Српска историја виђена очима грчких писаца

1

Једна од тенденција у савременој историографији представља и изучавање библиографије старијих раздобљâ, као и њена критичка анализа. Осим тога, тумачење прошлости побуђује нарочито интересовање онда када се у обзир узму простор и време у коме се пише историјска студија, идентитет и искуства писца, као и шире друштвено – политичко окружење унутар ког је он позван да изнесе своје закључке.

Проћи ћемо кроз дела тројице Грка који су живели у различитим раздобљима и бавили се разним аспектима српске историје. Први је случај Триандафила Дуке, потомка добростојеће трговачке породице пореклом из западне Македоније, тачније из Касторије, где је Дука стекао своје прво образовање, које је наставио у Земуну, након што је његова породица – највероватније до 1791. – тамо пренела своје трговачке активности. Дука је показао велику ревност у настојању да оснује грчку школу у Земуну. Ухватио се у коштац са писањем свог дела Историја Славеносрба, које се односи на догађаје из прве српске револуције.

Текст се састоји из 124 стране, написане стихом у петнаестерцу[1]. Писац описује догађаје од избијања побуне против јаничара фебруара 1804. до заузимања Београда 1807. Књига је посвећена истакнутом правнику, трговцу и дипломату Петру Ичку, који је са писцем имао две заједничке особине – порекло из западне Македоније, тачније из села Катраница, те посвећеност образовању. Дело не представља врхунац научне студије али поседује завидну оригиналност, узме ли се у обзир да је његово писање окончано већ два месеца након последњег догађаја које описује. Осим тога, Земун и његово окружење, у које прелазе многи борци, било ради заштите било ради наоружања, Дуки је обезбедило прилику да добије сведочанства од првака догађајâ[2]. Овај елемент иде у прилог веродостојности дела, чинећи га историјским извором. Дука велича војевање српских бораца као и врлине Петра Ичка, чијој се дипломатској умешности приписује и закључење споразума са султаном, јануара 1807.

Одсуство списатељске умешности, коју и сâм признаје, надомешћује изражавањем у стиховима и живошћу једноставног, народног језика. На тај начин дело постаје пријемчиво не само учењацима већ и ширим народним масама, које су га лако училе напамет, чинећи тако лакшим његово преношење. Можда је ово управо и био Дукин циљ –  ширење вести подјармљеним Грцима о подвизима браће по вери Срба против јаничара, али и о њиховом херојском држању пред Портом. Сем тога, избијање руско-турског рата и одбијање Ичковог мира од стране српских устаника, представљали су идеалан повод за покретање револуционарних дејстава и у Грчкој. Покрети Никоцараса (1807), који је учествовао у српском устаничком покрету, као и Влахаваса (1808), део су овог контекста.

Друга личност којом ћемо се позабавити је новинар Антониос Спилиотопулос, правник, који је писао чланке у разним атинским дневним листовима те био уредник и издавач часописа „Панхеленска држава“. Спилиотопулос је аутор богатог списатељског опуса, који сачињавају историјске студије, збирке песама, приповетке и др. Рођен средином ΧΙΧвека и захваћен визијом Велике идеје и ослобођења поробљених Грка Отоманског царства, посветио се одбрани грчких позиција у македонском питању. Његова су дела део предузимања грчког библиографског „противнапада“ у циљу побијања бугарских ставова по македонском питању. Године 1904, под утицајем Илинденског устанка и српско-бугарског споразума о савезништву, Спилиотопулос издаје две студије на француском језику[3], у којима брани грчка историјска права на ову област. Када је реч о македонском питању, сматра аутор, српске се тврдње могу сматрати претераним, али не толико опасним као бугарске, чији један део иде чак и до аутономије за ову област. Ово је раздобље када велики део политичког живота земље посебно наглашава словенску опасност по грчке интересе те се формира уздржани фило-отомански став. Доласком на власт Младотурака и анексијом БиХ од стране Аустро-Угарске, поново се мења ситуација. Младотурска политика „туркизације“ изнова је покренула планове о балканском савезништву. У том контексту, у чланку у дневном листу Панелинонкратос, Спилиотопулос пише против анексије БиХ те покушава да зближи српски и грчки народ[4].

