Шта деца у Босни уче о Србима или ко су ЧЕТНИКУША, ПРАВОСЛАВАЦ БРЂАНИН И ЂИКАН

3

Ђикан, балванград, четникуша, само су неке од речи којима обилује „Школски рјечник босанског језика“ сарајевског лингвисте Џевада Јахића, а који је у употреби у школама и на факултетима у Федерацији БиХ. Тај речник добио је и финансијку подршку бошњачког члана председништва Бакира Изетбеговића?!

Речник је наишао на осуде и бројне негативне коментаре у јавности, првенствено зато што обилује бројним погрдним изразима, а у средиште пажње поново је дошао када се сазнало да је Бакир Изетбеговић, председавајући Председништва БиХ, одобрио 10.000 КМ аутору скандалозног „дела“.

Ширење мржње

Четник је, према Јахићу, припадник српске војске која је кроз векове починила велике злочине над бошњачким становништвом. Џихад је рат за одбрану вере, поред речи гранатирати пише да су „четници гранатирали целу Босну“, а реч клати објашњава се са „четници кољу“!

Јахић је у „Школском рјечнику босанског језика“, изнео низ скандалозних дефиниција на рачун Срба и православаца.

Тако се, између осталог, реч “ђикан” тумачи као “сељачина, неотесани младић, обично православац брђанин, сточар, чобанин, босански православац четничког порекла који је генетски четник”. Пример за коришћење је: “Поклаше нас ђикани”.

Тумачење речи „балванград“ пежоративно је представљено за насеља попут Сокоца, Хан Пијеска, Пала и Рогатице, а придев „балванградски“ користи се за објашњење менталитета, који се описује као „сиров, динарски, углавном онај православни рурални у Босни“…

Речник је накнадно допуњен и објављен као вишетомни „Рјечник босанског језика“, промовисан под покровитељством АНУ БиХ.

„Накарада и тровање свести“

Из ове институције раније су затражили да се ни под којим условима и ни у каквој формулацији више не наводе као покровитељи, јер су после писања медија открили бројне неправилности. Навели су аргументе, појединачно за свих седам томова речника, којима Јахићеве поступке и процедуре о покровитељству дефинишу као „озбиљну повреду, не само правних, него и етичких норми у области науке и издаваштва“.

На питање новинара да објасни лингвистичко упориште за босански језик, Јахић раније није одговорио, правдајући се да нема довољно времена.

Тада је истакао да је задатак „свих нас да се, као цивилизовано друштво и држава, боримо за апсолутне језичке слободе“.

Професор Филолошког факултета у Бањалуци Душко Певуља изразио је наду да овај речник и речи које садржи неће наћи своје место у народу, односно у говору људи.

– Искрено се надам се да ове погрдне речи неће заживети у говору народа у БиХ. Међутим, сведоци смо једне дубље накараде и тровања свести који су резултат једног времена кроз које смо, на нашу жалост, сви заједно прошли. Ипак, разумни и рационални став сваки дан бива демантован, јер видимо да је овај говор ипак у употреби, поготово у медијима, те да му треба тек незнатни импулс да се активира. Та затрована свест нам ништа добро не може донети – рекао је Певуља.

Додаје да овакве речи, уврштене у речник, почивају на фалсификату и на покушају да се утемељи нешто, за шта у логици и лингвистици, једноставно не може наћи основу.

„Јефтине и прљаве политчке сврхе“

– Међутим, овај речник и те погрдне речи се с времена на време активирају и уверен сам да ће бити тако и у будућности. Најружније у свему је што се користи у јефтине и прљаве политичке сврхе, а то се пречесто понавља да бисмо категорички могли рећи да не може заживети и да је чиста будалаштина. То на неки начин све разумне људе и приврженике неких стандарда онеспокојава – истакао је Певуља.

Мидхат Риђановић, лингвиста из Сарајева, раније је осудио коришћење речника за који каже да је „обично смеће“ и да ФБиХ не сме себи да дозволи да се оваква литература користи у школама.

– Ниједан речник на свету не сме да обилује вредносним судовима, већ да буде искључиво описни. Речник Џевада Јахића је све осим науке – казао је тада Риђановић.

Професорка на бањалучком Филозофском факултету Зорица Никитовић сматра да је овај речник искључиво политика, а не наука и да служи само као „стимулативно средство за развијање србомржње“.

И шеф Катедре за српски језик Филозофског факултета у Источном Сарајеву, Миланка Бабић, сматра да је реч о исполитизованим идејеама које се настоје наметнути као научне уз помоћ фалсификата.

