Шта су Црногорци мислили и говорили о себи у минулим вековима

1

Иде се дотле да појединци тврде да Црногорци и нису словенског порекла! Из историје су протерани Немањићи, Његоша непрестано „поправљају“, ћирилица живи само у ретким „оазама“

ЦРНА Гора и Србија, српство и црногорство, два ока у глави, па разрок братски поглед. Теме старе, а у време садашње, веома актуелизоване. „Чешљају“ их, најчешће зарад дневнополитичких интереса, партијски челници, којима они који су се школовали за учење прошлости, а углавном квазисторичари, сервирају „чињенице“. Најчешће оне које треба да „докажу“ да је Црна Гора одувек своја, самобитна и довољна, да са Србијом и српством готово и нема никаквих историјских, националних, па ни културних веза. Иде се дотле да појединци тврде да Црногорци и нису словенског порекла! Из историје су протерани Немањићи, Његоша непрестано „поправљају“, ћирилица живи само у ретким „оазама“ културе где се говори и пише српски.

А како је то, доиста, било у прошлости, оној даљој и оној сасвим блиској, када је то била „земља зла и чојска, своја и проклета, умна, српска и витешка“, како су себе и свој народ доживљавали и тумачили они који су били на челу Црне Горе, у време када је она била самостална држава, слободна, а стално нападана, а од Берлинског конгреса 1878. и међународно призната држава? Пре свих, умни владари из славне династије Петровић-Његош.

– Листајући историјско штиво, историографију и литературу, претресајући обимну архивску грађу, јасно видимо да наши преци нису били тако незнавени, како желе неки политичари, па и историчари, да их представе – каже Јован Маркуш, публициста, рођени Цетињанин, који је био и председник општине у древној престоници. – Што се тиче црногорског српства и црногорства као есенције српства, најбоље су то артикулисали најрепрезентативнији Црногорци. Пре свега, то су сви до једнога владари куће Петровића.

РОДОНАЧЕЛНИК ове династије владика Данило је записао у рукописном јеванђељу које је поклонио Пећкој патријаршији: „Данил, владика цетињски Његош, војеводич српској земљи…“

Следећи владика Сава Петровић, у писму московском митрополиту Платону фебруара 1776. између осталог пише: „Томе ће радосни бити сви српски архијереји и сав српски национ, и то потписују с радошћу…“

Знаменити Петар Први Петровић, потоњи Свети Петар Цетињски, световни и духовни господар Црне Горе који је предводио свој народ мачем, клетвом и молитвом, уочи боја на Мартинићима 1796. поручује: „Зато на оружје и на крваво поље мили витезови, да покажемо непријатељу шта су кадре јуначке горе. Да покажемо да у нама србско срце куца и србска крв врије…“

А КАКО тек мисли и пише најумнији Петровић, владика и господар, Петар Други – највећи песник словенскога југа? Да не помињемо „Горски вијенац“, у којему, „заробљен и просветљен“ косовским митом, кука над „српством угашеним“ и непрестано се „топи у српске несреће“, што најшира јавност зна. Своје култно дело Његош је, коначно, посветио „праху оца Србије“, Карађорђу бесмртноме. У мање познатој песми „Нахије“, свом родном крају, Његушима у Катунској нахији, ловћенски геније довикује: „Ти си мати српске Горе Црне.“ Збирку „Пустињак цетињски“ 1834. године посветио је „српском роду“. У посвети стоји: „Србин српском роду своме, ово дјелце посвећује, његово је ситно цвијеће по ливади правој српства, и узрасло и побрато и у вијенац роду дато.“

Хроничар Јован Маркуш, Државник Краљ Никола

Епископу ужичком Никифору Максимовићу, на календару „Даница“, лета 1833, уместо потписа, Његош исписује стихове: „Име ми је Вјерољуб, презиме ми Родољуб, Црну Гору, родну груду, камен паше одасвуду. Српски пишем и зборим, сваком громко говорим: народност ми Србинска, ум и душа Славјанска.“

КЊАЗ, а потом и краљ Црне Горе, ништа не мења у континуитету српске мисли петровићевске, само још чешће и више исказује српство у Црној Гори, јасно и гласно. Краљ Никола је 1913, на захтев Аустроугарске да јој уступи Ловћен, изјавио, а „Глас Црногорца“ објавио: „Брдо Ловћен је Олимп српски, споменик је подигнут Божјом руком слободи и њезиним бранитељима…“

