Стефан Каргановић: Сензационално откровење Јонаса Нилсона, или Шта је баби мило?

0

Већ десетак дана у српским медијима врти се сензационална прича о томе како је извесни Јонас Нилсон (Jonas Nilsson), виши правни референт у Хашком трибуналу и помоћник Алфонса Орија, председавајућег судије у већу које је изрекло осуђујућу првостепену пресуду генералу Ратку Младићу, у предавању које је 29. јануара 2018. одржао пред једним скупом правника на Институту Асер оксфордског универзитета [1] изјавио да — барем што се Сребренице тиче — судско веће није располагало никаквим доказима против оптуженог.

Нилсонова констатација је, наравно, безусловно тачна и то  вероватно и јесте један од разлога зашто је привукла толику пажњу.

Али наравно, као што је уобичајено у непрофесионалним српским медијима, скоро без изузетка срозаним на таблоидни ниво, поред наводног српског превода Нилсонових речи, нигде није објављен ни изворни текст његових запажања, ни њихов контекст, а о видео снимку и да не говоримо.

Подразумева се да је, у односу на овако необичну вест и бизарно тумачење које јој се приписивало, свако ко има способност критичког размишљања морао да буде начелно скептичан од самога почетка. Пре свега, што се саме изјаве тиче, на Западу барем, некоме ко је донедавно асистирао судију Орија у чињењу неправде према генералу Младићу не би на крај памети пало да пред јавношћу открива поверљиве појединости о раду већа осим ако у међувремену није (1) клинички полудео, или је (2) од недавно преминулог богатог ујака наследио толико новца да је одједанпут постао равнодушан према плати, бенефицијама и пензији од Хашког трибунала.

Што се тиче српског тумачења речи приписаних Нилсону, у смислу да ће захваљујући накнадној инсајдерској отворености пред колегама на Оксфорду овог часног Швеђанина у жалбеном поступку пресуда генералу Младићу сигурно пасти, о томе, опет, боље да не говоримо. Нилсон није био судија у предмету и његова запажања о процесу одлучивања судског већа могу бити занимљива, али су за жалбени поступак по природи његовог положаја потпуно ирелевантна. Жалбено веће се у сваком случају, барем формално, бави оцењивањем утемељености закључака претресног већа у јавно изнетих пресуди, а не нечијим тврдњама о томе како је процес писања пресуде текао иза затворених врата.

Све напред изнето могло се пратити сасвим недано, 16. новембра 2017, када је сам Нилсон, у оквиру панел-дискусије „ICTY Legacy Lectures conclude with the Story of Chambers“ [2] коју је организовао Трибунал и где је био водитељ, врло јасно подвукао да је начин како судска већа доносе одлуке поверњиво питање о чему се појединости не смеју износити у јавност. [3] Том приликом, Нилсон је конкретно рекао и то да је поверљива природа начина како чланови судских већа доносе своје одлуке уједно и разлог зашто особље Трибунала о томе јавно врло мало говори. [4] Читаоце који разумеју енглески охрабрујемо да одгледају видео запис панел-дискусије зато што смо сигурни да ће после тога наћи разлог више да се поново сложе са оценом проф. Косте Чавошког да „Хашки трибунал представља хипокризију доведену до савршенства.“

Како је српска штампа пренела Нилсоново излагање? Верзија бањалуког „Гласа Српске“ је репрезентативна:

„Ори је био председавајући судског већа које је у првостепеном поступку осудило команданта Војске РС генерала Ратка Младића на доживотни затвор. Генерал Младић је проглашен кривим и за геноцид у Сребреници иако Оријев помоћник јавно признаје да суд није имао за то никаквих доказа.

          „‘Требало је доказати да су се неке ствари десиле, да су људи били посвећени томе да учине то дело. Прво питање којим смо се бавили било  је – ко је наредио убиства у Сребреници. У том светлу била је интересантна и процена времена, односно ноћи када су вођени разговори војног руководства. Није било састанка на којем је договорено извршење тог дела. Опет понављам, није било писане одлуке, није било војних састанака или било чега сличног. Некако смо морали све сазнати из промене става и понашања свих оних који су били укључени’, рекао је Нилсон.

