Српско национално питање између санстефанског и берлинског пута

0

Санстефански мир и Берлински когрес у историјској свести Срба. Тринаестог јула навршава се 133 година од завршетка Берлинског конгреса, на коме је Велика источна криза, отворена српско-турским и руско-турским ратовима вођеним од 1876. до 1878, добила од стране великих сила своје међународноправно решење. У српској историјској свести помињање Берлинског конгреса изазива тројаку асоцијацију. С њим се, најпре, неизоставно повезује међународно признање независности Србије и Црне Горе, које је због раније стечених атрибута суверености, посебно у односу на Србију, било само званично одобрење српским кнежевинама да могу да приступе клубу европских држава. Уз формалноправно прокламовање независности, Берлински мировни уговор је српским кнежевинама донео и територијално проширење. Србији су придружени Нишки, Пиротски, Топлички и Врањски округ, укупно 11. 100 км², док је Црна Гора добила Подгорицу, Никшић, Колашин, а на приморју Бар, коме је касније, услед албанског отпора у Плаву и Гусињу, као територијална компезација придружен и Улцињ, укупно око 3. 900 км². 1)И најзад, Берлински конгрес се редовно повезује са поништавањем Снастефанског мировног уговора од 3. 3. 1878. године, који је, речју класика српске историјске науке В. Ћоровића, „био велико разочарење за Србе”, јер је „руска дипломатија стварала на њему Велику Бугарску на чисту штету српских интереса”.2)

Иако су одлуке Берлинског конгреса имале далекосежан утицај на српску националну политику у XIX и XX веку, изостала је озбиљна оцена њихових стварних домета, јер је представа о Берлинском мировном уговору грађена у сенци наведеног стереотипа о Санастефанском уговору. Резултати Берлинског конгреса приказивани су као безусловно позитивни, али не због тога што је насупрот Берлинског уговора стајао поништени Санстефански уговор, већ зато што је противтежа његовим добицима био вредносни суд о „о великој руској неправди према Србима” учињеној у Сан Стефану. Овакав историографски стереотип о Санстефанском уговору постао је омиљено опште место свих прозападних политика у Срба, а тиме је добрим делом одредио и пут који је српска национална политика прошла од 1878. до данас.

Сто тридесет три године после Берлинског конгреса и првог српског уласка у клуб европских држава, чланство у новом преуређеном европском клубу, створеном на рушевинама поредака насталих после Првог и Другог светског рата, поново се у српској политици вреднује са нестрпљивошћу и безалтернативношћу једног краља Милана: „Србији не остаје ништа друго него постати модерном европском државом, или изгубити сваки raisond’etre(разлог постојања)свога самосталног опстанка”. 3)И док је страсна евроеуфорија краља Милана искључиво била опредељена обећањима бечке дипломатије, данашње генерације Срба за проверу обећања бриселске дипломатије имају сигуран аршин стотридесетрогодишњег искуства вођења српске политике под европским туторством. Зато виртуленом бриселском билансу будућих српских прихода и расхода, треба супроставити реални биланс прихода и расхода које је српском народу донело берлинско чланство у европском друштву од 1878, али и биланс српских прихода и расхода који су били предвиђени санстефанским уговорним клаузулама, као и разлоге њихове ондашње неодрживости.

Санстефански и берлински биланси српских губитака и добитака. За Србе се деценијама уназад целокупни Санстефански уговор исцрпљивао у бројци од 163. 000 км², колико је износила територија новоосноване Велике Бугарске, која је обухватала највећи део данашње Македоније, уз додатак Пирота и Врања. Пред утиском да је уз руско жртвовање класичних територија средњевековне српске државе, на границама Србије створен један потпуно нови и респектабилни фактор балканске политикае у потпуности су из српске историјске свести нестале све друге одредбе овог Уговора.

