Шта је Великог војводу Путника болело до гроба

0

„Много сам патио и много сам мучен. Али све праштам – све заборављам. Само ме боли то што сам са положаја начелника штаба Врховне команде уклоњен онако, како ја ни свог рђавог посилног нисам терао натраг у команду“.

На данашњи дан 1917. године, у Ници је умро српски војвода Радомир Путник, славни војсковођа у балканским ратовима и у Првом светском рату.

Радомир Путник је рођен у Крагујевцу од оца Димитрија, учитеља, и мајке Марије, за коју је био везан до краја њеног живота и која је на њега имала много јачи утицај од оца.

Презиме Путник настало је када се војводин деда Арсеније доселио са Косова у Белу Цркву у Банату. Када су га питали како се зове, тада седмогодишњи Арсеније је одговорио да је он „путник у непознатом правцу“, па су га назвали Путник.

Радомир Путник је основну школу и средњу школу завршио у Крагујевцу. Био је добар ђак, али је, и поред тога што је био одмерен и учтив, волео да се друштву наметне као први и да се његова реч слуша.

Није волео велико друштво и за пријатеље је бирао скромне и оне који су га слушали као вођу.

Целог живота је био скроман, није се хвалио својим успесима.

Течно је говорио немачки језик,свирао је гитару и певао, када би га родитељи замолили. Пресудан утицај на одлуку да изабере војнички позив остварио је војвода Стеван Книћанин.

После завршене гимназије, уписао је 1861. године Војну академију у Београду, коју је завршио 1866. године, као осми у класи.

Истицао се у знању војничке тактике, стратегије, географије, у познавању оружја и артиљерије, а био је иодличан цртач, док су му велике страсти биле јахање и гимнастика.

Прво ратно искуство доживео је у чину капетан друге класе 1876. године у Првом српско турском рату. Његов ратни пут почео је поразом у бици код Калипоља, уз велике губитке, али тај пораз је била лекција коју никад није заборавио.

Путник се у бици код села Адровац, када се ситуација чинила безизлазном појавио на челу батаљона са исуканом сабљом и тако подигао морал војника, те је српска војска кренула у контранапад и одбила непријатеља.

Будући војвода се тада сукобио са старијим официрима и стао на страну својих војника и ту особину је заџао до краја каријере.

Пошто се показао као способан и храбар официр и одличан командант са великом стваралачком иницијативом, Путник је брзо унапређен у чин мајора.

Путник је у Другом српско-турском рату, који је почео крајем 1877. године, командовао Рудничком бригадом прве класе, и дао значајан допринос ослобођењу Ниша. Његова бригада је учествовала и у ослобођењу Грделице и Врања, а затим је гонила Турке ка Бујановцу, где је завршила свој поход због преморености. Путникова војска је потом напредовала до Грачанице и Липљана.

У Српско-бугарском рату, који је избио 1885. године, као артиљеријски потпуковник командовао је Дунавском дивизијом и доживео пораз.

После тог рата обављена је реорганизација занемарене обавештајне службе и тај задатак је поверен Путнику, који је тежио да оперативни подаци служе Генералштабу, а не за употребу у политичким обрачунима.

Када се краљ Милан Обреновић одрекао трона у корист свог сина Александра Обреновића и када је промењен устав, демократске струје су захватиле све сегменте српског друштва, па и војску.

Путник је био лојалан круни, али никад није умео да се улагује краљевима, ни Милану ни Александру, и гадили су му се они они који су то чинили. Такво Путниково држање су оба краља су сматрали за антидинастичко, јер су навикли да се пред њима официри поставе снисходљиво.

Зато је 1893. године смењенса места помоћника начелника Главног генералштаба и постављен на чело испитне комисије за чин мајора, што је био сигуран знак немилости.

Пензионисан је у окробру 1896. године, а бивши краљ Милан је тврдио да је Путник пензионисан због учешћа у завери против краља Александра.

По убиству краља Александра, Путник је три дана након устоличења краља Петра Карађорђевића враћен у војну службу у чину генерала и поставље је на место начелника Главног генералштаба и на том месту је непрекидно остао дванаест и по година.

Балкански ратови

У Првом балканкском рату (1912-1913) Путник се залагао за стварање савеза балканских хришћанских држава, који би био окренут против Турске. Рачунао је да ће се турске снаге налазити на положајима око Овчепоља. Погрешио је у процени, чиме није могла да се реализује његова замисао да се прикупе снаге трију армија које би задале коначан ударац Турцима.

Војни стручњаци, међутим, сматрају да је Путник у основи добро проценио ситуацију, и да је од Прве армије, која се кретала моравско-вардарским правцем, направио веома јаку и дисциплиновану армију, која би могла да порази турску Вардарску армију, без обзира на њен положај. Сама потврда размишљања војних стручњака је доказана је битком код Куманова у којој је победу однела српска војска.

Коначан пораз Вардарској армији Путник је нанео у Битољској бици, где је тактички главнину снага послао преко Велеса, а споредне снаге преко Кичева према Ресну, и тиме потпуно изненадио турску команду.

Путник се пред Други балкански рат (1913), на захтев владе, обавезао да неће учинити ништа чиме би дао Бугарској разлог за објаву рата.

Тиме се одрекао било какве стратегијско-оперативне иницијативе.Упркос томе, добро је проценио ситуацију и зауставио бугарске нападе из више праваца (брегалничком, криворечком, софијско-нишавском и тимочко-подунавском) и организовао противнапад у сарадњи са српским савезницима у Другом балканском рату. Исход те операције је била победа у Брегалничкој бици и капитулација Бугарске.
Први светски рат

Након завршена два Балканска рата и албанске побуне, број погинулих српских војника се попео на 37.500 и Србију су захватили велики унутрашњи проблеми.

