Šta se desilo sa blagom ruskih izbeglica u Kraljevini SHS?

0

Zajedno sa oko 50.000 ruskih izbeglica u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca stiglo je i basnoslovno blago, oko 25 vagona dragocenosti Petrogradske založne banke. Kakva je bila njegova sudbina?

ramU pravom haosu građanskog rata na jugu Rusije 1920. godine, protivboljševičke snage su na železničkoj stanici Jejsk zarobile jednu kompoziciju. Boljševici očigledno nisu znali ili shvatali šta se nalazi u vagonima poređanim na sporednom koloseku železničke stanice u dubokoj ruskoj provinciji, inače ne bi tako lako napustili položaje. A nalazio se znatan deo zaloga i uloga Petrogradske založne banke.
Petrogradska založna banka bila je državna ustanova, najveća u Rusiji, koja je primala dragocenosti po dva osnova: kao klasična zalagaonica (isplaćivanje dela vrednosti predmeta vlasniku koji je imao godinu dana da vrati novac uz određenu kamatu) i kao ustanova za čuvanje depozita (vlasnik daje predmet na čuvanje banci, do trideset godina, a može da ga podigne u svakom trenutku).
Od početka Prvog svetskog rata fondovi banke znatno su se popunili depozitima, a tokom rata, pritisnut nemaštinom, ogroman broj ljudi, ne bi li nekako preživeo, davao je dragocenosti u zalog. Kada su 1917. u jednom trenutku Nemci zapretili i Petrogradu, banka je ispražnjena sa sve službenicima. Najveći deo dospeo je na jug Rusije, u Jejsk, Jekatarinodar i Feodosiju, gde su je ogardejci smestili na brod. Sve vreme na Kavkazu i na Krimu banka je radila, što je omogućavalo zalagačima i depozitarima da podignu svoje predmete.

Dragulji na kilo

Pre početka sloma pokreta na jugu Rusije, Vrangel je preko V. N. Štradmana, ruskog poslanika u Beogradu, pregovarao sa vladom Kraljevine SHS o evakuaciji i prihvatanju tovara. Uz neke uslove, koji su se uglavnom svodili na to da dragocenosti ostanu na raspolaganju glavnokomandujućem Oružanih snaga na jugu Rusije, koje je Vlada SHS prihvatila, parobrod „Samara” u julu 1920. s tovarom uplovljava u Kotor Pored uloga i zaloga Petrogradske založne banke, na brodu je bio i deo umetnina koje je tokom boljševičke uprave Kijevom sakupio i sačuvao od pljačke „Sveukrajinski komitet za čuvanje spomenika umetnosti”, deo Ruskog muzeja cara Aleksandra III, kao i deo novca Ruske državne banke, u vrednosnim papirima i 7,5 tona srebrnog i nešto malo zlatnog novca. Tu se prvi put pominje konkretan broj – 25 vagona.
Kao i na Krimu, odmah po smeštaju u Kotor, banka počinje sa radom, izdaje depozite i zaloge zakonitim vlasnicima, podrazumeva se uz naplatu otkupa, ležarine i troškova prevoza iz Rusije. Naravno, pojavio se mali broj vlasnika, s obzirom na položaj samog Kotora, loše saobraćajnice i činjenicu da su mnogi od vlasnika živeli van Kraljevine SHS, ako su uopšte uspeli da pobegnu iz Rusije. Jedan manji deo zaloga u Kotoru je ukraden iz magacina, uz pomoć stražara.
U to doba oko blaga počeli su da se motaju razni mešetari, uobičajeni u takvim vremenima i okolnostima. Prevelika je slučajnost da je u junu 1920. na adresi Obilićev venac 27 u Beogradu osnovano preduzeće „Russoserb”. Među osnivačima su bili V. P. Gajdukov, J. M. Hlitčijev (kasnije profesor Beogradskog univerziteta i član SANU), grof Mihail Tolstoj i Englez Robert Smit. Svi oni su uživali posebno poverenje ljudi oko Vrangela, pogotovo za poslove prodaje srebra i dragocenosti uopšte. Kasnije je preduzeće preimenovano u „Rusko-srpsko društvo za trgovinu i industriju za razvijanje trgovinskih i industrijskih veza u slovenskim zemljama”.  Društvo je odmah dobilo monopol za prodaju dela Petrogradske založne banke.
Sve ove ličnosti pojavljivale su se u kobajagi kupovini dragocenosti banke i njihovoj daljoj preprodaji, uglavnom Englezima. Oni su uslovljavali da se ovi predmeti otkupljuju „na kilo”, kao „srebrni lom”, „radi topljenja”, pošto su engleski zakoni zabranjivali neograničen uvoz i prodaju antikviteta. Vrangelovi protivnici su po novinama pisali da su po Beogradu skupljani ruski oficiri, slati u Kotor, gde su čekićima i macolama razbijali srebrne umetnine, odbacujući staklo, slonovaču, satne mehanizme.

