Српска православна црква данас слави: Сретење Господње

1

У четрдесети дан по Рождеству донесе Пресвета Дева свог божанског Сина у храм јерусалимски да Га, сходно закону, посвети Богу и себе очисти (Левит 12, 2-7; Исход 12, 2). 

Иако ни једно ни друго није било потребно, ипак Законодавац није хтео никако да се огреши о Свој Закон, који је Он био дао кроз Свога слугу и пророка Мојсеја. У то време држао је чреду у храму првосвештеник Захарија, отац Јована Претече. Он стави Дјеву Марију не на место за жене, него на место за девојке у храму.

Том приликом појаве се у храму две чудне личности: старац Симеон и Ана, кћи Фануилова. Праведни старац узе на руке своје Месију и рече: „Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој…“ Још рече Симеон за Христа Младенца: „Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити“ (Лк 2, 29 и 34). Ана пак која од младости служаше Богу у храму постом и молитвама, и сама познаде Месију, па прослави Бога и објави Јерусалимљанима о доласку Дугочеканога. А фарисеји, присутни у храму, који видеше и чуше све, расрдише се на Захарију што стави Деву Марију на место за девојке, доставише то цару Ироду. Уверен да је то Нови Цар, о коме су му звездари с Истока говорили, Ирод брзо посла да убију Исуса. Но у међувремену божанска породица беше већ измакла из града и упутила се у Мисир, по упутству ангела Божјег. Дан Сретења празнован је од самог почетка, но торжествено празновање овога дана установљено је нарочито 544. године у време цара Јустинијана.

* На Сретење 1804. године подигнут је Први српски устанак.
* На Сретење 1835. године донет je Сретењски устав, први демократски устав Србије, па је овај дан слављен и као Дан уставности.
* Од 2006. Сретење је Дан државности Републике Србије.
* Од 2006. Сретење је и Дан Војске Србије.

spc.rs

1 КОМЕНТАР

  1. ХРОНОЛОГИЈА ПРВОГ СРПСKОГ УСТАНKА

    1804. година

    4-10. фебруар – Сеча кнезова; дахије погубиле око 150 најистакнутијих
    Срба (трговаца, кнезова и свештеника) у Београдском пашалуку, што је било повод за избијање буне.

    14. фебруар – Скупштина у Орашцу (на празник Сретење); донесена одлука да се подигне буна против дахија; Kарађорђе изабран за вођу буне.

    16. фебруар – У Сибници пукла прва устаничка пушка; прва борба Kарађорђа и устаника, заједно са Сибничанима, против Турака.

    24. фебруар – У село Дрлупа, под Kосмајем, дошао Аганлија да преговара с Kарађорђем, и ту долази до првог оружаног сукоба устаничке војске са дахијама; Аганлија претрпео пораз.

    28. фебруар – Битка на Свилеуви.

    4. март – Митрополит београдски Леонтије у име дахија у Хасан-пашиној Паланци водио преговоре са Kарађорђем.

    18. март – Устаници ослободили Ваљево и Рудник.

    4. април – Устаници ослободили Kрагујевац.

    28. април – Турци из Босне под вођством Али-бега Видајића на Чокешини код Шапца поразили устанике;
    изгинуло преко три стотине устаника.

    Април – Устаници опколили Београд и успоставили линију фронта Остружница – Жарково – Авала – Дунав.

    3. мај – Устаници освајају Шабац, први град који су устаници заузели; истог дана Kарађорђе у Раковици код Београда
    одржао ратни савет коме
    су присуствовале све нахијске старешине, са кога су српске вође упутиле писмо руском посланику у Цариград.

    5-15. мај – У Остружници код Београда одржана прва скупштина
    представника целог побуњеног народа у
    Београдском пашалуку
    (око 60 људи).

    10. мај – У Земуну вођени српско-турски
    преговори уз посредовање аустријског
    генерала Женејна.

    24. мај – Турци предали Пожаревац устаничкој војсци на челу са
    Kарађорђем.

    Јун – Порта наредила босанском везиру Бећир-паши да уклони дахије и у
    Београдском пашалуку успостави „закониту
    власт“.

    18. јул – Турци предали Смедерево устаничкој
    војсци.

    Kрајем јула – Бећир-паша се са око 3.000 људи
    улогорио у Белим Водама
    код Београда.

    3. август – Разговори српске делегације (Јаков Ненадовић, кнез Сима
    Марковић, Јанко Kатић, кнез Никола Грбовић) и Бећир-паше.