После убиства аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву, очекивао се напад аустријске војске већ 25. јула, када је издат указ о мобилизацији.

Одзив војних обвезника је био висок, јер је у то време патриотско расположење међу народом било на врхунцу, након победа у претходним ратовима. Мобилизација борачког и неборачког састава је завршена за 12 дана и било је мобилисано 450 хиљада људи.

Путник је био на лечењу у аустријској бањи Глајхенберг и наређено му је да се врати у Србију.

Припреме за одбрану земље вршене су по његовим плановима, у чијој је изради војвода Путник сарађивао са својим замеником, генералом Живојином Мишићем.

Церска битка је већ првог дана била потенцијално добијена захваљујући Путниковој одлуци да резерве снага благовремено пребацује на најугроженије делове фронта, и да затвори правац између Шапца и Ваљева.

Историчари сматрају да је војвода Путник, иако болестан, показао велику прибраност, смелост и еластичност током вођења операција. Неки му замерају што није брже пребацио јединице са северног фронта, али он није имао информације о покретима аустроугарских трупа на тим положајима.

Удео војводе Путника у првој савезничкој победи је немерљив. У овој бици српска војска је однела победу захваљујући његовом благовременом прилагођавању ситуацији.

Битка на Мачковом камену, у којој је српска војска поражена, била је до тада била најмасовнија борба на Српском фронту.

Пораз српске војске није био проузрокован Путниковим наређењима, него техничком супериорношћу аустругарске војске, лошим обавештајним радом српске службе, као и недостатком опреме за брдско ратовање и муниције свих калибара. Тек током ових борби се видело колико је Путник био у праву када се залагао за набавку брдских топова, још пре балканских ратова. Фактор који је битно утицао на развој битке је био и тај што је Путник прекасно добијао извештаје о борбама око Мачковог камена, због чега није могао да правовремено издаје наређења.
Колубарска битка

Српска војска је уочи Колубарске битке бројала 253.884 човека, 426 топова и 180 митраљеза, док је Аустроугарска у оквиру Балканске војске имала на располагању око 300.000 људи и 600 топова.

Када је наређено повлачење и напуштање Београда, Путника су наговарали и притискали да то не учини, а он је тада дао можда најбољи опис положаја главног града, рекавши: „Нисам ја крив што је престоница постављена на месту где треба да буде гранична караула“.

Првенствено захваљујући Путниковом командовању, Колубарска битка је добијена ослобађањем Београда 15. децембра 1914. године.

Заробљено је 42.215 војника и подофицира, 323 официра, 142 топа и 2 авиона.

Војвода Путник је током Колубарске битке водио српску војску кроз највећа искушења.

Непријатељ је, међутим био надмоћнији и српска војска се 1915. године повлачила и Путник је у новембру те године имао свега две могућности – капитулацију или повлачење преко албанских планина и црногорских планина ка албанском приморју.

Изабрао је повлачење и 25. новембра 1915. године издао је у Призрену своје последње наређење.

Због болести није могао да се креће, па је за њега направљена импровизована носиљка у облику војничке стражаре, коју су носила четири војника.

Са дужности начелника штаба Врховне команде смењен је 8. децембра 1915. године, а на то место је постављен војвода Петар Бојовић.

Опорављао се на Крфу и патио је због усамљености, а вест да је смењен примио је у фебруару 1916. године од благајника, који му није исплатио додатак који му је припадао као начелнику Врховне команде.

„Много сам патио и много сам мучен. Али све праштам – све заборављам. Само ме боли то што сам са положаја начелника штаба Врховне команде уклоњен онако, како ја ни свог рђавог посилног нисам терао натраг у команду. Да, ни посилног добар официр не тера од себе овако и на овај начин. А мене, тек мене су уклонили као најгорег, јер је требало неко да плати цех. И то ме боли – и болеће ме до гроба“, рекао је тада војвода Путник.

На Крфу је био до септембра 1916. године, када је пребачен у Ницу, где је убрзо умро.

Посмртни остаци војводе Путника пуних 10 година нису пренети у Краљевину Југославију, па су се побунили преживели војници и његови ученици..

У Београд је 6. новембра 1926. године стигао ковчег са посмртним остацима војводе Радомира Путника. Сахрањен је на Новом гробљу, а на улице је изашао читав Београд и на сахрану су дошли и многи из Војводине и осталих делова Србије.

Заоставштина

Путник је остварио велики утицај на развој српских оружаних снага.

Брзо је схватио да се ослобођење од Турака не може потпуно остварити наметнутим реформама и хатишерифима, него једино оружаном борбом и зато је почео припреме.

Био први потпоручник у историји који је писао приручник за обуку трупа. На тај корак се одлучио 1868. године. Од те године се примећује његов утицај на развој српских оружаних снага.

Објавио је неколико књига о ратној вештини и војној служби.

Путник је доносио одлуке од судбоносног значаја за српски народ и државу и показао се као ненадмашан стратег и крупна историјска личност дорасла времену и искушењима која су га снашла.

Био је разборит и тешко га је било избацити из равнотеже.

Сматрао је да јевођење рата питање и за државнике и за војсковође, и никад није извршио ниједну одлуку за коју није добио сагласност владе.

Приватно је био миран, повучен и скроман човек.

Избегавао је да појављује окићен одликовањима и говорио је да су „његове декорације испод мундира“.

У Београду су по војводи Путнику названи булевар и основна школа, а у Канади је једна планина названа Путник по славном српском војводи.

Извор: Мондо

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*