Србин у Паризу: Овде је никад горе! (ФОТО)

0

Прича о Паризу данашњице из угла нашег човека, који тамо живи већ 40 година…

Заиста је невероватно колико сусрет с потпуним странцем може да вам прија и још невероватније како може потпуно да вам промени расположење у само сат времена. Баш таква је Душанова прича о стању у Француској, о протестима у Паризу – зашто Парижани углавном нису међу онима који протестују – колико је “овај нови“ гори од свих претходних председника Француске и зашто млади напуштају Париз, па и државу.

Француска свакако није сиромашна земља и нимало налик Србији. Али, Француска се данас суочава с оним с чиме је Србија суочена већ деценијама – борбом за егзистенцију многих људи, који су незадовољни друштвеним, социјалним и политичким променама, које се у Паризу и Француској спроводе већ неко време, а које их, према сопственом признању грађана, чине сирмашнијим и зависним од ствари, које су им раније биле стране.

Са стране, на први поглед Париз и даље изгледа чаробно. Намирисан, умивен, модеран, скуп, ма прескуп, прелеп и шик, као и увек! Али, трагови протеста јасно су видљиви на његовим улицама, чак и у ширем центру града. Многи излози су и даље напукли или разваљени, продавнице принудно затворене, а отмене париске госпође морају да воде рачуна о томе да ли ће забости потпетице скупоцених ципела у неки комад срче, које још увек има свуда по плочницима.

Дошли смо у Париз из једног потпуно другог разлога, а на аеродрому нас је дочекао наш човек, возач Душан, који се са колегом Французом заменио за туру, кад је видео да долазе Петар, Ненад и Марко из Србије. Наравно, одмах креће оно: „Где си, брате, како си, наших свуда има…“ и већ смо род-најрођенији!

А Душан, прави човек из народа, као из домаћих серија – много ради, доста гунђа, труди се, али не таласа. „Тако је како је. Биће боље, ваљда. А, шта да кажем“, рече он…

ТЕЖАK РАД, МАЛЕ ПАРЕ

Душан вози комби и аутобус, стално је запослен возач у Паризу, има жену и децу, тамо је већ 40 година и каже да никад није било горе. И кад то каже, осећа се јасно да је то и истина. “Једноставно, постаје неиздрживо! Макрон је отишао у потпуно погрешном правцу – смањио је плате средњем сталежу, која је сад просечно 1.180 евра, како тврди, смањио је и пензије за 50 до 100 евра, а богатима је дао могућност да се још више обогате! Шта је један милион пореза (који не мора да плати) ономе ко већ свакако годишње заради 10 – зашто ја да плаћам његов део?! Социјална ситуација у држави никад није била гора, а живим овде већ 40 година“, рекао је на почетку Душан, напомињући да наши људи углавном дочекају пензију у Паризу и онда се врате у Србију, а да ретко ко остаје у Француској.

“Са 900, 950 евра, колико је сад пензија у Паризу не може да се живи. У Србији је друга прича. То су велике паре за Србију. Овде то није довољно да преживите. Није чак ни просечна плата. Сви у кући радимо и никад није било теже!“.

Питам га да ли ради само ово или има нешто „са стране“…

“Возим аутобус кад је лепо време, показујем туристима град. Возим и комби, као сад вас, превозим људе до аеродрома и назад. Направим више од 1.000 одлазака само до аеродрома годишње, између других вожњи, а видите и сами каква је гужва. Није лако, али не жалим се на то што мора да се ради. Жалим се на то што не може више да се заради као пре, немогуће је“, прича Душан.

Додаје да ће ускоро “пола Париза“ морати да замени своје дизел аутомобиле бензинцима, јер град од 2020. и неке забрањује дизел возила. “Kо ће то да финансира?! Kо ће да нам купи нове аутомобиле, прода старе и да не буде на губитку?! Једноставно, чини ми се да чине превише непромишљених ствари. Kао иду напред, а у ствари не сагледају све до краја и онда се све поломи преко радничких леђа. Не може то више тако!“.

Идете ли на протесте, упитали смо сва тројица, али нас је одговор изненадио, као и све што је уследило после тога.