Блиц

3 КОМЕНТАРА

  1. Упорност Срба муслимана на истицању своје припадности несрпској босанској нацији ће уродити плодом зато што православни Срби следе ту идеју и зову их Босанцима, а себе више не зову, мада је Босанац српско завичајно име – као Личанин, Далматинац, Србијанац, Банаћанин, Славонац, итд. И онда, толико се ругају четницима и четништво приписују само православним Србима, а муслимана било више у четницима, него у партизанима. Четници су били југословенска, а не српска војска.

  2. Окупатро српских земаља је била Турска. И Турци су Србе православне исламизирали. И то треба стално понављати и доћи ће до постепеног освешћења несрећних Срба муслимана и схватиће да су обавезни (у част својих давних и славних предака) да се врате вери прађедова. Понеки муслимани су то већ учинили. И један од потмака чувеног паше у Црној Гори.

  3. Вид Маливук,
    Невесиње

    СРПСКИ ПЛЕМИЋ ИЗ ИСЛАМА У ПРАВОСЛАВЉЕ

    Да ли знате људи свеколики,
    Србима се с неба знак указа,
    А указа на Сретење Бож’је,
    А то беше петнаестог дана,
    У месецу фебруару хладном,
    Двехиљаде лета четрн’естог,
    У Цетињској цркви на Ћипуру.
    Пријатно јој звона зазвонише,
    Око цркве Срби окупљени,
    Свако лице осмех украсио,
    Свако срце игра од радости,
    А из грла момчадије бројне
    И из грла прелепијех мома,
    Српске песме умилно се вију,
    И птице их у горама чују.
    Пред цркву је частан човек стиг’о,
    Главом лично Махмут Бушатлија,
    Познат јесте у целоме свету,
    Вешт је послу кад се новац броји,
    А за градње великих мостова,
    Ил’ двораца чувених владара.
    Пред црквом се Махмут заустави,
    Око њега мали унучићи –
    Све дечица исламских имена,
    Један име Мехмедово носи,
    А другом је турско име Селим,
    Девојчица красна је Фикрета,
    А до ње је и прелепа Фата.
    Сад се њима Махмут обратио,
    Те божански ‘вако прозборио:
    „Унучићи, предрага дечице,
    Када крочим ја у цркву свету,
    Вратићу се коренима својим,
    Коренима златом опточеним,
    Од којих смо били отргнути,
    Отргнути пет векова дугих,
    Од кад нам је давни предак Станко,
    Мор’о узет веру Мухамеда
    И оставит’ своју драгу веру,
    Своју веру српску православну.
    И мор’о је, моја децо драга,
    Оставити своју Крсну Славу,
    Крсну Славу Светога Јована.
    А наш предак, тај несрећни Станко,
    Други избор није ни имао –
    Турци су му земљу заузели,
    Којом он је требао владати,
    Јер је рођен као Црнојевић.
    Породица владарска му била,
    Ал’ Србијом он завлад’о није,
    Јер му Папа помоћ’ није слао,
    Нити која земља католичка,
    Но је свака Турке помагала,
    Да би Турци могли завладати,
    Завладати сваком српском земљом.
    А Млечани, црн им образ био,
    С Турцима су Србију ломили!
    Поробили отоке јадранске
    И градове Которског залива,
    Па су јоште отели и Скадар,
    Свети Скадар престоницу српску,
    У којој су цари царевали,
    Српски цари седамсто година.
    Е тако је наш кукавни предак,
    Предак Станко остао немоћан.
    Да би спас’о и народ и пород,
    Прихвати се вере муслиманске.
    После њега стасаше потомци,
    А сваки је турскога имена.
    Многи од њих беше и везири
    И везири, паше и бегови,
    Међу њима знан је паша био,
    Тај чувени Махмут Бушатлија,
    Био јесте најславнији паша,
    Али су га Срби победили,
    А у тешкој бици на Крусима.
    То је било хиљадуседамсто
    Деведесет и шесте године.
    Тад му главу Срби одсекоше
    И пружише Петру Цетињском,
    Свети Петар сузе је пролио,
    Јер је знао ко је Махмут паша –
    Да је Махмут рода племенитог,
    Из владарске куће Црнојевић’.
    Због те муке у несрећи српској,
    Јер се Срби међусобно кољу,
    Проли сузе Петар са Цетиња,
    Проли сузе, помоли се Богу –
    Да се Срби сложе и помире,
    Без обзира вере које ли су.
    Моја децо, унучићи драги,
