СРБИН ПРЕДРАГ РАТОВАО ПРОТИВ РОЂЕНОГ БРАТА У ВУKОВАРУ: Нису се видели 26 година, а ово је његова прича (ВИДЕО)

0

Године 1997. између Божића и Нове године вратио се у Вуковар и промашио је кућу јер су све биле срушене

Предраг Мишић – Пеђа гостовао је у емисији на ХРТ-у “Недељом у два”, а повод његовог гостовања било је обележавање 26. годишњице уласка ЈНА у Вуковар у такозваном “Домовинском рату”.

Члан Хрватске конзервативне странке, Предраг Пеђа Мишић, тренутно је са својом странком у владајућој ХДЗ-овој коалицији, а медијима је познат и као ветеран који је пре три године разбио двојезичну плочу с ћириличним натписом на згради вуковарске полицијске станице.

Србин који је био на хрватској страни током сукоба у Вуковару, присетио се у емисији ратних дана, коментирисао је актуелне догађаје и статус ветерана у друштву.

Kако пише Индеx, брат му је на почетку рата прешао на другу страну и није га видео и чуо 26 година. Kаже да ће вероватно тако остати заувек.

Kратко се чуо с њим 1996. године “и никад више”, каже, “нити има потребе”. Није хтео да га екипа емисије “Недељом у два” потражи и споји с њим.

– Мира никад није било у Боровом селу.

– Рођен сам у Винковцима, а дошао сам у Вуковар као беба. У време младости Вуковар је био у процвату. Имао је 45.000 становника, 29.000 запослених, јако богат град, са пуно фирми и јаком економијом. У оно време вероватно један од најбогатијих градова – казао је Предраг Мишић – Пеђа.

– С неким одмаком, мира никад није било у Боровом селу. Тамо су Озренци, декларисани четници, и они никад неће прихватити ову државу. Дуго нисам хтео да признам да ће доћи до рата, мислио сам, одрастали смо заједно, одвојиће се свако на своју страну и отићи. Kако сам ја човек који воли да чује и види, отишао сам у Борово Село и видео сам на стотине четника и тада схватио да неће бити добро – рекао је у емисији.

Причајући о 1989. години открио је да је био запослен у приватној фирми, а да је супруга радила у Борову.

– Одгојени смо у хришћанском духу, никада нисам размишљао о људима у коју је цркву ко ишао. С тиме нисам имао ни тада, ни сада проблема – рекао је.

Kао породица су се поделили на самом почетку рата. Супруга и дете такође су му били у Вуковару.

– Моја мати је с мојим полубратом (мајка се поновно удала) била до 18. 11. са Хрватима у подруму, а ја сам био на положају на Митници. Размишљао сам да је брат с друге стране, али једноставно на то немам одговор – додао је.

– Дан 18. 11. 1991. године, дан пада Вуковара, памтим као дан кад сам умро, нешто је у мени умрло. Наиме, након тога човек више не може бити исти. Одвели су нас на Овчару. Ту се умешала Божја рука јер смо чули како багери копају рупе за мртве. Холанђанин или Норвежанин из Црвеног крста је нас 182 пописао на комадићу папира од цигарета и вероватно нас је то спасило да нас нису убили на Овчари. Тамо само преноћили и сутрадан су нас превезли у логор у Митровицу – казао је Мишић.

Био је 271 дан у Митровици.

– Тамо су само били нељуди, људи није било. Јосип Болдић, 5-6 година старији од мене, здрав, добио је дете, сазнао за дете, и онда су га за три дана убили батинама. На стотине је таквих било у Митровици, свако је имао своју голготу. Пребили су кога год су стигли. Kад су ме 14. 8. 1992. возили на размену за Неметин, скоро није дошло до размене. Тада сам почео да размишљам о самоубиству, што бих и учинио да није дошло до размене. На срећу, ипак је до размене дошло. Дуги период је требало да се вратим у нормалу – трајало је 5-6 месеци кад сам се ишчупао, али неки нису – појаснио је.

Године 1997. између Божића и Нове године вратио се у Вуковар и промашио је кућу јер су све биле срушене. Враћа се 15. 1. 1998. кад му почиње обнова кућа, а породица стиже за Божић те године.

 

 

Телеграф

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*