Плод таквог његовог напора представља књига Србија, етнографска, историјска, политичка и економска студија[5], коју посвећује „храбром српском народу“. У освит Првог балканског рата, Спилиотопулос, обраћајући се грчкој читалачкој јавности, у предговору књиге наводи да Балкан, и Исток уопште, представљају Грчкој најближе окружење те да Грци имају дужност да обогате своја знања о суседним народима с циљем учвршћивања међусобних економских, политичких и духовних односа[6].

Михаил ЛаскарисМИХАИЛ ЛАСКАРИС

У супротности са два претходна случаја, трећи је професионални историчар, истакнути научник и пионир балканологије. Реч је о Михаилу Ласкарису[7]. Рођен на Крфу 1903, из племићке породице, Ласкарис је током Првог светског рата дошао у контакт са официрима српске војске, од којих је добио прве часове српског језика, а са тиме и подстицај да се заинтересује за балканску историју. У Паризу је четири године студирао историју, географију, политичке науке и славистику, а студије је наставио у Загребу, Београду, Букурешту и Софији. Године 1926. стекао је титулу доктора наука на Универзитету у Београду, одбранивши дисертацију Византијске принцезе у средњевековној Србији[8]. Ласкарис је био плодан и истакнути историчар[9]. Био је, вероватно, први Грк који је писао о српској историји следећи темељна правила научне методологије. Његове су студије засноване на архивској грађи коју је сакупљао у грчким и страним архивима. Њихов је већи део писан на страним језицима, између осталих и на српском. Ми ћемо се, у данашњем излагању, позабавити двама његовим најзначајнијим делима – монографијом Грци и Срби током њихових борби за ослобођење (Атина, 1936) и недовршеном студијом о Источном питању[10].

Монографија је представљала први део шире студије на тему грчко-српских односа током 19. века (1804-1912), која је такође остала некомплетна и никада није објављена[11]. Састоји се од два дела. Први је посвећен српској револуцији и учешћу Грка у њој. Посвећена је, тачније, војевању Константина Ипсилантија, Јована Каподистрије и четовођама Никоцарасу и Влахавасу. Други се део бави односима Карађорђа са Хетеријом, контактима Александра Ипсилантија са Милошем Обреновићем, као и контактима Грка и Црногораца, у циљу заједничке борбе против Турака. Реч је о заиста истакнутој студији, смештеној како у грчкој, тако и у српској побуни, у ширем међу-балканском контексту, што претходни истраживачи нису успевали. На тај је начин читаоцу разумљиво како политичка промена у Србији утиче на развој догађаја у Грчкој и обратно. Оригиналност овог рада наглашена је и у приказу књиге Павла Јефтића, дописника Централног пресбироа Председништва Министарског савета Краљевине Југославије[12].

Источно питање (1800-1878)ИСТОЧНО ПИТАЊЕ (1800-1878)

Друго Ласкарисово дело којим се бавимо јесте први том његове књиге „Источно питање (1800-1878)“. Дело је нажалост остало недовршено. Пишчев је циљ био да испише приручник за студенте који су пратили предавања из предмета Новија историја на Универзитету у Солуну, али и за ширу читалачку публику у Грчкој. Два поглавља Ласкарис посвећује Србима. Једно описује догађаје из српске револуције док се друго односи на политичке процесе у Србији и Црној Гори, од 1833. до избијања Велике источне кризе 1875. Један део овог другог поглавља посвећен је и развоју југословенске идеје. Ласкарис је изнутра и изблиза доживео међуратну Југославију и напоре заснивања и ширења идеологије југословенства. Вероватно под утицајем такве климе, велики значај придаје идеји националног јединства Јужних Словена, мешајући појмове „српски“ и „југословенски“. Тако је оснивање Краљевине СХС примљено као довршење српске „велике идеје“, формулисане још 1844. у Начертанију Илије Гарашанина, у супротности са грчком „великом идејом“, која је остала недовршена поразом у Малој Азији 1922[13].