Санстефански мировни уговор донео је, као и доцнији Берлински уговор, међународно признање независности Србије и Црне Горе. И док је берлинско признање независности било, речју М. Павловића, „под присмотром великих сила”, јер је „Србија била ограничена у вршењу неких атрибута суверености”, 4) санстефанско признање је било лишено оваквих понижавајућих клаузула. Европске државе су Србијину сувереност најдрстичније ограничиле одржавањем тзв. режима капитулација, по коме су странци били изузети из надлежности српских судова, и то како у грађанским, тако и у кривичним стварима. Ни познати германофил, професор права Ж. Перић, није могао да прећути овакву неправду европског клуба великих, истичући да су се „странци у Србији, много пре Берлинског конгреса, што се тиче правосуђа, налазили у исто тако повољном положају као у ма којој европској држави. Кад дакле, и пре но што је постала независном, Србија није заслуживала да се с њом поступа као са муслиманским државама, односно положаја странаца, онда је у толико пре требало њу поштедети режима капитулација, у тренутку када је проглашена слободном и сувереном”. 5)Србијина независност нашла се под присмотром Берлинског конгреса и у погледу слободе вероисповести. Наиме, посебном уговорном одредбом, која се односила само на Србију, забрањивао се сваки вид верске дискриминације, а повод је био закон којим се забрањивало насељавање Јевреја у унутрашњост Србије. Реч је о још једном лицемерју европске дипломатије, јер је иницијатор одредбе била „Израелска алијанса”, а подржан је, између осталог, и од Аустро-Угарске, у којој су Јевреји плаћали „Толеранцијске таксе”, заправо порез којим су куповали толеранцију од традиционално антисемитских Германа. 6)

У погледу величине територијалног добитка Санстефански уговор је заиста за Србију био неповољнији од Берлинског уговора, јер је територијално проширење обезбеђено од Русије, за четвртину било мање од оног које је Србија добила од великих сила на Берлинском конгресу. Међутим, посматрана из перспективе стотридесттрогодишњег националног историјског искуства, територија санстефанске Србије представљала је неупоредиво боље геополитичко полазиште за будуће државноправно обједињење српског националног простора, од територије која је Србији додељена на Берлинском конгресу. Наиме, губитак Пирота и Врања, компезован је проширењима на западу, јер је по одредбама Санстефанског уговора Србији требало да буде припојено целукупно подручје између Лаба и Ситнице, чиме би се у Вучитрну обезбедио излаз на пругу Митровица-Солун; уз то требали су да буду прикључени и највећи делови тадашње Митровачке и Новопазарске казе, укључујући цео Ибарски Колашин. Тако би Србија, да није дошло до поништења Санстефанског уговора, већ 1878. године била на самим ободима Приштине, са границом на Ситници и Ибру до Рибарића. Ослобађањем делова Косовског вилајета, неповратно би биле нарушене источне границе ове турске административне јединице, које су тридесет две године после коначног ослобађања Косова од Турака, поново оживеле у Брозовом уставноправно сакаћењу Србије као административне границе аутономне области Косова и Метохије. Уз то, Санстефанским припајањем највећих делова Новопазарске казе, додуше без самог града Новог Пазара, била би трајно урушена територијална целовитост турске административне јединице – Новопазарског санџака, која и данас као авет израња у свим антисрпским плановима прекрајања Балкана. 7)

И док у погледу Србије предности Санстефанског у односу на Берлински уговор нису одмах уочљиве, у погледу Црне Горе и Босне и Херцеговине су више него очигледне. Територија која је Црној Гори била припојена по одредбама Санстефанског уговора, била је двоструко већа од берлинског проширења. Ипак, Санстефански мир је за српски народ био најповољнији када је у питању Босна и Херцеговина, чије је ослобођење било у жижи свих српских националних планова и прегнућа, па и српско-турских ратова 1876-1878. Руси су у Сан Стефану за ове две српске покрајине обезбедили аутономију у оквиру Отоманског Царства, док је на Берлинском конгресу гласовима представника великих сила, а на иницијативу британског лорда Солсберија и немачког канцелара Бизмарка, донета, како је још тада оцењено, „фатална одлука” о аустроугарској окупацији БиХ. Уз то, Аустро-Угарској је омогућено да у Новопазарском санџаку, који је у целини остао под турском влашћу, држи своје војне гарнизоне. 8)

Српске ослободилачке тежње између санстефанског и берлинског путоказа. Предвиђеним санстефанским проширењима Русија је одредила магистрални правац будућих ослободилачких покрета Србије и Црне Горе. Усмеравала их је ка Косову, а нарочито ка западним српским покрајинама, где су се и налазиле ван матичних кнежевина најбројније компактне масе српског народа – у Босни и Херцеговини и бившој Војној Граници, које су у патријархалним условима очувале узорну националну свест. У оваквом санстефанском територијаном уређењу Балкана могу се уочити два стратешка интереса ондашње руске балканске политике. Најпре, спречавање да се православни Словени путем „католичког панславизма”, по речима тада утицајног И. С. Аксакова, „претворе у материјал европске германско-романске културе”. 9) Следствено, Руси су усмеравали Србе да ослободе своје, али и свеправославно западнобалканско територијално наслеђе. Други интерс Русије је био да преко територијално значајно увећане Бугарске и Црне Горе, као пријатељских православних словенских држава, осигура излаз на јужна мора. 10)

