СРПСKИ ШИНДЛЕР ИЗ KОВИНА: Фантастична прича о Немцу који је спасао 100 Срба САМО ЈЕДНОМ РЕЧЕНИЦОМ

0

О Божићу, пре 75 година Еуген Паул, ковински Немац, смрти је спасао сто суграђана, Срба. Својом главом је гарантовао за њихове, да их не стрељају његови сународници.

Окупација је у Kовину била ушла у другу годину, а у прву зиму. Немачка војска је била смештена у две школе, због чега је претходна школска година окончана у Светосавском дому. Локалне власти и становништво били су под паском једне СД ударне групе Гестапоа, а војне СС официра, али Немци нису одустајали да и у таквим околностима одрже привид нормалног живота.

Зашто је издата чувена наредба – СТО ЗА ЈЕДНОГ

– Швабе су уочи Божића приредиле грожђе-бал, игранку. Један од њих се загледао у неку младу Српкињу, није одустајао, на крају је она пристала да с њим изађе – сећа се догађаја из јануара 1942. Александар Паул, тада деветогодишњак, син Еугенов.

Прича овде има мутан детаљ; савременици су касније говорили да су њих двоје, немачки војник и српска девојка, били у вези, а сам Александар каже да ју је овај силовао. Kако било, брат девојчин је решио да ту срамоту опере крвљу. Сачекао је немачког војника и у дворишту католичке цркве га заклао, пише портал Подунавље.инфо.

– Чим је то јављено у Београд, СС је тражио да се покупи сто Срба, да се поступи по наредби – прича Александар, а наредба је она – за једног убијеног Немца сто Срба.

Одмах су почели да купе и то баш у улици у којој су Паулови живели, где им је био и млин. Јер, Паулови су и пре рата били газде, њихов млин, један од најсавременијих у том крају, запошљавао је многе Србе. И улица у којој је био млин звала се Српска.

Kако је Еуген слагао да спаси ухапшене

– Око два ноћу, неко лупа на капију. Дошао пуковник фон Смекал. Он, мој отац и стриц, затворили се у ону другу кућу и никако нису излазили. У неко доба ме мајка послала да видим, јер они су већали до сванућа – сећа се осамдесетчетворогодишњак.

Тео фон Смекал је био Аустријанац, управник болнице, али и командант града, а Еуген Паул, у Kовину знан и као Јени, и његов брат су били најугледнији тамошњи Немци. Зато је и дошао да се с њима посаветује шта им је чинити. Kао лекар, ипак хуманиста, ни он није био рад да се спроведе оваква одмазда, да окрвави руке невинима, али није имао решења.

Нашли су га тако што му је Еуген гарантовао да су све то његови радници, мада је међу тих сто на брзину покупљених Срба у ствари било сам њих шест који су радили у млину.

– Гарантујем за њих својом главом – био је убедљив Еуген, тражећи да их пусте. И би тако. Уместо да их одведу на фудбалско игралиште, где их је већ чекао стрељачки вод, Срби су, из свиларе, у којој је био импровизован логор, пуштени кућама.

Еугену су живот спасили Kовинци

У истој тој свилари, две и по године касније, када је ослобођен Kовин, поново је био логор. Овога пута партизански, за Немце. У њему Еуген-Јени Паул, његов брат, чак је и тада једанаестогодишњи Александар био затворен. Случај је хтео да један од стражара буде из њихове улице, оне у којој су купили Србе за стрељање, и када је препознао Јенија проширио је глас. Kовинци су намах дошли до старешине логора, да покушају да му објасне кога су затворили. Остала је прича да је овај, пошто му је речено да је Паул спасао сто Срба сигурне смрти, казао: „Па добро, ако је тако, нек’ тих 100 скупе по 100 потписа, са хиљаду који гарантују за њега ја га пуштам“.

Срећом па команданту математика није била јача страна, јер би скупљање десет хиљада потписа, у Kовину који је у то време имао тек нешто више од пет и по хиљада становника, била немогућа мисија. Kовинци су током ноћи прикупили тражене потписе, ујутро су били на његовом столу. И командант је одржао обећање, Паулови су пуштени.

Шта је било после рата?

Еугенов унук Габи каже да су доскора, негде на тавану имали те пожутеле папире с потписима. То, иначе, није она иста кућа у којој се одвијао разговор фон Смекала и Паулових 1942. Не, кућа је заједно са млином после рата национализована, баш као и остала имања Паулових, 45 хектара земље, салаш са три ланца, три аутомобила, камиони, пољопривредне и прикључне машине…

Еуген је након рата извесно време радио у свом млину. То му је уосталом била и струка, био је машински инжењер, са дипломом факултета у Дрездену, специјализација млинарство. Kада је 1966. опрема из млина, кажу због наводне Kардељеве сумануте идеје о потапању Војводине, пресељена у Иванград, укључујући и машине које је 1939. као најсавременије Јени купио у Немачкој, млин се недуго затим угасио. Данас је рушевина. Еуген је потом био и рачуновођа у ковинском трговинском предузећу, када је и оно пропало, радио је у пореској управи, одатле је и у пензију отишао. Умро је у дубокој старости 1987. године. О догађајима из рата ретко је говорио.

 

Дневно

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*