Stopala Gogoljevog junaka

Kakav je ovo bio vandalizam rečito govori priroda predmeta. Zalagači i depozitari banke pripadali su najimućnijim slojevima Petrograda, samim tim Rusije, koji je bio i centar juvelirstva. Dovoljno je setiti se dvorskih liferanata Otčinikova, Sazikova, da ne pominjemo Faberžea. Ono po čemu su ruski draguljari bili čuveni u celom svetu još od 18. veka jeste tehnika kombinovanja dragocenih metala s emajlom. Tako su nastali izuzetno skupi predmeti neviđene lepote. Zato može da se pretpostavi da je razbijeno nešto malo predmeta manje vrednosti, kako bi se zadovoljila forma, dok su oni najdragoceniji (kakvih je bila većina) takođe kupljeni na kilogram, prebačeni u Englesku kao lom, gde su prodavani po postojećim cenama na tržištu antikviteta. Pretpostavlja se da su među tim predmetima bila i neka od čuvenih Faberžeovih jaja koja danas dostižu višemilionske iznose na aukcijama.
Najveće polemike oko ovih prevara, krađa i manipulacija čije je učesnike teško pobrojati, vodile su se u ruskoj emigrantskoj štampi, između Vrangelovih protivnika i pristalica. Najveći kupci bili su Englezi, potom Holanđani, Amerikanci i Francuzi. U čitavoj priči pojavljuje se ogroman broj lažnih poslovnih ljudi, prevaranata, kojih se ne bi postideli ni Gogolj sa Čičikovim ni Iljf i Petrov, sa svojim Ostapom Benderom.
U studiji Vrangelove Finansijske uprave pominje se engleska firma „Wisham, Higgs & CO”, kao veliki partner „Russoserba”, a štampa piše o četrdeset tona zlata i srebra koje je otkupio engleski brodovlasnik Tomas Vilson.
Ipak, prema zvaničnim podacima, reč je o zalogama čiji je rok čuvanja davno istekao, pa kao takve mogu da budu prodate bilo kome. Jedini formalni problem bio je to što je po statutu banke bila obavezna javna licitacija, ali je to prenebregnuto u vanrednim okolnostima. Postavljalo se i pitanje na šta se troši novac od prodaje, da li na izdržavanje i ponovno stvaranje Ruske armije, što je i bio Vrangelov cilj, ili je to usitnjeno i potrošeno od strane onih koji su uspeli da se domognu dela plena? Pretpostavlja se da su do 1923. godine bile najmanje četiri velike prodaje. „Russoserb” je „srebro za pretopljavanje” Englezima prodavao 33 odsto ispod tržišne cene. Na kraju je u Beograd vozom iz luke Bakar, u koju je blago transportovano iz Kotora, stiglo oko četrdeset odsto sveukupnog broja sanduka.
Tada za blago počinje da se zanima i sovjetska vlada u Moskvi, čak njeni predstavnici u Londonu nude prodaju srebra i zlata koje se nalaze u „jednoj jadranskoj luci”. Godine 1925. „Politika” objavljuje telegram u kome vlada SSSR protestuje zbog odbijanja vlade Kraljevine SHS da preda blago. Naime, Vlada Kraljevine SHS priznala je blago kao privatnu svojinu i pitanje skinula sa dnevnog reda.

Izgubljeni u prevozu

Kapital se polako topio i padao u zaborav, osim kada bi se među ruskim izbeglicama proneo glas da su lepi srebrni predmeti počeli da se pojavljuju po beogradskim komisionima, pre svih kod „Griške filantropa”. U pitanju je bio Grigorije Grigorjevič Mitkevič, posprdno prozvan „Griška filantrop”, koji je držao komision za koji je vladalo uverenje da dere kožu s leđa ruskim izbeglicama. Griška se bavio i „izvozom”, odnosno švercom, zbog čega je hapšen, ali se ubrzo našao na slobodi. Povremeno su se dešavala još neka hapšenja oko šverca ruskih umetnina, čak se šuškalo i da je deo završio u Muzeju kneza Pavla. Umetnine su se na sitno rasprodavale u čuvenoj sobi hotela „Imperijal”, koja je služila kao neka vrsta ilegalne lihvarske zalagaonice za ruske izbeglice.
Godine 1941. sve dragocenosti zatečene u trezoru Ministarstva finansija zaplenili su Nemci. Na molbu ruskog rukovodstva, čemu se uzaludno protivila Nedićeva vlada, a na preporuku izvanrednog nemačkog opunomoćenika za privredu dr Franca Nojhauzena, 122 sanduka predata su Rusima i u Ruski dom dopremljena nemačkim kamionima. Za vreme rata predmeti iz ovih sanduka uglavnom su menjali vlasnike ispod ruke. Ova trgovina najčešće se odvijala između Rusa i oficira Gestapoa, sa kojima su bili bliski.

