„СРБОФОБИЈА ЈЕ САМО РУКАВАЦ РУСОФОБИЈЕ“: За Запад се Србија показала као идеалан кривац

0

Србофобија као предубјеђење грађена постоји дуго кроз историју у државама Запада и ње неће тако лако нестати, јер се Србија показала као идеалан кривац и добар објекат за иживљавање великих сила Запада, оцијенили су учесници трибине „Србофобија и њени извори“ вечерас у Београду.

На трибини коју су организовали удружење „Краљевина Србија“ и Светосавска омладинска заједница Архиепископије београдско-карловачке, историчар Чедомир Антић подсјетио је да је академик Милорад Екмечић говорио да је србофобија само рукавац русофобије.

Реконструишући поријекло и развој србофобије кроз историју, Антић је оцијенио да нестанком русофобије неће престати и србофобија, јер се Србија показала као идеалан кривац.

Истичући како су се Европа и САД „80 година спремале за рат са Русијом“, Антић је рекао да им је „идеално дошао“ рат и разбијање СФРЈ, које је постало највећи војни успјех САД и НАТО-а.

„Срби остају, на жалост, данас и у неком стратешком, прагматичном погледу, као добар објекат за иживљавање великих сила Запада, зато што увек могу да кажу оним земљама и народима са којима су у сукобу на Блиском истоку, средњем Истоку, у Африци, Латинској Америци, да су Срби Европљани, део западног света, да хоће да уђу у ЕУ, а да их они ипак непрекидно кажњавају зато што се боре за `принцип`, а који су то принципи видели смо 90-тих година, у Ираку, Авганистану…“, рекао је Антић.

Он је оцијенио да ће србофобија остати баук који ће често спомињати западноевропски политичари и као примјер навео да, без обзира на то што је 90 одсто научника јасно рекло да је Њемачка изазвала Први свјетски рат, доминантно мишљење које влада у елитама и народу западноевропских земаља и САД, јесте оно које за тај рат оптужује Србију.

Александар Раковић са Института за новију историју Србије рекао је да су народи који осећају и гаје србофобију Хрвати, Црногорци и Албанци, при чему је главни носилац србофобије Римокатоличка црква, која од Средњег вијека континуирано ради на превођењу православих Срба у римокатолике и на давању идентитета Хрватима.

„Колико дубоко иде србофобија, показао је 2005. године надбискуп Винко Пуљић и Бискупска конференција БиХ када су званично затражили укидање Републике Српске, наводећи као разлог како је хрватски народ неправедно оштећен тиме што нема свој ентитет“, навео је Раковић.

Раковић је оцијенио да 75 одсто садашњих Хрвата чине бивши Срби, међу којима и музичка икона проусташке сцене Марко Перковић – Томпсон, и објаснио да су нагомилане фрустрације у породицама које су промијениле вјеру и идентитет, створиле отпор према онима који су остали у старој религији.

Он је упозорио да би проглашење хрватског кардинала из доба НДХ Алојзија Степинца за свеца било, не само парадоксално, него и веома опасно.

„Ако се Степинац канонизује, биће амнестирана Римокатоличка црква за злочине над Србима у НДХ, а прст ће бити уперен у Србе. Више неће бити тема Други светски рат, неће бити тема чак ни Први светски рат ни покољ у Мачви, него ће главна тема о којој ће се причати када се буде говорило о ратним злочинима, страдањима и геноцидима бити усмерена на 90-те године – а то смо ми, Срби“, закључио је Раковић.

Предавач на Факултету за медије и комуникације Зоран Ђирјаковић нагласио је да он не користи израз „србофобија“, али да му је јасно шта он представља – снажне негативне стереотипе о цијелом Балкану који су „током ратова 90-тих некако србизовани“.

„То су снажни негативни стереотипи где је најопаснији аспекат да Србе представљају као непромењиво опасне, другачије, насилне, крвожедне. На различите начине ствара се слика, не само о народу који представља изузетак, већ и да је он непоправљив“, рекао је Ћирјаковић.

Он је истакао да су, ако је ријеч о домаћим актерима, било у Републици Српској, било у Србији, „компликовани разлози зашто неко вјерује да не припада овдје и притом мрзи народ из кога потиче или о њему мисли све најгоре, осјећа гађење“.

Ћирјаковић је указао на опасност од привидно бенигних изјава у јавности кроз које се „легитимишу монструозни ставови“.

„Тога има код гомиле актера у Србији. Врло често су то интелектуалци, један број историчарки, има и других, где нам се говори о дијагнози или излечивости“, закључио је Ћирјанић.

Извор: Срна

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*