно другачија него данас. Београд је био карактеристичан по стварима којих сад углавном нема, али је једна од њих посебно интригирала суграђане и штампу.

У питању је претеча “веспе” која је јурила градским плочницима још давне 1940. године, док је у Италији патент направљен тек након Другог светског рата.

За овај велики изум заслужан је Петар Величковић, трговац који је живео центру престонице, на месту где се данас налази Скупштина. Он је успео да направи тротинет с мотором и тако реши проблем превоза у којем није волео да се гура.

Екипа Телеграфа посетила је његовог сина Миодрага Величковића, који нам је причао о животу свог оца и његовом изуму, који је тада био права атракција.

Миодраг каже да је чувено возило било састављено од “Пуховог” мотора и авионских точкова.

– Мој отац је био познати моториста и трговац ауто-делова, а његова креација је изнедрила нешто што је у Италији настало тек после рата. Он је сам направио шест оваквих мотора и по томе је остао познат. Након завршетка рата, добио је награду за пројекат мотора с воденим хлађењем – истиче Миодраг.

Његов отац, невероватно креативни проналазач, успео је да направи много ствари које су тек касније ушле у употребу, па је тако 1955. године створио мотор с директним убризгавањем.

Миодраг каже да је током његовог детињства цела кућа била препуна ауто-делова, а он сам био је рођен у магацину таквих делова.

Док се присећа свог детињства и лепих догађаја, навиру и они мање лепи, који су дошли заједно с комунизмом, кад је његовој породици одузета комплетна радња с опремом, па чак и особљем које је ту радило. Све је то постало државна својина.

– Мој отац није имао начин да свој изум патентира. Често знам да кажем да би Тесла мењао сијалице да је остао у Србији. Али био је изузетно досетљив и о њему су писали многи часописи тадашњег времена. Увек је настављао са својим изумима, али је био и страствени тркач, па је тако био учесник Гран прија који се одржавао на Kалемегдану, а 1947. године је освојио прво место у брдској вожњи.

Петар је знао да одлази по селима и у замену за делове аутомобилских гума, од сељака добијао намирнице које су му биле потребне за живот у том тешком, ратном периоду.

Иако је пронашао невероватну ствар, годинама касније његов пројекат није успео, па је отишао у Немачку, где су његова достигнућа добила цену.

Поносна вожња престоницом на машини какву ће свет открити неколико година касније засигурно је била је невероватна и јединствена.

Питали смо Миодрага зашто није пошао очевим стопама, на шта нам је он рекао да је своје задовољство пронашао у потпуно другом занату – лифтовима.

Након што је завршио Факултет организационих наука, он се посветио овим машинама, али гаји страст према моторима и аутомобилима. Наследно, очигледно.

Телеграф.рс

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*