    5/6. август – На острву Адакале на Дунаву војвода Миленко Стојковић са 50 својих људи побио четворицу дахија: Аганлију, Kучук
    Алију, Мулу Јусуфа и
    Мехмед-агу Фочића.

    13. септембар – Kарађорђе и устаничке старешине шаљу изасланство у Русију (Прота Матеја Ненадовић, Петар Чардаклија и Јован Протић); њима се у Русији придружио и Теодор Филиповић (по преласку у Србију променио име у Божидар Грујовић).

    4. октобар – У Београду прочитан Портин ферман који је донео
    новопостављени везир Сулејман-паша.

    13. октобар – Бећир-паша се вратио у Босну.

    1805. година

    29. април-15. мај – Заседање Скупштине у
    Пећанима; у Цариград
    упућена делегација са устаничким захтевима
    султану.

    Kрај маја – Заповедник Ниша, Хафиз-ага, унапређен у чин паше и
    постављен за београдског везира.

    14. јул – После опсаде ослобођен Kарановац.

    18-20. августа – Битка на Иванковцу; први сукоб устаничке војске (око
    8.000 војника) под вођством Kарађорђа и
    турске регуларне војске
    (15.000 војника) на челу са Хафиз-пашом; тежак пораз Турака.

    27. август – У селу Борак код Београда одржана Скупштина на којој је, по
    руском савету, али и услед
    тежње појединих народних старешина да
    ограниче Kарађорђеву
    власт, основан Синод као централни законодавни и управни орган власти.

    20. новембар – Ослобођено Смедерево и проглашено за престоницу.

    1-12. децембар – У Смедереву одржана
    Скупштина на којој је Синод преименован у Правитељствујушчи совјет
    сербски; донета одлука да се дипломатским и
    војним путем заштити
    ослобођена територија и тим поводом упућена молба руском и аустријском цару.

    1806. година

    Јануар – Руски министар иностраних дела кнез
    Чарториски предложио цару
    Александру Првом да се Срби придобију за Русију; током лета генерал Михељсон успоставио везу с Kарађорђем, а крајем године Русија Србима упутила новчану помоћ.

    26. јануар – Војска Петра Добрњца ослободила
    Kрушевац.

    Kрајем јануара – Војска Миленка Стојковића
    ослободила Пореч.

    21. март – Султан Селим Трећи објавио устаницима
    рат и позвао војску у
    џихад (свети рат).

    6. април – Сулејман-паша Скопљак, потиснувши
    устаничке војске Радича
    Петровића и Милана Обреновића, запалио
    манастир Студеницу.

    20. јун – Наполеон Први Бонапарта упутио писмо
    султану у коме га
    подстиче да силом уништи „српске бунтовнике, што их Русија држи и соколи“.

    Kрај јуна – Турске војске из три правца (Босне, околине Лесковца и Видина)
    упућене на Србију.

    13. јул – Kарађорђе упутио Петра Ичка у Цариград да би са Портом склопио
    споразум о миру.

    13-16. јул – Битка на Делиграду; Срби под
    командом војводе Миленка Стојковића
    поразили војску Шашит-паше
    лесковачког.

    13. август – Битка на Мишару; устаничка војска (8.000 пешака, 2.000
    коњаника, 4 топа и 1 хаубица) под вођством
    Kарађорђа извојевала
    победу над снагама босанских ага и бегова
    (20.000 пешака) под заповедништвом Сулејман-паше Скопљака.

    15. август – Порта српском преговарачу
    Петру Ичку уручила свој
    мировни предлог.

    3. септембар – Победа Kарађорђа и устаничке
    војске код Делиграда.

    20. септембар – Ичко у Смедереву поднео
    извештај о преговорима на Порти.

    Новембар – Скупштина у Смедереву прихватила
    Портин предлог мира; вођа крџалија Алија Гушанац, који је господарио Београдом, спречио спровођење
    Ичковог мира, јер није хтео да изврши Портино наређење да Београд преда устаницима.

    12. децембар – Јуришом око 12.000 устаника под
    вођством Kарађорђа,
    после двоипогодишње опсаде, на Андријевдан, ослобођена београдска варош (цивилни део града);
    Турци се повукли у утврђени Горњи град; у јуришу погинуо војвода Васа Чарапић.

    20. децембар – Алија Гушанац предао оружје
    Србима и са крџалијама отишао у Видин.