С друге стране, европске државе које су водиле главну реч на Берлинском когресу, Немачка, Велика Британија и Аустро-Угарска, заустављају национално-ослободилачке тежње Србије и Црне Горе на прилазима БиХ, Новопазарског санџака, Косова и Метохије и Старе Србије (северни део данашње БЈРМ). Тако европске силе гурају Србију да на рубним источним националним поседима, кроз сукоб са православним Бугарима, обезбеди витално територијално проширење. Очувани турски суверенитет и аустроугарски војни гарнизони у Новопазарском санџаку спречавали су територијални додир Србије и Црне Горе. Ово ће касније и потврдити један аустроугарски министар спољних послова: „Ми ни у ком случају не можемо трпети сједињење Краљевине Србије и Кнежевине Црне Горе; ми би га спречили чак и по цену рата”. 11) Аустро-Угарска окупација БиХ је спроведена под европским мандатом, као „једна мера европске полиције” (француски пуномоћник на Конгресу), да се, речју лорда Биконсфилда, „одржи и обезбеди мир, да се уведе ред и благостање и најзад ојача сама Порта”. Некрофилска туркофилија енглеског лорда, била је само маска иза које се крио прави циљ окупације БиХ, који је признао други Британац, лорд Солзбери: „У случају ако би знатан део тих провинција пао у руке једној од суседних кнежевина (Србији или Црној Гори), онда би се образовао један ланац од словенских држава, који би се пружао преко Балканског полуострва и чија би војничка снага претила становништву других племена која заузимају јужне крајеве полуострва”. 12)

Савременици и историчари о Санстефанском и Берлинском уговору. Судбина поништеног Санстефанског уговора, после руског дипломатског пораза у Берлину, најбоље потврђује тезу да победници најчешће пишу историју. Редовном и политички инструментализованом злоупотребом стереотипа о антисрпском карактеру Санстефанског уговора, потпуно су потиснте све објективне оцене овог историјског документа.

Међу њима посебно је интересантно сведочење које је о Санстефанском уговору дао главни српски преговарач у Берлину, Јован Ристић: „И Србија, као Кнежевина, могла је после Св. Стефанских одлука, заиста бити задовољна исходом свога питања на Берлинском Конгресу. Али са гледишта опште Српскога, мора се жалити за уговором Св. Стефанским, због решења, које је у Берлину дано питању о судбини Босне и Херцеговине”. 13)

Мишљење о Санстефанском уговору оставио је у свом дневнику и први српски правни историчар и судија Касационог суда Никола Крстић. Уочи закључења мира у Сан Стефану, 20. фебруара, Крстић пише: „Ако Босна и Херцеговина не постану аустријске провинције, но остану и даље под турским сизеренством, онда, по мом мишљењу, можемо бити потпуно задовољни с резултатом овогодишњег рата. У том случају остају нам сачувани изгледи да ће скорим и те земље доћи под независну српску управу, било да се придаду Црној Гори, било да се споје са Србијом. Само кад би се Аустрија у тим земљама угњездила, стајала би наша народна ствар лоше у томе, што би се у томе налазила велика сметња за Србију да се самостално развија”. Под 22. фебруаром 1878. Крстић о Санстефанском миру бележи и следеће: „По моме нахођењу, добитци су ови толики да, мада се последњим ратом не испунише наше жеље, опет зато с резултатом ратовања можемо бити задовољни”. Никола Крстић већ 13. јула 1878. даје оцену Берлинског уговора: „Ако се гледа на непосредни резултат, онда према томе што Србија постаје независна и што се увећава, могло би се рећи да је Србија на конгресу још најбоље прошла. Али, када се постави питање да ли је уопште српска ствар унапређена, одговор ће бити пре негативан, но позитиван. Осим ванредних великих догађаја, мора се узети да је Босна и Херцеговина, срце нашег народа, за српство изгубљена. Испод Аустрије теже ће се ослободити, но што би се ослободиле испод Турске. Аустрија добија окупацијом Босне и Херцеговине доминирајући положај према Србији и Црној Гори и ове две државице биће више номинално слободне и независне, но у самој ствари, јер ће уплив Аустрије на њих бити неодољив”. 14)

