СТЕФАН КАРГАНОВИЋ: Предавање Јонаса Нилсона о суђењу генералу Младићу

0
Недоумице у вези са наводном разорном критиком првостепене пресуде Хашког Трибунала генералу Ратку Младићу од стране „инсајдера“ Јонаса Нилсона, вишег правног референта председавајућег Алфонса Орија у већу које је генерала осудило на доживотни затвор, сада су отклоњене. На позив Института Асер Оксфордског универзитета, у Великој Британији, Нилсон је 29. јануара 2018. одржао семинарско предавање на тему „The Mladic Case before the ICTY – an Insider’s Perspective“ (Предмет Младић пред Хашким Трибуналом из инсајдерског угла). Неколико дана после одржаног предавања у српским медијима су осванули наводни цитати из његовог излагања. У коментарима српских аналитичара доминирала је мисао да је инсајдер Нилсон, блиски сарадник председавајућег већа које је осудило генерала Младића, услед гриже савести или из неког другог разлога најзад проговорио о начину како је пресуда била донета, јавно признавши да су налази везано за „геноцид“ у Сребреници у светлу доказне грађе били неутемељени.
 
По српским медијима, импликација овог сензационалног извештаја са предавања на Оксфорду било је то да је овом изјавом  задатак одбране у другостепеном поступку у великој мери олакшан, ако не и сасвим решен, отварајући тиме могућност да ће осуђујућа пресуда генералу, бар по тачки која се односи на геноцид у Сребреници, у даљњем поступку лако  бити оборена.
 
Међутим, у српским медијима са обе стране Дрине нису се могле наћи никакве ближе појединости о овој по свему узбуђујућој изјави која је, према тумачењима аналитичара, требала да има далекосежно позитивне последице. Ниједан медиј који се оглашавао на ову тему није могао да упути на неки проверљиви извор за своје наводе нити је, до пре неколико дана, уопште било могуће доћи до електронског записа Нилсонових наводних речи у тонском или видео облику.
 
То сада најзад јесте могуће зато што је Нилсонов домаћин 19. фебруара тонски запис његовог излагања поставио на својуинтернет презентацију. [1]
 
Нилсон је 29. јануара говорио укупно сат и тринаест минута на једном од редовних скупова Oxford Transitional Justice Research Seminars – Oxford Transitional Justice Research (OTJR). Тема његовог излагања била је ток суђења у предмету Младић, где је он учествовао са положаја помоћника председавајућег. Формално, за Нилсона би се заиста могло рећи да је „инсајдер“; међутим, према тонском запису који је сада могуће преслушати јасно се види да је он далеко од тога да буде хашки Сноуден или Џулијан Асанж. Његово излагање је сувопарно и рутинско и у њему нема ниједног суштински новог, а најмање фрапантног или, по начин пресуђивања у Хашком Трибуналу, критички интонираног податка.  
 
То ћемо најбоље видети ако прикажемо главне тачке Нилсоновог наратива, уз напомену минута где су изложене.
 
Већ на самом почетку (2:20 минута) Нилсон наговештава да је суштинско питање (substantive issue) на суђењу Младићу било — геноцид. Од 3:38 минута отпочиње кратак панорамски приказ предмета, сегмент по сегмент (има их укупно четири).
 
У првом сегменту, који се односи на „општине,“ поред Сребренице, где су вршени злочини Нилсон тврди (12:00 минута) да су српске снаге установиле образац понашања (pattern) који се сводио на извођење систематских напада на муслиманска насеља и изгон становништва у оквиру кампање етничког чишћења (13:20).
 
Следећи сегмент односи се на гранатирање Сарајева (13:50 минута). Затим следи трећи сегмент, коришћење особља УН у својству талаца да би се на тај начин НАТО авијација одвратила од бомбардовања српских положаја (13:35). 
 
Напокон долазимо до „суштинског питања“ — Сребренице (16:00) За Сребреницу Нилсон каже да је то злочин за који би се ретроспективно могло рећи да „дефинише сукоб у Босни“ (16:27). При том, Нилсон тврди да је Сребреница „село у западној Босни“ (16:37), дакле ни после седам година активног учешћа њему нису јасни ни најосновнији географски појмови у предмету.
 
У продужетку, Нилсон ноншалантно тврди да је „у једном тренутку била донета одлука да се заробљеници побију“ (19:56). Узгред, ова његова констатација, онако како је он доноси, није баш у складу са оптимистичким тумачењем његових речи у српској штампи. Даље, он наводи да је „предмет одређене расправе“ колико их је тачно било побијено, али да је утврђено „између седам и осам хиљада“ (20:28). То је управо цифра коју Младићево првостепено веће наводи у пресуди коју је Нилсон, према тврдњама српских аналитичара, наводно инсајдерски искритиковао. Од те критике овде нема ни трага. Штавише, по Нилсону, веће је стало на становиште да су готово све тачке оптужнице биле доказане (21:50).
 