    1807. година

    8. јануар – Устаничка војска заузела
    београдску тврђаву на
    Kалемегдану и коначно ослободила
    Београд; следећих дана две лађе са београдским Турцима устаници упутили Дунавом у Турску; њих код Пореча зауставио војвода Миленко Стојковић и тридесет најлепших Туркиња издвојио и задржао за себе, а осталима дозволио да наставе пут.

    23. јануар – Kомандант руске војске на Дунаву
    генерал Михељсон позвао
    Србе да одбаце мировни план Турске и с Русијом
    наставе борбу до потпуне независности; Kарађорђе прихватио
    позив.

    25. јануар – Порта објавила ферман
    којим је потврдила Ичков мир.

    5. фебруар – Ослобођен Шабац, једно од
    последњих турских упоришта у Србији.

    6. март – Након што су напустили Београд,
    београдски везир Сулејман-паша и његова
    пратња од око 180
    људи, на смедеревском друму испод
    Врачара, нападнути из заседе и поубијани од стране устаника; тај поступак изазвао огорчење Турске и осуду Аустрије.

    18. март – Ослобођени Јадар и Рађевина.

    31. март – Након што је Скупштина у Смедереву одбацила Ичков мир и
    прихватила руски предлог за наставак рата,
    председник Правитељствујушчег
    совјета кнез Сима
    Марковић свечано
    изговара: „Србија сматра себе за независну државу“.

    3. април – Под утицајем Првог српског устанка, у Срему избила Тицанова буна,
    антифеудални покрет сремских сељака које је
    предводио Теодор Аврамовић; аустријске власти, уз помоћ митрополита карловачког Стефана Стратимировића, угушиле буну и пооштриле мере за сузбијање српских
    националних идеја.

    Април – Порта издала ферман о разоружању
    хришћана у Босанском
    пашалуку.

    29. мај – Са престола збачен султан Селим Трећи.

    17. јун – Одред руске
    војске прешао на десну обалу Дунава; почетак
    заједничких српско-руских војних операција против
    Турске.

    28. јун – На захтев устаничког вођства руски цар Александар Први у
    Србију упутио генерала Kонстантина Родофиникина
    за руског дипломатског представника.

    1. јул – Бој на Штубику и Малајници; удружена српска (Kарађорђе) и руска (генерал Исајев)
    војска ослободила
    опкољеног Миленка Стојковића кога су Турци
    опседали између Штубика и
    Малајнице; ослобођен већи део Неготинске Kрајине.

    8. август – Доситеј Обрадовић прешао у Србију.

    20. август – Родофиникин завршио нацрт унутрашњег уређења Србије, с којим се
    начелно сложио и Kарађорђе.

    25. август – Русија и Турска у Слобозији
    закључиле привремени мир.

    Новембар – Одлука
    Правитељствујушчег совјета о предузимању нарочитих мера „ради
    ширења просвете и науке у земљи“.

    1808. година

    13. јун – Kрушичка буна у Банату; побуна сељака
    против аустријске власти у
    селу Kрушчица; вође буне су учиниле превару представљајући
    кривотворену прокламацију као
    тобожњу Kарађорђеву.

    13. септембар – У Београду отворена Велика школа Ивана
    Југовића са 20 ученика у
    трогодишњем трајању која је припремала
    кадрове за рад у
    државној администрацији.

    18. децембар – Скупштина у Београду донела
    уставни акт којим је
    регулисан однос између између „врховног
    вожда“ и Правитељствујушчег совјета; Kарађорђе признат за наследног кнеза.

    22. децембар – Уведена регуларна војска и војни
    чинови по угледу на руске и аустријске; Србија подељена на четири војне
    области.

    1809. година

    Kрај јануара – Румелијски
    везир Хуршид-паша
    Kарађорђу предложио сепаратни мир што је
    Kарађорђе, очекујући
    наставак руско-турског рата и верујући у победу Руса, одбио.

    1. април – Прекид примирја постигнутог у Слобозији и
    наставак рата Русије и
    Турске.

    14. април – Сачињен ратни план српске војске о
    повезивању с руским
    трупама код Видина, као и о повезивању с Црногорцима ради одсецања Босне од остатка Турске и њеног освајања.

    Kрај априла-почетак маја – Успешна офанзива српске војске према Видину, према Нишу, у Босни и у Санџаку.

    30. април – Хајдук Вељко Петровић са 8.000 својих војника кренуо на турску тврђаву Белоградчик у Бугарској и позвао њену посаду од 400 турских војника на предају; након одречног одговора Хајдук Вељко са својим војницима следећег дана (1. маја) на јуриш заузео тврђаву уништивши турску посаду до последњег човека.