„Додао је да су се судије бавиле класификацијом – шта је било речено у одређени дан, о чему је разговарано увече и о чему је разговарано дан касније. Нарочито је, каже, било важно и присуство неких сведока инсајдера који су касније сведочили.

          „Због свега овога је било могуће одредити, мање-више, не баш тачан сат, већ која је то ноћ могла бити када је донесена одлука о нападу или заробљавању. Али, требало је да будемо сигурни да је све вођство било присутно ту ноћ. Не мислим да постоје открића да је вођство учествовало у доношењу те одлуке на основу које би били оптужени за наређење извршења дела”, рекао је Нилсон.“ [5] 

Са становишта искусног посматрача који систематски прати начин рада Хашког трибунала и упознат је са сребреничком проблематиком, у функцији тезе којој би горе наведено требало да послужи, ово су пуке којештарије.

Нилсон је, наравно, апсолутно у праву када каже да „није било састанка на којем је договорено извршење тог дела (геноцида – н. прим.) . . . није било писане одлуке, није било војних састанака или било чега сличног.“ Та чињеница је јасна свакоме ко је прочитао пресуду Орићевог већа генералу Младићу, и Нилсонова „откровења“ уопште нису била потребна да би се то разјаснило. Младићево веће у својој пресуди уопште и не тврди да је било друкчије од онога што је Нилсон пред британском публиком навео. Самим тим, Нилсон није ни у каквој опасности да ће изгубити радно место или апанажу.

Шта више, суштински све то што је Нилсон рекао такође пише и у свим осталим сребреничким пресудама, пре Младићеве, почевши од пресуде генералу Крстићу. Тамо, да се потсетимо, веће знаковито изјављује да „постојање плана или политике не представља саставни део кривичног дела геноцида у правном смислу.“ [6] Према томе, докази за које је Нилсон тачно рекао да не постоје, не само да стварно не постоје у Младићевом предмету већ се — по јуриспруденцији Хашког трибунала — сматрају непотребним да би се утврдила нечија кривица за извршење кривичног дела геноцида у Сребреници. Наравно, став Крстићевог већа (од којег се ни једно потоње сребреничко веће није дистанцирало) да доказ о постојању геноцидног плана или политике није неопходан, споран је у највећој мери. Али то је сада део праксе Трибунала, што то значи да признати недостатак таквих доказа неће утицати на разматрања Младићевог жалбеног већа нити ће одбрана у свом поднеску чак и најбрилијантнијим аргументима успети да жалбено веће приволи да на ту чињеницу обрати пажњу или је уважи. Дакле, већ на почетку је јасно да су Нилсонове изјаве знатно мање драматичне него што су брзоплето у медијима биле представљене.

Нилсоново признање да Младићево веће није располагало јасним доказима о зачећу плана за погубљење заробљеника, поред тога што је тачно, такође не представља ништа ново у ширем пресеку сребреничких пресуда по овом питању. А у светлу јуриспруденције Трибунала, којом ће се жалбено веће искључиво руководити, то ће најмање представљати препреку за потврђивање генералове кривице у другостепеном поступку.

Наиме, мада Крстићево првостепено веће зачетак геноцидног плана лоцира на састанку српског војног и политичког руководства у хотелу „Фонтана“ у Братунцу током преподневних часова 12. јула 1995, и оно признаје да ни за то нема чврстих доказа. [7] (За начин како Крстићево жалбено веће ноншалантно одбија приговоре одбране по овом питању, дакле углавном исте врсте које би Младићева одбрана могла да наведе у свом жалбеном поднеску, видети пар. 84, 85 и 91 Крстићеве другостепене пресуде.) Да би се modus operandi Хашког трибунала боље сагледао, вреди опет прочитати пар. 573 Крстићеве првостепене пресуде која представља школски пример како веће доноси унапред припремљени закључак, без обзира на то да ли је поткрепљен доказима или не:

„Претресно веће није у могућности да утврди тачан датум када је била донета одлука да се војно способни мушкарци побију. Услед тога оно не може да тврди да су убиства која су се догодила у Поточарима 12. и 13. јула 1995. била саставни део плана да се убију сви мушкарци војничког узраста. Упркос томе, претресно веће је убеђено да су масовна стрељања и друга убиства, почињена од 13. јула па надаље, били саставни део таквог плана.“

Било би сувишно питање, како у једној озбиљној судској пресуди, бар што се тиче њених најважнијих делова, „убеђење“ може да замени доказе? Међутим, mutatis mutandis ово се односи у подједнакој мери и на аналогни сегмент Младићевог предмета. Све предпоставке за потврђивање кривице код Младића по истом  обрасцу и даље постоје, без обзира на признато непостојање релевантне доказне грађе. Онај коме ово није јасно нема ни најелементарнијег појма о начину рада и менталитету Хашког трибунала.