Међу гледиштима савременика посебно је занимљив став који је о будућој ревизији Санстефанског уговора дао отворени противник руског присуства у Србији, напредњак Милан Пироћанац: „Али наравно, Аустрија и Енглеска не мисле да Србији израде више но што је Русија учинила, но просто да је одлуче од руске политике”. 15)

Аутор монографије о историји Хабзбуршке монографије А. Тејлор, пишући о Санстефанском миру оцењује да су Руси, у победничкој опијености, наметнули Турској панславистички мир”. Он даље додаје да је „Берлински споразум још једној генерацији у Турској, па и у Аустроугарској, дао времена да опстане”. 16)

Владимир Ћоровић, и поред негативног суда о Санстефанском миру, подвлачи да је „Берлински Конгрес вођен сав у антисловенском духу. Руски добици испали су несразмерно мали према жртвама, а Србима је задат крвав ударац двоструко. Не само да су Босна и Херцеговина, ради којих су они ушли у рат, допале Аустро-Угарској, која је тако постала балканска сила, него јој је придодат још и Новопазарски Санџак до иза Митровице”. 17)

Плодови српског берлинског (европског) пута. Уравнотежена спољна политика коју је у току Берлинског конгреса и непосредно после њега водио Јован Ристић није могла да има дуг век. Подршка коју је Србији на Конгресу пружила Аустро-Угарска да би добила Пирот и Врање, дошла је брзо и вишеструко на наплату. Србија са новом напредњачком владом, која је под плаштом европизазације Србије водила отворену аустрофилску политику, закључује са Аустро-Угарском најпре Трговински уговор, а потом и тзв. Тајну конвенцију.

Трговинским уговором је без реципроцитета Србија дала Аустро-Угарској положај најповлашћеније нације, а структуром царинских тарифа омогућила је северном суседу да дугорочно спречи „наше индустриалисање и у најскромнијем виду”. Овим нас је, како примећује С. Јовановић „Аустрија пуштала да се развијамо само као аграрна земља”, и то са извозом поољопривредних роба који је у потпуности био усмерен ка њеном тржишту.18)

После трговинског везивања, краљ Милан и напредњаци су Србију и политички везали за црно-жуту монархију, Конвенцијом која ће преко двадесет година остати непозната српској јавности. Чланом 2. ове Конвенције Србија се одрекла не само самосталне спољне политике, већ и сваке националне, свесрпске политике: „Србија неће трпети политичке, верске или друге мутње које би, полазећи са њеног земљишта, ишле противу Аустро-Угарске монархије, подразумевајући ту и Босну, Херцеговину, и Ново-Пазарски санџак”. Међу Србима једини добитник Тајне конвенције био је краљ Милан, јер се Аустро-Угарска обавезала да штити престо свог клијента.19)

Како изгледа српска спољна политика под патронатом европских великих сила показао је 1885. г. трагични рат који је краљ Милан повео против Бугарске. Подстакнут аустроугарским обећањима, Милан је отпочео рат с циљем да спречавањем бугарског уједињења спашава равнотежу европског поретка. У случају ратног успеха требало је да са два до три бугарска среза надокнади од Аустрије отету Босну, Херцеговину, Рашку и Косово. Европска војна мисија, у милановско-напредњачкој изведби, против православне Бугарске и њене заштитнице Русије заметнула је трајно семе раздора и подозрења у српско-бугарским односима, чиме је успешно остварена замисао главног режисера, министра спољних послова Аустро-Угарске, чувеног Бењамина Калаја. 20)

Одустајање од вођења самосталне националне, свесрпске политике, довело је и до јачања србијанских партикуларних интереса, што је последично произвело прве значајне неспоразуме са цетињским двором.

