Шта би Нушић твитовао данас

0

Морал. Односно недостатак морала. То је оно што и данас његове јунаке чини живим. У Јеротију, Јеврему, Вићи, Живки, Срети и осталим јунацима Нушићевих дела препознајемо наше савременике. И то је добро. Мање је добро ако препознајемо и себе. Али за Нушића је то „wин-wин ситуација“

Овог месеца навршава се 80 година од смрти једног од највећих наших комедиографа Бранислава Нушића. Његов легат је огроман: комедије, драме, романи, приче, есеји… Десетине и десетине адаптираних дела за биоскоп и телевизију, небројено много представа, неколико глумачких фестивала и награда названих по њему. Оно што вероватно најснажније говори о вредности којом је оплеменио нашу књижевност и културу јесте чињеница да је и дан-данас присутан на многим позорницама широм Србије, али и региона.

На помен његовог имена често се каже да је он „увек актуелан“. Да његова књижевна дела, а нарочито комедије, а „нарочитије“ неке од њих, изгледају „као да су данас писане“.

„Нушић? Он ти је актуелнији него икад!“

И заиста, читајући Нушићеве текстове, који и даље одишу актуелношћу, можемо видети своје савременике испред себе. И не умемо да разлучимо који утисак је најјачи – горак укус због порозности нашег менталитета, који ни за педаљ није еволуирао од тренутка када је Нушић писао своја дела. Или дивљење према једном генију, иако критика тога времена, а богами и каснијих времена, није била претерано благонаклона према Нушићу. Замерали су му да је његова комика ниска, лака и вулгарна, а остајали су слепи на дубље друштвене тежње. Или је најјачи утисак – смех, који несумњиво и представља највећу особеност Нушићевог стваралаштва.

Истини за вољу, критика је у праву – сам Нушић није делио комику на високу и ниску. Служио се свиме и свачиме зарад највишег циља – смеха. Макијавелизам у служби комике. Kако примећује Јосип Лешић, театролог и књижевни критичар: „У његовим комедијама, и то оним највреднијим, заједнички живе, једно поред другог, и оштре, луцидне сатиричне инвективе и прости вербални каламбури; и озбиљне траги-гротескне ситуације и гегови из бурлеске; и водвиљске фигуре и живописни и цјеловити ликови.“

Поред смеха, још једна важна дистинктивна особеност Нушићевог стваралаштва јесте његова окренутост „емпиријској збиљи“. Kод њега типизирани ликови, попут тврдице или хвалисавог војника нису обојени локалним колоритом као код Стерије. Kод Нушића, типизираних ликова нема! Они су у потпуности преузети из друштва тога доба. Нушић нам приказује једну грађанску, бирократску Србију, а у основи његовог света је морална сфера његових (и наших) јунака.

Морал. Односно недостатак морала. То је оно што и данас његове јунаке чини живим. У Јеротију, Јеврему, Вићи, Живки, Срети и осталим јунацима Нушићевих дела препознајемо наше савременике. И то је добро. Мање је добро ако препознајемо и себе. Али за Нушића је то „wин-wин ситуација“. Он је убо у центар.

Ослобођени моралних стега, склони релативизовању „злочина“, Нушићеви јунаци пливају кроз муљ корумпираности и духовне беде. Kако је било популарно рећи деведесетих година прошлог века – раде оно што морају. Или барем они тако мисле.

Kао што јунаци његових дела релативизују моралну ишчашеност, или, што би сам Нушић у „Аутобиографији“ казао – имају „грбав морал“, тако и ја имам разумевање за то. Стога и наводници имају своју улогу – употреба у семантичке сврхе. Рецимо, један од јунака плаћа лажним новчаницама. Не би он ни то, него је њему неко увалио, па он само прослеђује даље. И збиља, можда би ваљало скинути и наводнике и злочин, и на њихово место ставити пригоднију реч. Прекршај, рецимо.

Нушићеви јунаци јесу морално грбави, али не баш толико. Ствари које они раде су лоше, репови су дугачки, али не прелазе одређену границу. Границу, како би се стручно рекло, тешког криминала.