У својој ревности да јавности пренесу верзију догађаја која им се приснила, српски медији су превидели значајну чињеницу да наводни хашки „дисидент“ Нилсон нигде не доводи у питање ни професионални интегритет судског већа у чијем раду је као помоћно особље учествовао, нити оспорава утемељеност пресуде изречене генералу Младићу, са свим импликацијама које произилазе из тог акта. Дословце он је рекао да је „због свега овога било могуће одредити, мање-више, не баш тачан сат, већ која је то ноћ могла бити када је донесена одлука о нападу или заробљавању.“ Дакле Јонас и даље стоји на становишту да је све што је потребно „утврђено,“ само на други начин. [8] Као што смо видели из предмета Крстић, да је постојање плана могуће утврдити, то би било корисно али није неопходно. Тако је исто и код Младића, где је тачно време (а код Крстића и датум) када је била донета одлука да се изврши геноцид неутврдиво, али ни то није неопходно, јер пуко „убеђење“ већа, како код Крстића тако и код Младића, довољно је да се запуше све рупе у доказној грађи.  

Према томе, ни по овом питању у свом предавању Јонас Нилсон није изнео ништа до сада непознато, нити његова са српске стране лоше схваћена запажања на Оксфорду за Трибунал представљају потрес најмање врсте.

Подразумева се да ће врло компетентна одбрана генерала Младића одлучити како ће третирати Нилсонове изјаве, које ипак нису сасвим лишене значаја, мада више пропагандног и политичког него правног. Одбрана је свакако правилно поступила када се у недавној конференцији за штампу између осталог и на ово питање осврнула. Међутим, српска јавност је већ безброј пута била довођена у заблуду и кљукана лажним надама. Не смемо дозволити да се то још једанпут понови.

Не, Јонас Нилсон није пример часног правника коме се, макар са закашњењем, „пробудила савест“ као што замишљају српски романтичари. Он је хладни хашки бирократа, каријериста до сржи коме ни на крај памети никада не би пало да несмотреним изјавама угрожава темеље своје материјалне егзистенције. Све што је рекао на свом предавању је несумњиво тачно, али поред тога што су пре њега то исто рекли и написали много значајнији фактори који су му хијерархијски надређени, чињеница је такође да се он ни по чему није солидарисао са генералом Младићем само зато што је осуђен без доказа нити је оспорио легитимност процеса којим је то учињено.

Ако су га неки Срби, из културолошких или неких других разлога, погрешно разумели, то је њихов проблем.

 

Стефан Каргановић

*******

Напомене: 

[1] https://www.law.ox.ac.uk/events/mladic-case-icty-insiders-perspective

[2]  https://www.youtube.com/watch?v=axGcE6xWg5g&feature=youtu.be

[3] Ibid. Преслушати део излагања Јонаса Нилсона од 24 до 25 минута.

[4] http://www.icty.org/en/press/icty-legacy-lectures-conclude-with-the-story-of-chambers

[5] Глас Српске (Бања Лука), 3. фебруар 2018, https://www.republikasrpska.net/2018/02/03/nilsen-vojni-vrh-srpske-nije-dogovarao-izvrsenje-krivicnog-djela-u-srebrenici/

[6] Првостепена пресуда Крстићу, пар. 225.

[7] Првостепена пресуда Крстићу, пар. 126 – 134.

[8] Тај неконвенционални начин „утврђивања чињеница“ је теорија мозаика, још једна правна импровизација Хашког трибунала која му омогућава доношење каквих год недоказаних закључака. За позадину ове трибуналске доктрине, видети С. Каргановић, „Статус сребреничког питања: политички и правни аспекти,“ Фонд стратешке културе: http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/ponovo-u-susret-godisnjici-status-srebrenickog-pitanja-politicki-i-pravni-aspekti/

ИЗВОР: АНФОР

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*