Србијин суверенитет у време трајања европске наплате за чланство у клубу великих, није био ограничен само споља, већ се, како истиче М. Павловић, „налазио и под својеврсним унутрашњим самоограничењем, које би се могло означити као комплекс државе другог реда, са комплексом европске подобности”. Наиме, Србија свој државноправни развој није одмеравала према својим потребама, менталитету и наслеђу, већ према императиву потпуне некритичке европеизације.21)

Просветна реформа коју је после Берлинског конгреса спровео напредњак Стојан Новаковић, у складу са новом спољнополитичком орјентацијом државе, ствара генерације Срба у чијој је свести Русија маркирана као супротни пол европским либералним демоктатијама. Следствено, правослвно духовно наслеђе постаје толико далеко и неразумљиво, да Срби своју хагиографску књижевност уче уз помоћ коментара римокатоликатолика Ватрослава Јагића. Промену коју је Берлински конгресу донео у духовном животу Србије најбоље је приметио доктор са Сорбоне и дипломата у монашком стаду Св. владике Николаја (Велимировића), Јаков Арсовић: „Берлински уговор мења историју Европе… Српска интелигенција престаје ићи у Русију. Одлази у Немачку и Француску, и отуда се враћа скептички и епикурејски настројена. Србија губи покровитељство Русије. У Србији настају политичка и партијска трвења и тровања”. 22)

Ишчупани из заједничког православног корена, Срби почињу да верују у језуитску политичку прелест под сентименталним именом југословенства. Оптужбе руских славјанофила од 1876. да српски национални покрет, уместо да води рат за ослобођење Босне и Старе Србије, тежи стварању јужнословенске државе, потврђују се југословенством многих српских интелектуалаца у периоду после Берлинског конгреса.23)

Разлози за руски санстефански спољнополитички неуспех. При закључењу Санстефанског мировног уговора Русија је изашла из међународноправних оквира предвиђених Париским уговором од 1856, и вратила се на позицију јединог покровитеља православних балканских народа коју је имала по Кучук-Кајнарџијском уговору од 1774. године. Да заиста напусти Прокрустову постељу у коју су је европске силе сместиле после Кримског пораза, Русији није био довољан један уговор са Турском, већ и воља да се он реализује. Чином закључења Санстефанског уговора Русија је слала поруку већ побеђеној Турској, тек његовим спровођењем у дело Русија је требала да пошаље поруку на праву адресу – европским државама које су јој париским клаузулама везале руке у балканској политици. Само тако је Русија могла да се у пуном капацитету врати на Балкан.

Међутим, руска политика је и пре и после закључивања споразума ишла потпуно супротним путем. Уместо једностране демонстрације снаге, која би приличила великој сили која се враћа на политичку позорницу, Русија се упустила у споразумевање са европским државама, пре свега Аустро-Угарском, и тиме посредно потврђивала режим подељеног покровитељства над Балканом који је био ујемчен Париским уговором. На крају је један међународни уговор, који је у међувремену остао без подршке свог безвољног творца, морао да буде поништен, а с њим да после свих ратних жртава на Берлинском конгресу буду поражени руски, српски и бугарски интереси. Главни руски преговарач у Берлину, кнез Горчаков, записаће касније да „Берлински трактат 1878. године ја сматрам најтамнијом страницом мог живота”. 24) Словенофил И. С. Аксаков је тада с правом оценио да је „Берлинским конгресом петровградска бирократија однела победу над Русијом”. Руси су, додавао је он, „снажни на бојном пољу, где се питања решавају јунаштвом руског војника, то јест, народа, а скоро увек трпимо поразе на дипломатском пољу”, јер руска дипломатија „не разуме руске интересе и руске националне задатке”.25)

Последице руског берлинског дипломатског пораза. Догађаји који су уследили потврдили су став руских славјанофила да ће „тријумф аустријске кривде на Балканском полустрву, бити пре свега морални пораз Русије”. 26) Русија је, речју В. Ћоровића, „била потиснута на целој линији, скоро безобзирно”.27) Контролишући балканске крунисане главе, Беч је у своју интересну зону једну за другом увукао Србију, Румунију и Бугарску. Истовремено, нове политичке елите у тек ослобођеним православним државама показале су се као политички скоројевићи и незасити користољубци, који су били спремни да зарад личне добити и статуса у европском клубу великих, окрену леђа не само вековној православној покровитељки Русији, већ и сопственом народу и заветној идеји ослобођења и уједињења.