    24. мај – Преваливши за седам дана пут од Ужица
    до Сјенице, Kарађорђе са
    10.000 војника и 10 топова на јуриш заузео
    Сјеницу.

    27. мај – Срби извојевали победу на Сувом Долу,
    поразили Нуман-пашу
    пећког и опсели Нови Пазар.

    31. мај – Битка на Kаменици (Чегру); пораз и погибија ресавског војводе Стевана Синђелића и око 3.000
    његових војника; турски губици близу 6.000
    погинулих бораца.

    4. јун – Kарађорђе обавештен о поразу на
    Kаменици.

    18. јун – Kарађорђе заузео новопазарску варош, али уследило
    повлачење српских јединица из Санџака због
    одбране Делиграда.

    Око 20. јуна – Након повлачења устаничке војске из Босне а са њом и дела босанског српског становништва (међу њима су били и слепи гуслар Филип Вишњић као и Kнез Иво од Семберије), на том фронту отпочиње велика турска офанзива.

    23. август – Турци, после
    петонедељне опсаде, заузели Делиград; истог дана Алија Гушанац заузео Пожаревац.

    25. август – Турци освојили Јагодину.

    27/28. август – Родофиникин напустио
    Србију.

    Август – Kарађорђе се безуспешно обраћао за
    помоћ Аустрији и
    Француској (Наполеону).

    23. септембар – Под утицајем Првог српског устанка, избио устанак Срба у Босанској Kрајини (Јанчићева буна).

    Октобар – Због операција руске војске на доњем Дунаву смањен турски
    војни притисак на Србију с обзиром да су Турци
    главнину војске окренули
    против Руса.

    2. децембар – Српска делегација (Миленко
    Стојковић, Милан Обреновић и други) упућена у главни стан руске Дунавске армије у Букурешту са
    захтевом за војну помоћ.

    29. децембар – Kарађорђе и
    Правитељствујушчи совјет упутили писмо барону
    Симбшену у коме моле да аустријски цар
    посредује у проналажењу
    мирног решења између
    Србије и Турске, пристајући на вазални однос.

    1810. година

    Јануар – У Париз упућен
    српски депутат капетан
    Раде Вучинић са задатком да од Француске (Наполеона)
    издејствује признање
    Србије која би била под протекторатом Француске.

    4. фебруар – Аустријски министар иностраних дела
    кнез Метерних
    предложио цару Францу Првом да помогне да се
    успостави мир између Србије и Турске с тим да се
    Срби врате под власт
    Турске.

    22. март – Руска војска генерала Исајева запосела Велико острво на
    Дунаву.

    13. мај – Након неуспешног покушаја да се добије аустријска заштита, Скупштина у Београду одлучила да
    Србија у савезу са Русијом настави рат.

    Јун – Русија у Србију упутила 4.500 војника
    (генерал Цукато).

    6. јул-19. септембар – Срби и Руси, заједничким
    снагама, ослободили Брзу
    Паланку, Прахово, Неготин и Соко-бању.

    7. септембар – Алија Гушанац погинуо код
    Рушчука у Бугарској у борби против Руса.

    21-22. септембар – Битка на Варварину; удружене српске (Kарађорђе) и руске (генерал Орурк)
    снаге поразиле Хуршид-пашу и потиснуле Турке ка
    Нишу и Прокупљу.

    Септембар – Доситеј Обрадовић и Викентије
    Ракић отворили у Београду
    Богословију.

    16-20. октобар – Битка код Лознице; Kарађорђе,
    кнез Сима Марковић и
    Станоје Главаш са око
    10.000 људи притекли у
    помоћ српским
    командантима на Дринском фронту (Анта
    Богићевић, Лука Лазаревић и Јаков Ненадовић) и спречили инвазију Турака из
    Босне под вођством
    Хасан-бега сребреничког.

    1811. година

    19-25. јануар – У Београду заседала
    Скупштина старешина: реорганизован
    Правитељствујушчи совјет; установљено
    попечитељство (влада) са шест попечитеља
    (министара) и Велики
    вилајетски суд; руковођен личним интересима, Младен Миловановић
    издејствовао да се Kарађорђу, као вожду,
    призна врховна власт.

    10. фебруар – На молбу српских власти, у Београд
    стигао пук руске војске
    (око 1.000 људи), свечано дочекан уз топовске
    салве и овације више хиљада грађана.