    Знајте ово и памтите добро –
    Од времена Црнојевић Станка,
    Када прими веру Мухамеда,
    То је било у шеснестом веку,
    Четрн’еста година настала,
    Попут њега, многи други Срби,
    Морадоше веру променити,
    Оставити златну православну,
    Заборавит’ своју Крсну Славу,
    Те иконе својих светитеља
    Само чуват’ негде замотане,
    На тавану, ил’ подруму мрачном.
    Наш немоћни Станко Црнојевић,
    Тачно дана Господњег Сретења,
    Примио је веру Мухамеда,
    Те му данас помоћи морамо.
    А њему је помоћ неопходна,
    Јер је чезн’о он за вером својом
    И за Славом Светога Јована.
    Зато ћемо ми на месту овом,
    У Цетињској цркви на Ћипуру,
    Где су кости нашег славног претка,
    Нашег претка Иве Црнојевић’,
    Који Турке јесте побеђив’о,
    У савезу са рођаком својим,
    Са витезом српскога колена,
    А са славним бегом Скендербегом.
    Овде ћемо на гробу Ивана,
    Вратити се вери прађедовској
    И узети своју Крсну Славу,
    Своју славу Светога Јована,
    А ми ћемо и имена српска,
    Одабрати и дичит’ се њима,
    Свети отац Јовановић Обрен,
    Унеће их у матичне књиге,
    Те ће красит’ и потомке ваше,
    А потомке рода нам српскога“.
    Тако рече Махмут Бушатлија,
    Тако рече и у цркву крочи,
    На прагу се одмах прекрстио,
    А лице му сузе поквасише,
    Милоснице – сузе радоснице!
    Крст подиже отац Јовановић,
    А у Цркви указа се светлост,
    А та светлост без извора беше.
    Божаснка је, то је било јасно,
    Јер је свима срце испунила,
    Испунила и срећом и снагом.
    Како не би срећом испунила,
    Отуђени враћају се Српству!
    Ту одлуку на Цетињу славном,
    А у светој цркви на Ћипуру,
    Благослови митрополит добри,
    Митрополит целе Црне Горе
    И Приморја на Јадранском мору,
    Главом лично то је Амфилохиј,
    Из чувене куће Радовића,
    Који брани и народ и цркву,
    Српску цркву православну хоће,
    Хоће душман потпуно расрбит’,
    Ал’ то не да јунак Амфилохиј.
    Он подиже крста православна,
    Благосиља Махмут Бушатлију
    И рече му да виш’ Махмут није,
    Него да ће дични Станко бити,
    А презиме биће му предачко,
    Црнојевић зваће се од данас,
    Како су се и владари звали,
    А владари старе земље српске.
    Амфилохиј опет крст подиже,
    А подиже над дечицом златном.
    Упути им речи чаробнице,
    Које деца радо саслушала,
    А посебно сјајни дечак Мехмед,
    Чије име данас се промени,
    Промењено, те ће Милош бити,
    То је име највећег јунака,
    А славнога витеза Србије,
    Који уби турског цар Мурата,
    А у тешком боју на Косову.
    И Селим се мали обрадова,
    Амфилохиј њега обавести,
    Да од данас Илија ће бити,
    То је име из времена древних,
    Јер и Скадар звао је се Илиј,
    Друго име било му је Троја.
    А Фикрета мала поскакује,
    Радује се свом имену новом,
    Амфилохиј дарова јој име –
    Лепосава она ће се звати,
    Што ће сваки Србин разумети,
    Јер се није могло наслутити,
    Шта на турском значише Фикрета.
    Мала Фата запевуши тихо,
    Изненади све присутне она,
    Кад пољуби руку свештенику,
    А и руку Митрополитову,
    Па уз песму, прозбори им она:
    „Једна бака мени говорила,
    Да јој мајка Српкиња је била,
    А дошла је из босанске Фоче,
    Име њено било је Јелица.
    Хоћу, ето, да Јелица будем“.
    Амфилохиј помилова дете,
    И сузе му кануше из ока
    Изнад главе крст јој подигао,
    Јелица се свему радовала,
    Те запева тихо и предивно,
    Запевала „О Јело, Јелена…“
    У Цетињској цркви на Ћипуру.
    Пријатно јој звона зазвонише,
    Око цркве Срби окупљени,
    Свако лице осмех украсио,
    Свако срце игра од радости,
    А из грла момчадије бројне
    И из грла прелепијех мома,
    Српске песме умилно се вију,
    И птице их у горама чују.

    Невесиње, 18. април 7522 (2014)

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*