На разне недоумице које оптерећују млађе генерације данас, одговор могу дати и уџбеници из тог времена. У „Земљопису Краљевине Црне Горе“, који је имао четири издања (прво 1893, а последње 1911), пише: „У Црној Гори живе све сами и чисти Срби, који говоре српским језиком, а има их око 300.000. Већина су православне вјере, а има нешто римокатоличке и мухамеданске вјере, али треба знати да смо сви српског поријекла и српске народности… Црном Гором влада краљ Никола I из славне српске породице Петровић-Његош… Осим Црне Горе има још српских земаља у којима живе наша браћа Срби. Неки су као ми, слободни, а неки нијесу, него су под туђином. Сваки Србин у Црној Гори дужан је познати и љубити своју цјелокупну домовину – све српске земље у којима живе наша ослобођена и неослобођена браћа Срби.“

ДИНАСТИЈА Дворац на Цетињу

КРАЉЕВИНА Црна Гора, после објаве рата од стране Аустроугарске Србији, одмах објављује рат црно-жутој монархији. Следи славна Мојковачка битка, јануара 1916, када Црногорци бране одступницу српској војсци преко Албаније, а по завршетку Првог светског рата, долази до велике Подгоричке скупштине 1918. на којој се доноси одлука о уједињењу Црне Горе и Србије. Црногорски историчари дукљанске провинијенције је сматрају нелегитимном, поништавају се њене одлуке јер је то наводно „био насилни акт присаједињења Србији“, због чега је и избила Божићна побуна у Црној Гори. Историчар Драгољуб Живојиновић сматра да је то била најрепрезентативнија скупштина у историји Црне Горе, када је 165 од 168 посланика гласало за уједињење, и да је управо тај њен репрезентативни карактер био најбоље објашњење расположења ондашњег становништа Црне Горе које се изјашњавало као српско.

МУДРИ ПРЕЦИ

СРБИЈА и Црна Гора губе своје име у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, а враћају га опет као републике у ФНРЈ, односно СФРЈ. После Другог светског рата се на попису становништва у Црној Гори махом сви православци изјашњавају национално као Црногорци. У првом попису у СРЈ, прво је 9,6 одсто Срба у Црној Гори, а данас се тако изјашњава – трећина становништва.

– Није тешко закључити ко је замутио воду – каже Јован Маркуш. – Наша историја је морала започети 1945. Комунисти су без потребе повезивали уставноправно уређење Југославије, дакле и Црне Горе са националним питањем, попут својих бољшевичких идола.

 

 

 

Вечерње новости

1 КОМЕНТАР

  1. ВЛАДИКА ДАНИЛО I ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ

    Данило Шћепчевић Петровић, рођен у Његушима 1670. године, први је црногорски владика из породице Петровића и последњи кога је фактички бирао Општи црногорски збор. Изабран је за владику 1697. а хиротонисао га је 1700. године у Сечују патријарх Арсеније III Чарнојевић. У време владике Данила, на Бадње вече 1703. године извршен је у Црној Гори покољ потурица, када су поубијани сви исламизирани Црногорци који нису пристали да се врате у православље, а њихове жене и деца су покрштени. Владика Данило је био иницијатор и организатор овог догађаја, о чему сведочи и његов савременик, задарски надбискуп Вићентије Змајевић, који овако описује владику Данила у акцији уништења потурица: „Он је неумољиви непријатељ Турака, којима се са сагласношћу целе земље заклео на вечито непријатељство, пошто је понео на леђима колац додељен му као страшни инструмент своје смрти“.

    Ослободилачка мисија владике Данила се наставља, а нарочито добија на интензитету 1711. када у Црну Гору стижу емисари Петра Великога. Турске казнене експедиције 1712. под командом Ахмед-паше и 1714. под Нуман-пашом Ћуприлићем не дају жељене резултате иако их прате велика турска зверства. Ратовање је завршено Пожаревачким миром 1718. Међународни положај Црне Горе се није изменио. Турци је и даље сматрају својом територијом, али харач нису могли наплаћивати. Црногорцима је требало дуго времена да се опораве од Ћуприлићева похода, али владика Данило успева да смири међуплеменске сукобе и одржи мир са Турцима. Четовања нису потпуно престала, али су изгубила свој ранији замах и ширину. Такво стање остаје све до владичине смрти – у манастиру Подмаине, 22. јануара 1735. године.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*