Нилсон затим прелази на модалитете кривичне одговорности који су били примењени приликом изрицања пресуде генералу Младићу: учешће у заједничком злочиначком подухвату (22:10) и командна одговорност (22:29). Он каже да је тежиште било на УЗП (22:52) и да је веће закључило да је Младић по тој линији кривично одговоран „на неколико разних начина“ (23:03). 
 
Следећа целина у Нилсоновом излагању односи се на процесна питања, конкретно на механизам већа за прихватање доказа (24:20). Следи педантно и ни по чему посебно занимљиво разликовање главних врста доказа (исказ сведока и документарна доказна грађа) и њихове подврсте. Ипак, Нилсон износи две важне опсервације. Прво, да у Хашком Трибуналу има мали број примера где је била довођена у питање аутентичност предложених документарних доказа (42:43). То је потпуно тачно и утолико више је запрепашћујуће зато што се у доказном поступку пред МКТБЈ уопште не барата изворним документима. Користе се (бар у доказном поступку тужилаштва) искључиво фото копије. Нилсон је у праву да су у свим предметима одбране систематски избегавале   постављање елементарних питања која би, у сличној ситуацији, пред домаћим судовима сместа била покренута: где је оригинал, како је настао и кроз чије је све руке прошао док се није појавио у судници, и какав је резултат форензичког испитивања веродостојности тог наводног оригинала? У ери фотошопа то су питања која морају бити постављена кад год једна од странака предложи фотокопирани доказ, за који се подразумева да је лако подложан кривотворењу. „Инсајдер“ Нилсон овакву сумњиву праксу своје установе износи сасвим рутински, као узгредни податак који не завређује никакав критички коментар.
 
Друга занимљива опсервација је Нилсонова изјава (47:20) да су „правила доказног поступка осмишљена тако да сведу на најмању могућу меру време проведено у судници“ (у оригиналу: „Rules of evidence are designed to minimize time spent in court.“) Овде би се могло поставити очигледно питање: у установи где је Нилсон запослен, која је уопште сврха судског процеса, уштеда времена или утврђивање чињеница и постизање правде? Свако ко је, као Нилсон, радио у Хашком Трибуналу зна тачан одговор на ово питање: сврха је уштеда радног времена у судници, наравно, зато што је суђење уприличено искључиво као процесни параван за оно што је главно, а то је објављивање унапред састављене пресуде. Енглески песник Александар Поуп (Alexander Pope), пре три века, изванредно је антиципирао начин рада Хашког судилишта: The hungry judges soon the sentence sign, and wretches hang that jurymen may dine.  Као и у погледу непредочавања изворних докумената, Нилсон је и овде на фактографском плану потпуно у праву. Само што појаве које помиње за њега не представљају аномалије већ нормалан и уобичајени део праксе установе у којој је запослен, и чији је етос он  у потпуности поунутрашњио као део сопствене професионалне културе.
 
Кад већ набрајамо Нилсонове наводе који су несумњиво тачни, вредело би поменути још један (52:10), где он каже да странке у предметима пред Трибуналом имају обавезу да издвоје и предоче доказе који подржавају, иду у прилог њиховом предмету. То је безусловно тачно и када се ради о Сребреници неопходно је истаћи да се Тужилаштво о ово правило тешко огрешило. Наиме, Тужилаштво је годинама, у разним сребреничким предметима, већима предочавало наводне форензичке доказе за масовно погубљење ратних заробљеника, а да их очигледно уопште није ни прегледало ни проверило. Да јесте, приметило би да је, од око 3,600 „случајева“ у тој збирци аутопсијских извештаја, нешто више од 70 одство или неупотребљиво за сврху за коју се користи или противречи тој сврси. Дакле, гледано у целини, форензички досије Тужилаштва по овом кључном питању је — лажан. То чињеничко стање утврдио је форензички тим Историјског пројекта Сребреница када је прегледао форензичке доказе Тужилаштва.
 