Као што смо видели, сваки је случај био различит. Читавог 19. века, а нарочито пошто су на политичком пољу промовисани планови о грчко-српској сарадњи, занимање за Србију и Србе остало је интензивно. Био је, ипак, потребан скоро један век, да би изучавање српске историје у Грчкој почело да следи научне стандарде. Од Ласкарисове смрти до наших дана, српска је историја предмет научних студија бројних истраживача у Грчкој. Најсвојственији су примери Јоанис Пападрианос, Ели Скопетеа, Евангелос Кофос, Мелпомени Катсаропулу, те професор балканске историје на Аристотеловом Универзитету у Солуну, Спиридон Сфетас. Данас, историја српског народа je део универзитетске традиције, у склопу наставе балканске историје, што је научна грана која последњих година бележи нарочит развој. Имајући у виду све балканске земље, утиска сам да Србија побуђује највеће занимање, како читалачке јавности, тако и издавачких кућа.На крају, важно је нагласити потребу за даљим јачањем научних установа двеју земаља, Србије и Грчке, како би научна традиција наставила да и у будућности доноси вредне плодове.

..

 

Аутор је докторанд на Одсеку за историју и археологију Универзитета Аристотел у Солуну

 

(Овај текст представља ауторово излагање на међународном научном скупу одржаном од 22. до 25.септембра 2016. у Гацку, под називом „Ћоровићеви сусрети, чији је организатор СПКД Просвјета из Гацка. Тема скупа била је „Писци српске историје.)

 

(Уколико желите да се укључите у АКЦИЈУ 500 x 500 и скромним прилогом помогнете Нови  Полис посетите следећи линк

 

[1] Више o Дукиноj студији погледати у: Триандафил Дука, Историја Славеносрба, превео Димтрије Алексијевић, приредила Јованка Ђорђевић Јовановић, Историјски архив у Панчеву, Панчево, 2004. 

[2] Ιωάννης Παπαδριανός, Οι Έλληνες πάροικοι του Σεμλίνου, 18ος-19ος αι. Διαμόρφωση της παροικίας, δημογραφικά στοιχεία, διοικητικό σύστημα, πνευματική και πολιτιστική δραστηριότητα, Θεσσαλονίκη, ΙΜΧΑ, 1988[Јоанис Пападрианос, Грчки насељеници у Земуну, 18 – 19. век. Развој насеобине, демографски подаци, систем управе, духовна и културна активност, Институт за балканске студије, Солун 1988], стр. 200

[3]Antoine Th. Spiliotopoulos, Lettres sur la question de Macedoine, Athenes , „Kratos“, 1904 и Antoine Th. Spiliotopoulos, La Macedoine et l’ hellenisme sa force et ses droits, Athenes, „Kratos“, 1904. Студија је преведена и на грчки: ΑντώνιοςΣπηλιωτόπουλος, ΗΜακεδονίακαιοΕλληνισμός. Η δύναμις και τα δίκαια αυτού, Αθήνισιν εκ των Τυπογραγείων του «Κράτους», 1904. [Антониос Т. Спилиотопулос,Македонија и хеленизам, њихова снага и права, Атина, штампарија „Кратос“, 1904.]

[4] Архив Србије, Министарство иностраних дела, Политичко Одељење, Фасцикла III, Досије VI, Светислав Илић Начелнику Политичког Одељења Министарства Иностраних Дела, господину Спалајковићу, бр. 3680. 

[5]Αντώνιος Σπηλιωτόπουλος, Σερβία: μελέτη εθνογραφική, ιστορική, πολιτική και οικονομική, Αθήνα, Πανελλήνιον Κράτος, 1912.[Антониос Спилиотопулос, Србија: етнографска, историјска, политичка и економска студија, Панелинон кратос, Атина, 1912.]