Najzad, ostaci ostataka blaga peterburške banke spakovani su u 20 sanduka i pred sam ulazak Crvene armije u Beograd, kamionom preko Beča prebačeni u Minhen, gde je trebalo da budu predati u kasu Ruske oslobodilačke vojske generala Andreja Vlasova. Od toga nije bilo ništa, s obzirom na to da su sanduci pali u ruke Amerikanaca koji su zauzeli Minhen i 1948. godine su ih predali vođi ruske emigracije generalu Glazenapu. Umesto 20, predato je 18 sanduka, dok su se dva „izgubila” u prevozu.
Glazenap je najpre predložio mitropolitu Anastasiju (Griganovskom) iz Ruske zagranične pravoslavne crkve da preuzme sanduke zbog velikog broja ikona, ali on nije prihvatio taj predlog. Na kraju je Glazenap prodao tih poslednjih 18 sanduka nekom Švajcarcu navodno za 32.000 maraka. Novac je predao Predsedništvu ruske kolonije u Minhenu, i to je bio kraj priče o ruskom blagu, 28 godina posle dolaska u Kotor.

PUT CRNOG BARONA

General Pjotr Nikolajevič Vrangel rođen je 1878. u Novoaleksandrovsku u današnjoj Litvaniji, u plemićkoj porodici nemačkog porekla. Završio je Tehničku školu u Rostovu, Rudarski institut u Petrogradu, posle toga i Nikolajevsku konjičku školu. Na kratko je napustio vojsku, radio kao pomoćnik gubernatora u Irkutsku, da bi se na početku Rusko-japanskog rata ponovo aktivirao, i u ratu zbog hrabrosti stekao čin poručnika.
Posle rata završio je generalštabnu akademiju, a na početku Prvog svetskog rata je vrlo brzo je unapređen u pukovnika. Komandovao je Transbajkalskim kozacima, a 1917. godine unapređen u čin general-majora. Nakon revolucija i izlaska Rusije iz rata, otišao je u svoju daču na Krimu, gde su ga boljševici uhapsili. Uspevao je da pobegne, i posle kratkog perioda u Ukrajini, priključio se Dobrovoljačkoj armiji i dobio komandu nad divizijom, koja kasnije prerasta u korpus. Posle mnogih pobeda na Kavkazu, stekao je ugled veštog vođe i, što je vrlo važno, pravednog administratora. Nije odobravao bezakonje pljačku zbog čega je uživao veliki ugled u narodu.
Posle sukoba sa generalom Denjikinom, koji je hteo da maršom krene na Moskvu, umesto prodora ka Caričinu (nekada Staljingrad, danas Volgograd) i spajanja sa armijama admirala Kolčaka, oduzeta mu je komanda, i neko vreme proveo je u Istanbulu.
Kada je Denjikin 1920. napustio mesto glavnokomandujućeg, vojni komitet zamolio je Vrangela da se vrati, što je on prihvatio i na Krimu se stavio na čelo Bele armije. Njegova vlada pokušala je da sprovede čak i agrarne reforme, ali je za ovakve stvari ipak bilo kasno. Posle više poraza, organizovao je masovnu seobu sa obala Crnog mora. Svako je mogao da bira, da ode sa njim u nepoznato ili da ostane i suoči se sa Crvenom armijom. Vrangel je napustio Rusiju 14. novembra 1920. poslednjim transportom sa vojnicima i civilima.
Posle pokušaja atentata u Istanbulu, preko Tunisa je došao u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, gde je postao vođa svih ruskih izbeglica, kao nesumnjivo najugledniji među njima. Godine 1924. osnovao je Ruski opštevojni savez, organizaciju koja je trebalo da sačuva jedinstvo svih ogardejskih u svetu. Tri godine kasnije prelazi u Brisel, gde posle iznenadne bolesti umire 25. aprila 1928. godine.  Sumnja se da je otrovan, a po sopstvenoj želji prenet je u Srbiju, gde počiva u ruskoj crkvi Svete Trojice, na Tašmajdanu. Godine 2007. mu je podignut spomenik u Sremskim Karlovcima, u kojima je proveo nekoliko godina. Bio je to prvi spomenik ruske emigracije u svetu.

Nemanja Baćković

Izvor: Politikin zabavnik

POSTAVI ODGOVOR

*