СРПСKА ЖЕНА : Са оцем и браћом раме уз раме! Бранила Kосмет, а онда…

0

Њена узбудљива животна прича почиње ратним дешавањима у Хрватској, када је први ватрени окршај са усташама имала у јулу 1991. године

Једна од ретких жена бораца у прошлим ратовима Мара Миличевић (46) из Мирковаца познатија као партизанка Мара данас живи у Шиду негујући тројицу оболеле браће, заборављена од свих који су јој обећавали помоћ, преноси Република.

Њена узбудљива животна прича почиње ратним дешавањима у Хрватској, када је први ватрени окршај са усташама имала у јулу 1991. године у Мирковцима, где се њена породица доселила из БиХ 1974. године.

– Била сам најмлађа од седморо деце у сиромашној породици где се живело само од очеве зидарске плате. Kада су почела ратна превирања у Хрватској, имала сам 18 година и, без имало двоумљења, заједно са татом и браћом Милом и Ђорђем укључила сам се у тадашњу територијалну одбрану. Чим сам добила аутоматску пушку, помно сам гледала како је браћа чисте и рукују њоме и једва чекала први задатак – прича Мара, окружена ратним фотографијама и бројним новинским чланцима из тог времена.

Ватрено крштење

Њено ватрено крштење уследило је врло брзо, 22. јула 1991. У зору, око пет сати, пробудио ју је отац да крену на положај. На брзину је, како каже, узела пушку, док је село гранатирано са свих страна.

– Нисам се нимало уплашила, мада је било као у осињем гнезду. Минобацачки напади и гранатирање села трајали су од пет ујутро до пола девет. Многи моји другови били су рањени, било је и жртава, а онако ситна, скоро километар сам са положаја вукла рањеног комшију ког сам сакрила у кукурузе док не прође напад усташа – присећа се Мара, коју је због храбрости највише државно руководство одликовало више пута.

Бранила и Kосово

Храброст и патриотизам Мара је још једном доказала за време бомбардовања 1999, када је као добровољац 45 дана учествовала у војним акцијама код Горње Обрње на Kосову.

– Брат Мило погинуо је у рату 1991, а нас осморо живело је под киријом овде у Шиду све до 2003. Уз помоћ државе купили смо ову стару кућу у Улици Зеке Буљубаше 100, а мени је обезбеђен посао портира у кланици “Срем-Шид”, у којој сам радила све до стечаја фабрике. У међувремену сам остала и без брата Ђорђа и мајке, који су ми умрли на рукама. Сада се бринем о тројици старије браће, који су ментално оболели. Живимо од додатка за негу другог лица, радим све што стигнем за који динар, идем у надницу и ништа ми није тешко – каже Мара.

На малом поседу уз кућу Миличевићи држе свиње и живину за своје потребе, пабирче кукуруз, сакупљају дрва за огрев, а све то уз помоћ својих, како наглашавају, добрих комшија Шиђана, за које имају само речи хвале.

Извор: Србијаданас

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*