Srpski invalidi: Biciklom od Republike Srpske do Moskve

0

Invalidi Srđan Jeremić i Dejan Zvizdalo su putovali na biciklima 22 dana i prevalili 2.580 kilometara od Istočnog Sarajeva do Moskve.

Putovanje

Ispred ulaza u „Art-hotel” u podmoskovskom gradu Puškinu parkira se kombi sa natpisom „Invalidi“. Iz njega izlaze tri stasita i snažna muškarca u majicama sa natpisom „Republika Srpska“, zatim vade iz kombija bicikle sa srpskim zastavama pričvršćenim iza sedla. Uz smeh se pozdravljaju sa vozačem i pružaju mu ruku. Upravo su se vratili sa ekskurzije po Moskvi. Danas su Srđan, Dejan i Petar prvi put u životu videli Crveni trg, Kremlj i Hram Hrista Spasitelja.

Srđan nema šaku na levoj ruci – izgubio ju je za vreme rata u Bosni. Dejan je kao osmogodišnji dečak nagazio na minu i sada ispod kolena ima proteze išarane svim duginim bojama. Pre šest godina su ovi momci počeli da se bave biciklizmom. Zatim su na biciklima otišli do Ostroga, a posle toga tri puta do Svete Gore, kada su išli u posetu Hilandaru. Na jednom od tih putovanja došli su na ideju da na isti način posete Rusiju. Zašto baš Rusiju? Dejan i Srđan smatraju da se odgovor na to pitanje podrazumeva:
„To je najveća bratska pravoslavna zemlja. Mi smo jedan narod“.

Glavni cilj njihovog putovanja je da se upoznaju sa predstavnicima organizacija invalida u Rusiji i uspostave saradnju sa njima.

„Mi smo tamo zatrpani zapadnoevropskim idejama i standardima“, kaže Srđan. „Nikad nismo došli u dodir sa Rusijom, sa načinom života invalida u Rusiji. Cilj nam je da iz Rusije nešto, uslovno rečeno, ukrademo i da pokušamo to primeniti u Srpskom Sarajevu“.

Srđan je predstavnik Udruženja amputiraca iz Istočnog Sarajeva. On je zajedno sa Dejanom počeo da se priprema za ovaj put u januaru 2016. godine. Nije bilo lako pronaći sredstva i uspostaviti vezu sa Rusijom, ali na njihov poziv su se odazvali mnogi: ruska ambasada u Bosni i Hercegovini, predsednik Republike Srpske Milorad Dodik i firma „Zarubežneftь“. Deo sredstava obezbedilo je Srpsko Sarajevo, opštine Istočno Novo Sarajevo, Istočna Ilidža i srpsko Trnovo. Finansijsku i organizacionu pomoć je pružio i Srđanov i Dejanov prijatelj koji živi u Moskvi.

Tako su 30. jula Srđan i Dejan krenuli biciklima put Moskve, a pratio ih je u minibusu Petar Dragaš. Usput su se sastajali sa veteranima rata u Zvorniku i Mitrovici, a u Subotici su prenoćili kod rođaka. Gotovo celu Mađarsku i Slovačku su proputovali odmarajući se u hostelima. U Poljskoj im je njihov prijatelj, koga oni zovu „rođak“, našao smeštaj. Tamo je održan susret sa osobama koje su ometene u razvoju od rođenja. Kroz Belorusiju su vozili sporednim putevima, a jednu noć su prenoćili kod meštanina, maratonca Valerija.

„Spavali smo u njegovoj kući i oduševili smo se“, deli sa nama svoje utiske Srđan. „Stvarno nam je ukazano gostoprimstvo“.

Belorusija se dopala biciklistima zbog gostoprimstva, ali i zbog dobrih puteva. Kroz Rusiju je bilo daleko teže putovati:

„U Belorusiji je zaustavna traka šira, a u Rusiji je baš tesno za bicikliste. Zaustavna traka postoji, ali nije asfaltirana”.