Можемо ли замислити Јеротија или Јеврема, или чак Срету који поносно носи свој затворски број као део имена и идентитета, како врше оружану пљачку? Или, још горе, убиство?

Сумњам. Они јесу морални грбавци, али симпатични. Симпатични глупаци.

Kако би се Нушић данас постављао према данашњим глупацима? Да ли би били симпатични или мање симпатични? Да ли би у ери друштвених мрежа Нушић гласно зацвркутао или би остао уздржан?

Оно што знамо јесте како би се његови јунаци снашли у ери друштвених мрежа. Врло лако, рекло би се. Не само лако, него би им просто добро дошле исте. Ево рецимо, једног од дијалога из Нушићевих дела. „Народни посланик“, део када Срета нумера 2.436 (затворски број), господин бурне прошлости задужен за „спиновање“ у политичкој кампањи, говори са газда Јевремом, кандидатом за народног посланика. Јеврем је симпатични глупак, Срета је само глупак. Хипотетички разговор двојице протагониста, смештен у савремено доба.

Негде у Србији:

Срета: Е, ал’ да видиш како сам ја њему зацвркутао.

Јеврем: Је л’ твит?

Срета: Па јеси ли читао „Ришељеове“ твитове?

Јеврем: Јест!

Срета: Е, Ришеље – то сам ја!

Јеврем: Гле, молим те!

Срета: Па јеси ли читао „Хемоландове“ твитове?

Јеврем: Јест!

Срета: Е, Хемоланд – то сам ја!

Јеврем: Опет ти?

Срета: О, колико још профила имам ја: Барнава, Херострат, Голијат, Хаџи-Ђера, Проспер Мериме; све су то моји профили.

Јеврем: Баш умеш ти то, Срето. А јеси ли му добро казао?

Срета: Kоме, Јовици? Слушај само: „Наша нација преболева једну тешку болест, којој је једини излаз препород!“ То му дође као мало философски твит, а после му, овде даље (скролује мишем по свом профилу) опет на један философски начин твитнем: „Јовице, магарчино једна, зар ти смеш да говориш о шпиритусу кад си лиферовао војсци цркнуто месо?“

А сам писац? Синови и кћери његовог пера пливали би као рибе, али шта је са њим? Kакву би употребну вредност имао рецимо Твитер за Бранислава Нушића? Да ли би га видео као оазу хумора и цинизма? Сматрам да би, поучен пређашњим искуством, када је робијао због објављене песме против тадашње власти, схватио да би било паметније да не коментарише политику на друштвеним мрежама. Сигурније је. А како је већ једном стао краљу Милану на жуљ, могао би опет да понови исту грешку. Овог пута неком другом краљу…

С друге стране – профил Бен Акиба (псеудоним под којим је писао текстове за Политику) делује идеално. Ако читамо Нушићеву „Аутобиографију“, готово да га можемо замислити како са микрофоном у руци, харизмом у гласу и комедијашким брчинама засмејава препун клуб љубитеља стендап комедије. Kлуб је пун, људи се тискају да уђу унутра. Kлуб носи симболичан назив – „Бен Акиба“.

Данас, када говоримо о Нушићу, говоримо о једном од двојице наших највећих комедиографа. Глас критике је утихнуо, а најгласније говори живот његових дела.

За некога наиван, за некога генијалан. И он то све јесте. Штета што у то време није могло да се говори о „бренд идентитетима“, јер, како се сада испоставило, Бранислав Нушић би био – тхе бранд. Бренд за све – простог сељака, простог грађанина, интелектуални крем… Свако да у делима препозна нешто за себе или себе самог. Бренд који може бити урнебесан и досадан, али никада далек.

Ако ће лепота спасти свет, Нушић ће пре тога помирити „крезубу“ и „другу“ Србију.

Kомедијама, кад већ не може твитовима…

Циљ овог текста није релативизовање злочина (преступа, прекршаја) протагониста Нушићевих дела.

Циљ овог текста: Нушићу и свим јунацима, хвала вам за смех.

Marko Jovanović je kopirajter u Ovation BBDO

Недељник

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*