Шта је посао српског националисте?

0

Да су Срби, којим случајем, требали бити филозофи, онда они у ствари уопште не би били Срби, већ Грци. И не би данас децу замарали причама о Милошу Обилићу или Кнезу Лазару, већ о лудацима који су спавали у бурету, шетали улицом са фењером тражећи људе или гледајући у звезде и смишљајући које какве цинизме. Али, нисмо филозофи, ни били, ни требали бити. Ратници смо и земљорадници, пркосни и поносни, достојанствени, јунаци који негују чојство, кроз историју, кроз прошлост, а верујемо и у будућности. Ако будемо имали будућност.

Данас смо, међутим, близу дна: Арчибалда Рајса нисмо послушали ни чули, Домановића нисмо схватили, Нушића нисмо схватили озбиљно. И ето нас, ту где јесмо. Острво беде и јада, како финансијског, тако и духовног. Окупирана земља, где се добрим делом славе окупатори. Без идеала, циљева и вере, једина три стуба на којима смо опстајали кроз векове. Поражени и понижени, а убеђени да тако треба и да смо на правом путу, док корачамо ка провалији, где нас “пријатељи” гурају.

Од народа који је урлајући гинуо за слободу, стигли смо до народа који не сме ни да шапуће о њој, да не увреди некога. Од народа који је живот полагао за идеју, стигли смо да идеје нема – осим ако под тим појмом не рачунамо 50 или 100 евра, радно место и тал на тендеру. Од народа који је налазио 1000 динара да дође на скуп за одбрану националних идеја, дошли смо до народа који добија 1000 динара оде на скуп, на коме не зна ни о чему се ради ни ко га организује.

Сви наши непријатељи, уједињени су, без обзира на разлике између њих: што због налога ментора им, што јер знају шта хоће. Све наше патриоте, разједињене су, омеђене сујетама, личним размирицама, причама чији је већи, ко више може попити и појести, ко више диже прста и чији се барјак лепше вијори на ветру. Чији је Фејсбук статус убедљивији и оштрији.

Сви наши непријатељи су у жестокој офанзиви. Све наше патриоте нису ни у дефанзиви. Народски речено, у курцу смо.

Рекло би се, време је да човек почне да везе белу заставу, затребаће. Или није? Или је време за нешто друго? Да смо филозофи, да смо Грци, сада би могли нашироко причати и писати о овоме: али нисмо, никада нисмо ни били. Срби смо. Ратници и земљорадници, поносни и пркосни.

Као такви, морамо. Није да можемо, није да требамо, него морамо. Наопако је да 2% секташа, наци либоса и Сорошевих екстремиста, диктира јавно мњење и одлучује у име преосталих 98% који ћуте и трпе – наопако је да ми, који представљамо тих 98%, аминујемо то.

Ујединити се, деловати, борити се, победити. Онако како смо вазда то кроз историју радити. Пробудити зомбиране. Првог комшију, другог комшију, комшијиног комшију. Стати под једну заставу – заставу Србије. Одбацити све друге заставе због ње. Јер је она угрожена.

Неће Србија востати сама од себе, иако је дуго уснила – морамо је пробудити. Заправо, ми смо та Србија. Крајњи је моменат да се витраж национализма, из милионих разбијених тачака, склопи и састави у ударну српску песницу – она која ће разбити непријатеље. Како смо увек радили.

Када будемо једно, када схватимо шта морамо да чувамо и од кога, јер иначе нећемо имати ништа, тада ће се све вратити. И слобода и идеја и вера. То је, коначно, посао сваког српског националисте. Један једини. Битнији немамо.

Томо Ловрековић

НАЦИОНАЛИСТ

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*