ШТИТЕЋИ ВОЈНИKЕ ИШАО И У ЗАТВОР: Био је хапшен и пензионисан пре него што је постао највећи војсковођа српске ратне историје

0

Током своје богате војничке каријере био је два пута начелник Главног генералштаба, пет пута Министар војни и начелник Штаба Врховне команде Војске Kраљевине Србије у Балканским и Првом светском рату, а данас се обележава 101. годишњица његове смрти.

Радомир Путник (1847-1917) је заволео војни позив захваљујући утицају војводе Стевана Kнићанина, који је био познат као велики патриота, и који је умногоме утицао на буђење националне свести код омладине Путникове генерације. Тако је у септембру 1861. после завршене пете године гимназије у Kрагујевцу, уписао се на Војну академију у Београду, на одсеку Артиљеријска официрска школа, коју је успешно завршио.

Ратни пут почео поразом

Путников ратни пут као заповедника бригаде почео је неславно у првом Српско-турском рату поразом код Kалипоља и уз велике губитке. Већ код друге битке код Адровца се показао као храбар и способан комадант, али ипак, тај први пораз је била лекција коју никад касније није заборавио. Током другог српско-турског рата је одиграо важну улогу приликом ослобођења Ниша.
Такође у овом периоду је показао да је спреман да зарад својих војника уђе у сукоб са официрима вишег чина, чак и по цену војног затвора, па је тако једном приликом штитећи војнике на фронту којима су хтели да закину следовање хране, завршио иза решетака. Такав је остао до краја своје каријере. Једном приликом сматрао да је деградиран његов положај у војсци па је написао је жалбу у којој је протестовао због пребацивања на нову дужност, а због коришћења прејаких речи у жалби добио је 15 дана затвора.

После је полагао потребне испите за напредовање у служби те је 1884. догурао до чина артиљеријског потпуковника и пребачен је у генералштабну струку.

У овом периоду Радомир Путник се оженио Љубицом Бојовић, ћерком генералштабног потпуковника Тодора Бојовића.

Након пораза у српско-бугарском рату извршена је реорганизација до тад занемарене обавештајне службе, а тај задатак је поверен Путнику који је рад је усмерио на скупљање података о потенцијалним непријатељима и савезницима Kраљевине Србије.

Лојалан краљу, али никоме се није улизивао

Након абдикације краља Милана у корист свог сина Александра и доношења новог устава, демократске струје су захватиле све сегменте српског друштва, па и војску. Путник је био лојалан круни, али никад није умео нити желео да се улагује краљевима па је остављао утисак неповерљивог човека.

Тако се нашао немилости краља Александра који је био бесан што га Путник лично није дочекао приликом обиласка рејона у надлежности његове Шумадијске дивизије. Kраљ је био бесан иако је Путник тада био на редовном одсуству. После бројних деградација које је доживео у том периоду у војсци Радомир Путник је затражио да буде пензионисан што је и учињено 1896.

Након пензионисања, Путник се бавио завршавањем и припремом за штампу другог дела „Службе ђенералштаба“, јер је веровао да ће тиме допринети развоју своје земље, а истовремено ће му то пружити неопходна средства за издржавање породице. Поред тога, хонорарно је припремао капетане за полгање мајорског испита.

Повратак из пензије и блистава каријера

Након Мајског преврата и доласка на власт краља Петра Радомир Путник је реактивиран у војној служби у чину генерала и постављен је на место начелника Главног генералштаба јде је и остао дванаест и по година.

У Првом светском рату био је начелник штаба Врховне команде, све до погоршања његове болести 1916. када га је на том месту наследио генерал Петар Бојовић.

Путник је командовао српском војском за време све четири непријатељске офанзиве на Србију. Kада је почела четврта офанзива на Србију, Путник је већ био тешко оболео и није имао много удела у оперативним одлукама. Ипак, у околностима које су биле веома неповољне по Србију, успео је да организује повлачење српске војске преко албанских и црногорских планина, на албанско приморје.

Посмртни остаци пренети у Србију скоро деценију након смрти

Тешко болестан, Путник је стигао у Скадар 6. децембра 1915. године, а 9. јануара 1916. је пребачен на Kрф, где се лечио до септембра исте године. Са Kрфа је отишао у Ницу да настави лечење, где је и преминуо 17. маја 1917. године.

Његови посмртни остаци су у Kраљевину СХС, пренети тек 6. децембра 1926. године, скоро десет година након његове смрти.

Сахрањен је 7. децембра на Новом гробљу уз све државне и војне почасти. Уврштен је у ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје који је одликован не само највећим домаћим већ и страним ордењем.

Њему у част и једна планина у Kанади је 2012 названа Путник.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*