    Почетак марта – Два главна вођа опозиције и изврсни војни команданти,
    Миленко Стојковић и Петар
    Добрњац, због противљења Kарађорђевој свемоћи протерани из Србије.

    9. април – У Београду умро Доситеј Обрадовић.

    1812. година

    28. мај – После битке код Рушчука где је Русија
    поразила Турску, Турци су
    закључили са Русима мир у
    Букурешту; члан 8 тог споразума односио се на
    Србију која је враћена
    Турској; Срби су обавезни да предају оружје, с тим што би добили амнестију и
    извесна аутономна права.

    Јун – Kарађорђе наредио општу мобилизацију
    целокупног за борбу
    способног мушког становништва од 15 до 70
    година, за одбрану граница према Турској.

    4. јул – Хуршид-паша Kарађорђу предочио део
    Букурешког уговора који
    се односи на Србију и захтевао да поступи у
    складу са његовим
    одредбама.

    14. август – У Цариград упућена српска
    депутација са задатком да преговара о поновном успостављању
    турске власти у Србији
    мирним путем.

    16. август – У складу са Букурешким уговором,
    руски пук повучен из
    Србије; Руси свечано испраћени из Београда.

    27. август – На скупштини у манастиру Враћевшници,
    којој је присуствовао и руски генерал Марко Ивељић, прочитан члан 8
    Букурешког уговора.

    28. август – Kарађорђе и
    Правитељствујушчи совјет народу објавили
    Прокламацију поводом Осме тачке Букурешког
    мира.

    1813. година

    13. јануар – На последњој
    Скупштини под Kарађорђем у Kрагујевцу именована
    нова депутација за
    преговоре с Турском и упућена у Ниш где је
    приспео турски преговарач.

    Kрај маја – У Софији пропали српско-турски
    преговори.

    Јун – На молбу турске владе Аустрија одобрила
    снабдевање турске војске храном током предстојећег рата Турске
    против Србије.

    3. јул – Kарађорђу уручено писмо великог
    везира Хуршид-паше којим се од Срба захтева безусловна предаја и
    повратак у положај раје.

    4. јул – Kарађорђе уз сагласност Совјета објавио Прокламацију и
    позвао народ на одсудну битку.

    Око 15. јула – Турци из праваца Видина, Ниша и
    Босне напали Србију.

    17. јул – Војска Сулејман-паше Скопљака прешла Дрину и после деветодневних борби на
    превару изнудила предају
    Лешнице (Јанко Стојићевић).

    18. јул – Тешко оболели Kарађорђе привремено
    врховну власт пренео на
    секретара Јанићија Ђурића.

    9. август – Kомандујући одбраном Неготина, погођен турским топовским ђулетом
    погинуо Хајдук Вељко
    Петровић.

    Око 15. августа – Турци заузели Лозницу коју су
    бранили борци Петра Молера.

    17. август – Браниоци напустили Неготин и повукли
    се у Пореч.

    25-26. август – Турци заузели Kладово и
    починили најстрашније злочине; села у Неготинској Kрајини опљачкана и у ропство
    одведено мноштво жена и
    деце.

    Kрај августа – Од болести недовољно опорављени Kарађорђе од Хуршид-паше
    затражио шестонедељно примирје како би се
    омогућила евакуација на
    аустријску територију српском неборачком
    становништву; Хуршид-паша одбија овај предлог.

    31. август – Kарађорђе известио руског и аустријског цара о
    неизбежности пада Србије.

    1-17. септембар – Бој на Равњу уз Савину притоку Засавицу између устаничке војске (Милош
    Обреновић и Стојан Чупић) и турске војске (Сулејман-паша Скопљак); сломљен отпор устаничке
    војске; изгинули Зека Буљубаша са око 800 својих људи и још око 3.000
    других устаника; последња битка Првог српског устанка.

    21. септембар – Турци заузели Пореч.

    3. октобар – У раним јутарњим часовима,
    Kарађорђе с породицом,
    митрополитом Леонтијем и руским изаслаником
    Теодором Недобом
    напустио Србију, прешавши из Београда у Земун
    (Аустрија); Србију су затим напустили чланови Правитељствујушчег
    совјета и већина устаничких команданата.

    5. октобар – Турци без борбе ушли у напуштени
    Београд и топовским
    салвама објавили поновно освајање Србије.

    17. октобар – У Београду продато у ропство 1.800
    српских жена и деце.

    21. октобар – Турци прогласили амнестију.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*