Bez prevodioca

Uz pomoć ruske ambasade u Bosni biciklisti su uspeli da se povežu sa Moskovskom gradskom opšteruskom organizacijom „Sverusko društvo invalida” koja im je obezbedila sobe u „Art-hotelu” u Puškinu. Srbi su veoma zadovoljni hotelskim smeštajem. Posle razgledanja Moskve oni sede za drvenim stolom na terasi i pričaju mi kako je ovde sve prilagođeno potrebama invalida: i liftovi, i toaleti… Doduše, Srđanu i Dejanu lift ne treba. Obojica sa osmehom pominju Larisu Nikolajevu, zamenicu predsednika Sveruskog društva invalida, koja im je pokazala Moskvu:

„Juče, kada smo došli, Larisa nam je ovde sve pokazivala i sve vreme htela da nas odvede do lifta. Ali šta će nama lift? Mi možemo i sami da se popnemo na sprat. Naravno, uslovi su ovde izvanredni. Jutros su, na primer, naši vaterpolisti osvojili zlato na olimpijadi, pa smo se slikali u bazenu hotela, u znak podrške“.

Za Sverusko društvo invalida je saradnja sa Srbima potpuno novo iskustvo. Ova organizacija je dosada imala priliku da dočeka samo invalide iz Nemačke. Zbog toga nisu odmah pronađeni prevodioci, pa Srđan, Dejan, Petar i Larisa koriste i mimiku, i gestove, i novinarku koja je došla da ih intervjuiše, tj. mene. Larisa me neprestano moli da nešto pitam Srđana, i tako svi mi saznajemo koliko invalida ima u Moskvi, a koliko u celoj Republici Srpskoj, kakve probleme imaju i kako se ti problemi rešavaju. Larisa je oduševljena srpskim biciklistima:
„Kada sam ih prvi put videla, moram priznati da sam bila vrlo prijatno iznenađena i pomalo začuđena. Oni uopšte ne razmišljaju po šablonu „ja sam invalid, dajte mi ovo ili ono”, kao što mnogi rade. Njihov moto je: „Ja sam isti kao i ostali, a možda i bolji, jer sam jači”. To me je oduševilo. Ja juče sedim u fotelji ispred hotela i čekam kada će doći invalidi, a onda mi neko reče da su oni već došli. Oni su prošli pored mene, a meni ni na kraj pameti nije palo da su to invalidi. Kako su oni snažni, kršni, lepi i mladi!

Kršni i lepi momci, međutim, znaju da nije tako jednostavno odupreti se depresiji.

„Sada su takva teška vremena kad se bukvalno svuda u svetu odvija neka kriza”, kaže Srđan. „Po slovu zakona mi, ratni invalidi, u Republici Srpskoj imamo prednost pri zapošljavanju. Ali kad realno neko treba da se zaposli mi se ne tretiramo po tom zakonu. Što se tiče rehabilitacionih centara, mi nemamo nikakve”.

Dejan priča o problemima sa pravljenjem proteza:

„Uvek sam pravio proteze u drugim zemljama, ne mogu da zamislim taj kvalitet u Republici Srpskoj. Problem je taj što kod nas ljudi kategorije ’invalid-amputirac’ mogu da dobiju proteze, ali aktivnost kojom se ti baviš nema veze. Znači, čovek od sedamdeset godina dobije protezu, i ja dobijem istu. A ja sam se bavio planinarenjem, čak i neke vrhove osvajao”.

„Kod nas je uređen zakon, na papiru sve je super”, dodaje Srđan. „Ali sama realizacija tog zakona nije laka. Ja, recimo, ne nosim protezu jednostavno zbog toga što ću samo izgubiti vreme i živce, da bih na kraju dobio protezu koja mi ne odgovara. Ili sad, u poslednjih par godina, oni određuju kakvu protezu možeš dobiti. A možda ona tebi neće odgovarati i sa njom tebi ostaje samo da dođeš kući i legneš. Mi se borimo protiv toga. Nama je, na primer, predsednik republike mnogo pomagao. On je dao sredstva i njemu hvala. Ali mi želimo na taj način i da njemu skrenemu pažnju da se i dalje borimo. Da izađu u susret osobama sa invaliditetom, malo da skrenu pažnju, da se taj sistem uredi”.