“Не! Немам времена за то, али сам за промене. Желим да оде!“.

Чекајте, како не идете, ко да оде?

“Па, Макрон. Најгори је још од времена Саркозија. Он је био много бољи. Или је имао право време да буде председник, кад није било толико трзавица или је излазио боље на крај с њима. Овај сад је катастрофа. Народ, макар већи део није задовољан уопште“.

Па што не протестујете онда, питам поново.

“Немам времена, морам да радим. Тако је већини Парижана. Парижани углавном нису на протестима, јер немају кад да протестују, морају да раде. Долазе масовно људи из унутрашњости, којима није остало ништа. Немају услова да се лече, да се школују, за све морају да пале ауто, да одлазе десетинама километара од куће, а обрађивање земље, гајење стоке и други послови ван града више нису довољни да им обезбеде основно за живот.

Порези, високе цене и смањена примања су свима ‚ударили на живот‘. Млади напуштају и Париз и Француску, јер не могу да се скуће. Они који су направили тј. купили нешто до пре 10 година имају шансу да стекну нешто своје. Данашња омладина тешко да ће имати такву могућност, јер су цене толико скочиле да се ретко ко средњег социјалног сталежа одлучује за било какав ризик“.

На протестима у Паризу, који су врло жестоки, окупљају се људи из целе Француске сваког викенда и захтевају социјалне, политичке и многе друге промене, укључујући равномернији распоред пореза, али је то само део захтева.

Према Душановим речима, али и према стању у земљи протести неће скоро престати, а људи сатерани у ћошак различитим наметима и неизвесном будућношћу посежу и за екстремним мерама исказивања бунта, која је оставила траг на многим продавницама и улицама Париза, на којима су оштећени и знакови, семафори, држачи бицикала и друга инфраструктура.

Наравно, дотакли смо се и теме миграната. Заправо, Душан их је у причи око лечења и сам поменуо.

“И замислите ви сад само нашу ситуацију. Имамо хиљаде и хиљаде људи широм земље, који немају услова за нормално лечење, људи који пате, а они издвајају две милијарде евра за лечење илегалаца (Душан мигранте зове илегалцима). Довољно је да махне оном картицом, коју добије чим уђе у земљу и да покаже шта га боли, па да добије најбољу могућу негу. А ми? Kо нас пита за картице?! Ми морамо да чекамо и плаћамо све то. Све то ми финансирамо, нико други“…

Душан каже да су протести уродили плодом у неким сферама – гориво је с рекордно високе цене од око два евра по литру смањено на 1,5, 1,6 евра, рецимо. Али то није довољно. Људи захтевају много веће промене и како се чини немају намеру да се ценкају.

И отад нисмо више причали о протестима и немирима у земљи. Прешли смо на оно што вероватно интересује многе – да ли се и после толико година у Паризу осећа као грађанин другог реда и да ли мора нон-стоп да се прилагођава.

“Никад се нисам осећао тако. Парижани прихватају оне, који дођу код њих. Наравно, ред мора да се зна – поштуј то где си дошао, унеси своје, али се и уклопи и све је супер. Ипак, многи који дођу инсистирају на томе да немтну све своје и ту буде проблема, на то су осетљиви, али нисам се никад осећао грађанином другог реда и лепо ми је овде“.

И неизбежно питање за крај: Идете ли на утакмице, пратите ли спорт у Паризу?

“Навијам за ПСЖ, а код нас за Партизан“, рекао је Душан, а у комбију овације свих. Добро, не баш свих, јер је био је један “делија“, али ето. “Париз није попут других европских метропола и нема два јака клуба, која се надмећу. Имамо само ПСЖ И то је то. Било је покушаја да се направи ривал, радило се на томе, али ништа. Остаде нам овај један, али и то је ОK, навијамо, пратимо, радујемо се победама“.

Наравно, Ђоковић има навијача и у овој француској породици из Србије и често у време Ролан Гароса пролазе поред Парка принчева, кад игра Ноле. Не иду на трибине, али добро је и са траве, није лоше…

Мондо

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*