[6] Исто, стр. 8 увода

[7]Више биографских података о Михајлу Ласкарису могу се наћи у часопису Κερκυραϊκά Χρονικά (Керкираика хроника), XIV том (1968).

[8]Ласкарисовa дисертација била је тема више приказа у научним часописима КраљевинеЈугославије. Најзначајнијису: Н. Радојчић, Slavia, VI том, 1927, стр. 188-92, В.Ћоровић, Revue historique, CLIV, 1927, стр. 126, Н. Жупанић, Етнолог, I, 1927, стр. 165-6.

[9]О целокупном Ласкарисовом научном делу пoгледаti: ΜιχαήλΛάσκαρις, Δημοσιεύματα 1925-1960, Αθήναι, 1960 [Михајло Ласкарис, Публикације 1925-1960, Атина, 1960].

[10]Ласкарисово дело састојало се из два тома. Први је покрио раздобље 1800 – 1878 и подељен је на две тематске целине. Прва целина издата је 1948. а друга 1955 у Солуну. Од тада, први је том доживео више реиздања. Други том, који је требало да обухвати период 1878-1923, никада нажалост није објављен.

[11]Михајло Ласкарис, „Књижевни преглед: jугословенска књижевност у Грчкој, Нова Европа, књ. 22, Загреб, 1920, стр. 369.

[12]P. Jeftić, “Michael Lascaris: Greeks and Serbs in their struggle for independence, Athens, 1936 (In greek)”, Revue Internationale des Etudes Balkaniques, IIIe Annee, Tome I (5), Београд, 1937, стр. 272-3.

[13]Μιχαήλ Λάσκαρις, Το Ανατολικόν Ζήτημα (1800-1923), τ. Α’ 1800-1878, Θεσσαλονίκη, Επίκεντρο, 2006, σ. 330.[Михајло Ласкарис, Источно питање 1800-1923, Први том(1800 – 1878), Издавачка кућа Епикентро, Солун, 2006, стр. 330]

 

 

 

Анастасиос Лупас, Новиполис

1 КОМЕНТАР

  1. ГРЧКИ РАТ ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ 1821-1829.

    Од пада под турску власт у XV веку, Грци су били међу најповлашћенијим поданицима Османског Царства: имали су верску слободу и свог патријарха, четири положаја у високој државној служби и такорећи монопол средоземне трговине уз помоћ своје велике трговачке флоте. И управо толика слобода и моћ утицале су на Грке да пожеле и више, увећали су њихово осећање неправде и подсећале их на ранију славу.

    Покрет за независност потекао је из богатих трговачких заједница раштрканих по обалама и острвима Средоземног мора, од трговаца који су располагали са 600 бродова и посадом од 17.000 морнара. У Цариграду су Грци управљали Фанаром (пословном четврти) и снабдевали бројне султанове управнике. У Одеси, на Црном мору, у Русији, Грци су 1814. године образовали тајно удружење Хетерију које је припремало револуцију. Постепено је изграђена тајна мрежа по лукама и острвима која је повезивала грчке заједнице у тежњи за истим циљем – слободом.

    Године 1821. за војног заповедника покрета постављен је Александар Ипсиланти, генерал грчког порекла који је био у руској служби. Изгледало је да је дошао згодан тренутак, јер је султан био заузет побуном јањинског паше који је покушавао да у Албанији успостави властиту династију. Ипсиланти је позвао Грке на устанак марта 1821, а архиепископ из Патраса је упутио апел за независност. Кампања је рђаво вођена, па се није добила очекивана спољна помоћ од Русије. Турски јаничари су лако скршили устанак у Влашкој (Ипсиланти је у марту 1821. са једним одредом хетериста прешао из Русије у Влашку и Молдавију у којима је пре тога избио народни устанак под вођством Тудора Владимирескуа). На мору, по острвима и на Пелопонезу настављен је огорчени герилски рат који Турци нису могли да угуше.