Dobro je

Dejanu i Srđanu nije svojstvena depresivnost, nego borba, aktivnost i smeh. Oni se smeju sebi i svojim problemima. Pitam ih kako to postižu, a oni kažu: „To je nama sasvim normalno. Mi imamo izvanredan smisao za humor što se toga tiče”. Na primer, tokom ovog putovanja Srđan je pao sa bicikla i ugruvao se (još mu se vidi masnica na oku). Ali oni se i toga sećaju sa smehom: „On ne gleda kud vozi!” Srđan je u vožnji uspeo čak i da snima na kameru mobilnog telefona okolne pejzaže i da fotografiše sebe i Dejana.

Na Dejanove i Petrove šale Srđan odgovara takođe šalom, tipičnom za ovo lepo društvance:

„Ja kažem o Dejanu: ’Njega noge nikad ne mogu zaboleti dok vozi bicikl. Zato što nema noge’”.

Srđan priča o tome kako odnos okoline prema invalidu zavisi od samog invalida. Njih su ljudi na putovanjima dočekivali sa radošću i čuđenjem. Ponekad nisu mogli verovati da Dejan nema noge, pa su lupali po protezama da se uvere. Na festivalu u Guči neko ga je pitao gde je radio tetovažu, a Petru je neko rekao: „Gde ćeš ti sa ovim ludacima?”
Petar je „ovim ludacima” na putu i kuvar, i medicinska sestra (tako ga oni sami zovu), i majstor za popravku bicikala. On sam ovako opisuje svoje obaveze:

„Moj posao je da skuvam supicu, da popravim lanac kad spadne na biciklu, da sušim veš i tako dalje”.

Petar je veoma skroman. Nije mnogo pričljiv, ali bez njega ovo putovanje ne bi moglo da se realizuje. On je u minibusu doneo poklone za moskovske invalide – slike koje su naslikali invalidi u Republici Srpskoj. On je na putovanju svako veče sklanjao bicikle u minibus. Na kraju je on tim minibusom vratio Srđana i Dejana kući, u Republiku Srpsku, gde su ih nestrpljivo čekale porodice. Ukućani u početku nisu hteli da ih puste na tako dalek put, ali su ih na kraju u svemu podržali. Srđan će sada nastaviti da se bavi parketarskim zanatom (to mu je porodični posao već dugi niz godina), a Dejan lovom, alpinizmom i svojom baštom. Naravno, obojica će i dalje raditi na razvoju saradnje sa Rusijom, jer ima još mnogo problema koje treba rešiti. Na primer, u Republici Srpskoj skoro da nema sportskih klubova za invalide, a od moskovskih drugova u tom pogledu ima šta da se nauči. Pored toga, treba organizovati nove biciklističke ture i pozvati u goste Moskovsku organizaciju invalida… Sve će to na kraju ispasti dobro.

Na Srđanovoj stranici na Fejsbuku može se videti čitava hronika putovanja u Rusiju. Skoro u svakoj belešci Srđan velikim slovima piše „DOBRO JE”.

„To ja pišem već pet godina, svaki dan. Pre pet godina drug mi je nastradao u saobraćajnoj nesreći. Otišao sam u bolnicu da ga posetim, a on sav u gipsu. Pitam ga ’Kako si?’ Kaže ’Dobro je’. Nakon toga drugarica padne na pločicama, polomi i ruku i nogu. Odem ja kod nje u bolnicu nakon par dana, pitam ’Kako si?’ I ona isto kaže ’Dobro je’. Kako je moglo biti? To je nešto u našem narodu. Šta god da pitaš maltene je sve dobro. I onda sam jednostavno počeo tako pisati: ’Dobro je’”.

To je Srđanov, Dejanov i Petrov životni kredo. Verovatno im on pomaže da savladavaju umor i velika rastojanja. Oni i drugim ljudima pomažu da poveruju u te jednostavne reči, pune optimizma.

 

 

Ruskareč

POSTAVI ODGOVOR

*