Стање после руског берлинског дипломатског пораза било је верна слика геополитичке процене једног каснијег руског царског дипломате Сазонова: „поробљавањем наших природних савезника на Балкану и разарајући утицај који нам је историја тамо створила; то би било исто што и осуда Русије на бедно животарење зависно од арбитрарне воље централних сила”. 28) Ипак, ситуација у којој је Русија, после вишедеценијског присуства на Балкану, само за неколико година потпуно истиснута, пре свега показала је тачност у много чему пророчких закључака Константина Леонтјева: „Зато није добро да имамо у виду само протеривање Турака из Европе, само еманципацију Словена… већ нешто шире и по замисли независније. То шире и незамисливије не треба да буде друго до развијање своје сопствене, изворне словенско-азијске цивилизације.” „У супротном”, додаје он, „сви остали Словени би врло брзо постали гори од континенталних Европљана, и ништа више… Нису руски орлови зато прелетали Дунав и Балкан, да би Срби и Бугари, касније, на слободи, излегали пилиће грађанског европејства”. 29)

Стварност исувише подсећа на прошлост с краја XIX века, а да ли ће је Срби и Руси до краја на исти начин поново проживети, или ће кренути путоказима мудрог грофа Леонтјева – видећемо.

Зоран Чворовић,

Восток

 

 

_______________________

1) В. Ћоровић, Историја Срба, Ниш, 2001, стр. 654-655; М. Екмечић, Дуго кретање између клања и орања, Историја Срба у Новом веку (1492-1992), Београд, стр. 296-297.

2) В. Ћоровић, Историја Срба, стр. 653.

3) М. Павловић, Правна европеизација Србије 1804-1914, Крагујевац, 2008, стр.450-451.

4) М. Павловић, Српска правна историја, Крагујевац, 2005, стр. 466-467.

5) М. Павловић, Правна европеизација Србије 1804-1914, стр. 446-447.

6) З. Чворовић, Слобода вероисповести у Кнежевини и Краљевини Србији, Слободе и права човека и грађанина, књ. IV, Крагујевац, 2004; М. Павловић, Српска правна историја, стр. 467;М. Екмечић, Дуго кретање између клања и орања, Историја Срба у Новом веку (1492-1992), стр. 255-256.

7) Ж. Живановић, Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века, књ.I, Београд, 1923, стр. 377; В. Стојанчевић, Односи између Србије и Бугарске од Санстефанског до Берлинског уговора, Српски народ у Старој Србији у Великој источној кризи, Београд, 1998, стр. 303-313; В. Стојанчевић, Србија у 1877. и 1878. години, стр. 347-359; В. Стојанчевић, Односи између Србије, Аустро-Угарске и Русије од Санстефанског до Берлинског уговора, стр. 317-331.

8) Ж. Живановић, Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века, књ.I, стр. 370-372;M. Екмечић,Српско питање у Источној кризи 1875-1878, Дијалог прошлости и садашњости, Београд, 2002,стр.193-212.

9) В. Вулетић, Иван Аксаков:Срби и источно питање, Зборник Матице Српске, бр. 67, Нови Сад, 2005.

10)M. Екмечић, Русија и Балкан 1914, Дијалог прошлости и садашњости, стр. 316.

11) В. Ћоровић, Борба за независност Балкана, Београд, 1990, стр. 112.

12) Г. Гершић, Положај Босне и Херцеговине и острва Кипра, Београд, 1893, стр. 21, 75.

13) Ж. Живановић, Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века, књ.I, стр. 373.

14) Н. Крстић, Дневник: јавни живот, књ. III, Београд, 2007, стр. 83-84, 91-92.

15) М. Пироћанац, Белешке, Београд, 2004, стр. 6.

16) А. Џ. П. Тејлор, Хабзбуршка монархија, Београд, 2001, стр. 172-173.

17) В. Ћоровић, Борба за независност Балкана, стр. 105-106.

18) С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, књ. II, стр. 54-55.

19) С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, књ. II, стр. 59.

20) С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, књ. II, стр. 232-280; В. Ћоровић, Борба за независност Балкана, стр.114-118.

21)М. Павловић, Правна европеизација Србије 1804-1914, стр. 460.

22) Р. Светковић, С. Обрадовић, Јаков Арсовић (живот и дело), Крагујевац, Горњи Милановац, 2010, стр. 44-45.

23) M. Екмечић,Српско питање у Источној кризи 1875-1878, стр. 204.

24) М. Екмечић, Дипломатске припреме рата Србије против Турске 1877-1878, Дијалог прошлости и садашњости, стр. 277.

25) В. Вулетић, Иван Аксаков:Срби и источно питање.

26) В. Вулетић, Иван Аксаков:Срби и источно питање.

27) В. Ћоровић, Борба за независност Балкана, стр. 113.

28)M. Екмечић, Русија и Балкан 1914, Дијалог прошлости и садашњости, стр. 322.

29) К. Леонтјев, Исток, Русија и словенство, Београд, 1999, стр. 22, 28

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*