    Почетком 1822. цео Пелопонез је био у грчким рукама и представници устаничких крајева су на састанку у Епидаурусу прогласили независност грчког народа. Народна скупштина, којом је председавао Александар Маврокордат, изгласала је први грчки устав сећајући се с одушевљењем демократије класичних времена. Сурово се светећи за своје поразе, Турци су заузели острво Хиос и са свирепом окрутношћу осветили се беспомоћном становништву – 23.000 људи је поубијано, а 47.000 одведено у ропство.

    Ситуација се изменила кад су се умешале моћна египатска војска и морнарица. Способни и бескрупулозни Мехмед Алија, албански муслиман, који је раније био сакупљач пореза, трговац дуваном и заповедник албанског дела османске војске, недавно је избацио Турке из Египта и прогласио се за тамошњег пашу. Сада је нудио султану своју способну војску и морнарицу да савлада Грке, у замену за Крит и области Сирије и Палестине.

    Египатска војска је брзо заузела Пелопонез док је флота загосподарила Егејским морем. Европско мнење је било запрепашћено када је открило да се стотине Грка продају као робље по пијацама Каира, али међусобно ривалство европских сила и уверење да „законита“ владавина мора да се одржава по сваку цену спречавали су свако заједничко деловање. И Аустрија и Велика Британија су остале врло подозриве према руским тежњама на Балкану. Цар Александар није желео да увреди две тако моћне државе.

    За разлику од владајућих кругова, из целе Европе демократе и родољуби су похрлили у помоћ грчкој борби. Велики песник Бајрон придружио се Маврокордату у Мисолунгију у којем је умро од грознице два месеца касније (1824).

    Од села до села, египатска војска је гасила пламен грчке независности. Мисолунги је пао 1826. Годину дана касније Атина је била присиљена на предају. У грчким рукама је остало само неколико острва на којима је устанак и почео шест година раније.

    Грци су на крају успели да остваре независност јер су им притекле у помоћ европске силе. Позив је упутио Џорџ Канинг, британски министар спољних послова, који је у Грчкој видео прадомовину европске цивилизације. Француска је прихватила позив из наклоности, Русија између осталог и зато што је желела да постигне аутономију за Србију, док Аустрија и Пруска нису биле заинтересоване да подржавају побуну против „законитих“ власти, па макар то била и турска власт.

    Споразумом у Лондону (јула 1827) Велика Британија, Француска и Русија су се сложиле да успоставе мирну поморску блокаду источног Медитерана, Дарданела и Пелопонеза како би наметнуле Грцима и Турцима примирје. Турска и египатска флота под командом Мехмед Алијиног сина Ибрахима су биле укотвљене у водама око Наварина, а удружена британско-француско-руска флота под командом британског адмирала Кодрингтона је, спроводећи блокаду, допловила до њих. Двадесетог октобра 1827. ова ситуација, која је планирана само као мирна поморска блокада, изродила се у оружани сукоб. Ненамеран, неспретношћу неког турског морнара испаљен топовски хитац са једног турског брода протумачен је код савезника као непријатељски чин и у наваринској луци планула је жестока битка. Удружена британско-француско-руска флота, надмоћнија од непријатеља, нанела је тежак пораз турско-египатској флоти. Савезници су потопили 57 турских и египатских бродова, а да нису изгубили ниједан брод. Након те битке је љуто увређени султан прекинуо дипломатске односе са Великом Британијом, Француском и Русијом, а следеће, 1828. године, избио је рат између Русије и Турске. Тако су Грци своју слободу дуговали неспретности једног турског морнара.

    Руска војска је нападала на Кавказу и Дунаву. Руси су 1829. ушли у Једрене и султан је био присиљен да моли за мир. Мировним споразумом у Једрену (1829), између осталог, дошло је и до признавања грчке независности, готово узгред, и то само делимично, јер нова држава је обухватала само Пелопонез, јужни део грчког копна и неколико острва. Круна ове мале државе је 1832. понуђена баварском принцу, који је постао грчки краљ Ото I.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*