Страдање 1.300 каплара: Из школске клупе у огањ битке

0

Путевима страдања и славе легендарног ђачког батаљона српске војске у рату од 1914. ДО 1918. После само два месеца буке кренули у борбу. Да су други народи у своје трајање могли да упишу легенду о 1.300 каплара, она би била на пиједесталу. Свако име, свак.

У БОРБИ за слободу, Србија је жртвовала најдрагоценије. Своју младост. Последње што је имала. Залихе своје интелигенције ставила на жртвеник отаџбине. Ђаке и студенте. Али, ти млади људи који су из школских клупа, после само два месеца обуке, кренули у борбу, нису се сматрали жртвама“, записао је француски генерал и војни историчар Жорж Револ.

„Пратио сам их од Београда до Скопља. Певали су. Тешили мајке и сестре, ови голобради Срби који ни прву љубав још нису упознали, да ће се са очевима вратити у слободну земљу. Јесу ли били свесни да се многи неће вратити? Не знам… Можда нису…

Али је извесно“, наставља Револ, „они су подигли морал уморним ратницима и превагнули у одсудној Колубарској битки у корист свог народа. Ова српска младост, која је дала пример и учинила подвиг, и мом животу дала је смисао. Да их памтим, о њима причам и пишем, јер су лекција како се љуби отаџбина и слобода. То је лекција и о смелости Врховне команде српске војске да толико ризикује и оклеветаног српског народа, да пред њим скидамо капу и учинимо гест поштовања и признања.“

ГОДИНЕ 1914-2014.

Читав век споменика речи, бесмртним српским ђацима и студентима из батаљона 1.300 каплара, који им је подигао француски генерал и писац, њихов савременик. Трагом ове посвете кренули смо на пут подвига и жртве српске младости. На овом путу откривамо до сада мање познате, или сасвим непознате приче о слави и страдању најмлађих бораца српске војске, чија се легенда затурала и заметала деценијама, као и ова посвета.

Ко је то страховао од сећања на бесмртнике, да данасјош живе у успоменама потомака и маргинализованим удружењима старих ратника? Споменемо их, узгред, на скромним обележавањима каквих годишњица и пригода у којима се, ето, преиспитујемо да ли је то Србији једини био пут.

– Да су други народи у своје трајање могли да упишу легенду о 1.300 каплара, она би била на пиједесталу. Свако име, сваки гроб, сијао би као сунце – каже нам Ненад Љубинковић, потомак Милана Јањушевића, једног из батаљона бесмртних. – Наши гробови готово се и не знају. А тамо где се знају, више их поштују и о њима брину странци него ми сами. Можда је у томе одговор зашто смо, данас, ту где јесмо.

А одговор ко смо и какви смо били, да нам се дивио цео свет, најречитије је дала управо спомен-књига Милана Јањушевића. Налазимо је у Удружењу старих ратника у Београду. Одавде ће нам чувари сећања дати путоказ. До Скопља, отуда до Колубаре, од Колубаре преко Албаније до Крфа и назад – у слободу Србије.

Дочекало ју је мање од трећине каплара. Од шест чета студената и ђака, који су на путу за фронт добили чинове, више од четири стотине страдало је у тој, првој, бици. А више од тога оставило је своје животе у беспућима Албаније. У безименим гробовима грчких острва. У плавој гробници. На северу Африке. У пробоју Солунског фронта.

– Претња пораза и потпуног слома Србију је ставила пред ову, најтежу одлуку – говори нам генерал Милисав Секулић, живи сведок драме кроз коју су, у слободи, пролазили преживели каплари. – Цео Београдски универзитет кренуо је на бојиште да врати морал исцрпљеној војсци. Уз Београђане, кренули су редом, по Окружним командама и Шапчани, Чачани, Ужичани, Крагујевчани, Нишлије… Кренули су и с југа, из Прилепа, Битоља и других места Јужне Србије.

КАД НАРЕЂУЈЕ СРБИЈА

НИСУ само синови сељака и занатлија мобилисани у ђачки батаљон. Међу 1.300 каплара била су и деца министара, професора, лекара, свештеника, официра… Љубе Давидовића, Андре Николића, Јаше Продановића, Петра Перуничића… – Кад наређује Србија, наредба важи за све. – Остала је порука Андре Николића, министра и председника Народне скупштине, који је у рат послао оба сина, Душана и Радивоја, студенте права. Ниједан се није вратио. Син, јединац Љубе Давидовића, Миодраг, страдао је у пробоју Солунског фронта.

БЕОГРАД, ТЕ 1914. ГОДИНЕ.

Закрчене улице. Свет плаче и пева. Заорило се на железничкој станици када је воз кренуо: „Рузмарине, моје росно цвеће, тебе варош више видет неће“. Регрути – ђаци и студенти одговарају песмом: „Што би дике оде у војнике, што би шкарта, оста да се карта“.

Међу документима Удружења старих ратника, у правом богатству трагова славе и страдања, налазимо оригинални запис Тадије Пејовића о дану покрета ђачког батаљона из Скопља, зборног места, одакле су кренули после само два месеца обуке.

– Ми певамо и марширамо кроз Скопље, а нове капларске звездице и бајонети преливају се на сунцу – оставио је сећање каплар Пејовић. – Душанов мост трепери под нашим корацима. Из масе допире пригушен плач, јецај. Чују се речи: „Одоше ђаци на фронт, одоше у смрт“. Народ баца цвеће, оно се одбија од нас и пада на калдрму. Тако су последње чете газиле по цвећу. Многима од нас био је ово посмртни марш. Касније, док смо пролазили кроз друга места, исти испраћај. Свака станица била је опкољена народом који је дошао да се са нама опрости. Већини је то био растанак засвагда. Свима навиру сузе, само нама који одлазимо у смрт ниједна да крене. Ми идемо као на какво весеље. Из вагона се ори. Прва чета пева: „Ој Србијо, мила мати, увек ћу те тако звати“… Друга: „Еј трубачу с бујне Дрине, дед затруби збор“… Трећа: „Срби устајте, своје не дајте“… Четврта грми: „Где је наша Војводина? Жива нам је сахрањена. Ал’ осташе деца њена“…

Тадија Пејовић даље бележи:

– Знали смо да је непријатељ већ заузео пола Србије. Да пали, руши и убија на најсвирепији начин. Зато смо сви желели да што пре стигнемо, да преузмемо борбене дужности.

– Знали смо да је непријатељ већ заузео пола Србије. Да пали, руши и убија на најсвирепији начин. Зато смо сви желели да што пре стигнемо, да преузмемо борбене дужности.

Енглески лист „Обсервер“ о путу српске младости на фронт овако је известио: „То је једини пример у историји света да једна држава, малена Србија, шаље у рат, искључиво у борбене јединице, свој цвет. Своју будућност. Целокупну интелектуалну омладину, као последњу наду за спас своје земље“.

 

ПОСЛЕДЊЕ ПИСМО ОЦУ

МОЛИМ онога који ме нађе мртвог да ово писмо неизоставно преда адресанту, написао је на коверти, неколико дана пред погибију каплар Страхиња Нушић – Бан. Писмо је намењено оцу, Браниславу Нушићу:

„Драги Аго, не жали за мене. Ја сам пао на бранику отаџбине за остварење оних великих наших идеала које смо сви ми сложно проповедали… Не кажем да ми није жао што сам погинуо. Осећао сам, штавише, да бих могао будућој Србији корисно да послужим. Али… Таква је судбина! Твој син Бан“

Новости

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*