Следећа Нилсонова опаска заиста јесте значајна: политика већа везано за пријем доказне грађе је пресудна (crucial) зато што „све решава“ (determines everything) (55:02 минута). И ту је Нилсон изрекао једну важну истину, мада се према њој уопште не односи критички. Одређујући која се врста доказа прихвата а која не, веће делује профилактички и унапред обликује доказну грађу на начин да би била највише у складу са пресудом коју пише, и да би пресуда изгледала наоко што кредибилније. Нилсон не помиње честе муке тимова одбране да већа МКТБЈ приволе да прихвате доказе који се не уклапају у шему Тужилаштва и унапред донети текст пресуде, нити прави и најмању алузију на то да би за њега то могло представљати проблем. 
 
Нилсон затим опет исправно констатује (али без испољавања икакве благонаклоности према оптуженом) још једну интересантну ствар: генерал Младић није оптужен да је лично учествовао у вршењу геноцида или било каквог другог злочина (57:08). То је, наравно, тачно. Можда је неко из публике ово разумео као да је Нилсон изјавио да је пресуда већа у којем је радио зато била неутемељена, па су брзоплети српски медији то тако и пренели. Међутим, као што смо видели Нилсон је потпуно задовољан пресудом већа која се и не заснива на теорији личне одговорности оптуженог, већ кривицу утемељава по небулозним линијама УЗП и „командне одговорности.“ 
 
Након техничког разматрања елемената за утврђивање геноцида (mens rea и actus reus) (59:30) Нилсон прелази на компаративну анализу различитих закључака које је веће извело у случају Сребренице (да је био геноцид) и шест других општина у БиХ где је Младић одговарао по истој оптужби (где га по већу није било) (67 минут). Укратко, Нилсон истиче да је у оба случаја број жртава минималан у односу на укупно становништво земље (1 до 2 одсто) и да је процентуално врло сличан у односу на укупан број наводно таргетираног становништа на простору где су злочини били извршени (68 минут). Очигледно не слажући се са налазом већа да у другим општинама наведеним у оптужници није било геноцида, Нилсон поставља питање зашто је у односу на њих закључак већа био различит иако се по битним параметрима много не разликују од Сребренице (70 минут). „То је нешто што захтева даљње проучавање,“ Нилсон философски закључује своје излагање.
 
Из овог кратког пресека легендарног предавања Јонаса Нилсона на Оксфордском универзитету јасно се намеће неколико елементарних закључака.
 
Пре свега, да он свој „инсајдерски“ статус није користио у циљу критичког разматрања процеса доношења пресуда у Хашком Трибуналу, него искључиво ради тога да би, са симпатијама које је од чиновника природно очекивати према установи где је запослен, изложио и објаснио његов начин рада, конкретно у предмету Младић. Свако ко у његове речи учитава више од тога налази се у стању самозаваравања.
 
Друго, Нилсон јесте изнео неке податке које, са становишта правне струке, Трибунал тешко дискредитују. Међутим, он их је навео вредносно неутрално, као пуке чињенице у вези са којима он лично не види ништа спорно. За Нилсона и плејаду нових „правника“ који се упоредо са њиме школују, те чињенице уопште нису дискредитујуће. Оне, напротив, представљају позитиван модел за даљњи рад „међународног правосуђа“ будућности.
 
Треће, барем у Нилсоновом главном излагању нема ни помена од оне теме која је привукла пажњу и изазвала бурне реакције и „анализе“ неодговорних српских медија. Из тонског снимка су додуше изостављени питања и одговори. Али после оваквог предавања тешко је замислити да би, у одговору на неко постављено питање у вези са кривицом оптуженог, предавач могао да заузме битно различит или блажи став.
 
Српски народ је варан и довођен у заблуду безброј пута. Без тачне информације и одговорне аналитике он не може да сагледава стање у коме се налази нити да доноси најосновније одлуке и исправне закључке о било чему. Немилосрдне пропагандне блиц кампање засноване на измишљотинама, помоћу којих се нада подиже да би се ускоро затим опет неславно изјаловила, део је перфидног ширег психолошког рата који се против српског народа систематски води. Не, откровења Јонаса Нилсона неће волшебно срушити пресуду генералу Младићу, докле год буде трајао покварени систем који је ту пресуду изрекао. Али манипулисање тим и сличним измишљотинама држаће и надаље српски народ у стању политичког инфантилизма, што ауторима оваквих бесмислица најидеалније и одговара. Потсетимо се знаковите изјаве лорда Дејвида Овена, једном приликом после безрезултатних и фрустрирајућих преговора са српским руководством на Палама за време рата деведесетих: „Срби су романтичан народ.“
 
Лорд Овен — да правилно протумачимо његове речи — тиме није хтео да Србима удели комплимент нити да истакне како су  добри љубавници. На ироничан начин својствен Енглезима, хтео је да каже да их сматра за фантасте.
Стефан Каргановић
Напомена:
 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*