СТРАНИ ИНВЕСТИТОРИ ОПЉАЧКАЛИ СРБИЈУ: Мршави резултати „шрафцигер индустрије“

0

У Србији нико не зна колико је новца на име субвенција додељено страним компанијама да би овде отпочеле бизнис.

Постоје, истина, расути подаци на сајту Владе, Министарства привреде, Развојне агенције Србије или АПР-а, који говоре о неким видовима подршке или повољног кредитирања, а обухватају изворе са различитих нивоа власти. Али, чак и да се успе у сабирању износа, од којих се неки често воде на више места, а други нису приказани, коначан податак је немогуће добити тим пре што новац није једини подстицај.

Инвеститори су у великом броју случајева имали и друге врсте подршке, од бесплатног земљишта, уређених хала или ослобађања царина на увоз репроматеријала, а неретко држава је преузимала и обавезе градње саобраћајница до локације инвеститора, као у случају Фијата или обезбеђења других инфраструктурних објеката. Настојање да се дође до укупног износа отежавају и бројни тајни уговори са странцима, који не пружају увид у то шта им је обећано, посебно не у делу који се односи на „специјалне повластице“ и скривене дотације. Домаћи привредници ретко су у којим случајевима могли да рачунају на такву врсту издашности.

У Србији нико не зна ни какви су ефекти политике субвенција, јер анализа те праксе која се примењује дуже од десет година никада није урађена. Постоји једино сагласност већине економиста да је корист више него скромна, што потврђују подацима о стагнирајућем расту БДП.

Још је већи проблем тај што је држава улагала највећим делом у гране за које се у жаргону називају „шрафцигер индустрија“, а шесто и „мотање каблова“.

Реч је о релативно једноставној производњи и склапању из већ израђених делова, док је читав производ осмишљен и развијен у матичној компанији.

Тиме се нити упошљавају домаћи стручњаци нити уводе нове технологије, а странцима се само нуди јефтина и лако заменљива радна снага, спремна да ради у тешким условима.

Такав приступ, слажу се економисти, не доприноси ни пуњењу буџета нити подиже стандард. Чак и када су у субвенционисаној производњи предвиђена места за нешто стручније људе, они се налазе као и остали радници у позицији прекаријата. Такав модел послодаваца представио се као једини могући, иако потиче из периода првобитне акумулације и далеко је од степена заштите коју имају запослени у развијеним земљама.

– Нажалост, ми пре више од десет година, када је модел субвенција уведен, нисмо били у позицији да бирамо индустрију у коју желимо да привучемо страни капитал. Он је нас изабрао због јефтине радне снаге а прихватио је и друге повластице. Заправо, улагачи су долазили на позив Владе, она их је водила кроз администрацију, нису као остали привредници морали да иду од шалтера до шалтера. За те компаније важно је и што у Србији по приватним фирмама нема синдиката и они су могли да рачунају на мирно пословање, без реаговања и штрајкова какви су уобичајени на пример, Француској или Немачкој, каже Љубодраг Савић, професор на Економском факултету у Београду.

Он додаје да је слична ситуација и у земљама из окружења, а код нас је посебно разумљива јер је 30 година уништавана привреда, и ако хоћемо ситуацији поштено да погледамо у очи, мора да признамо како смо у међувремену изгубили генерације квалификованих радника и да се сада у нову поделу рада укључујемо под неповољним условима. Додатни проблем је, каже наш саговорник, што изгледа да и политичка елита доживљава тај модел као једини могући.

Савић подсећа на пример Чешке, која је продала своју аутомобилску индустрију под условом да купац убудуће производи 60 одсто делова у тој земљи, чиме је обезбеђено да се технологија велике развијене компаније прелије на њихове кооперанте. Код нас су, међутим, дошле инвестиције у најједноставније послове.

Истина је да су у неким срединама, из којих су квалификованији и образованији радници већ отишли, то добро решење, али би следећи корак морао да буде улагање у софистицираније фазе израде и технологије у којима би послове могле да нађу и друге наше фирме.

Да се постојећи концепт није баш показао, посредно је признала и премијерка Ана Брнабић, која је већ најавила промене и улагања у напредније индустријске гране.

Према речима Милана Ковачевића, консултанта за стране инвестиције, ни те измене не би много помогле, јер чак и када би се модел субвенција примењивао на најсофистициранију индустрију, остаје проблем да су због дотација странцима, угрожени сви домаћи привредници који раде у тој грани али без државне помоћи.

– То што радимо велика је штета, јер смо иначе оскудна средства којима располажемо поклонили страним улагачима и тако смо ми, а не они, финансирали нова радна места. Ти инвеститори нису допринели ни побољшању спољнотрговинског биланса. Углавном је реч о технологијама базираним на увозу материјала који се овде нешто мало доради или склопи и опет иде у извоз, при чему се постиже минимална разлика у корист цене рада – каже Ковачевић и наглашава да је главни проблем то што домаће власти не раде нормално са иностраним партнерима, не сагледавају ефекте сопственог улагања, оно што би сваки предузетник проучио пре него што уђе у неки посао.

За разне субвенције 10 милијарди евра

Према званичним подацима АПР-а, за последње четири године као подстицај регионалном развоју, фирмама и институцијама додељено је готово 1.166 милијарди динара или скоро десет милијарди евра. Али, то није износ који се односи на субвенције страним инвеститорима, иако је вероватно да је и та ставка укључена. Од укупних средстава додељених по разним основама, најзначајнија су издвајања за пољопривреднике, 62,8 милијарди динара, за образовање 146 милијарди, саобраћајну инфраструктуру 146, запошљавање 41, а за остале намене 223,7 милијарди динара.Ни економски трендови у економији земље, настали као последица таквих „улагања“ не иду у прилог политици подстицаја страних компанија каква је до сада вођена. Примера ради, број неликвидних фирми са блокадом рачуна дужом од шест месеци, у последње четири године константно се креће око 35.000 на годишњем нивоу, број презадужених предузетника варира између 35.000 и 46.000 док је у непрофитном сектору опстаје око две хиљаде правних лица са непроходним рачуном. Увећава се и губитак српске привреде, који је 2014. износио 3.175 милијарди, а прошле године достигао 3.688 милијарди динара.

Фиктивна побољшања и одлив мозгова

На први поглед, повољни су подаци о броју запослених, који је у четворогодишњем периоду са 1,8 милиона мало премашио два милиона, или незапослених, где се бележи пад са 742.908 у 2014. на 618.825 у прошлој години. Међутим, реч је о фиктивним побољшањима, јер се у том периоду променила методологија којом се сада стопе запослености и незапослености утврђују на основу анкете о радној снази, а као радно ангажовање третира се и изјава испитаника да је бар један сат у недељи имао активности које су на наки начин плаћене. Још више брине број високообразованих на бироу за незапослене. Иако их је 2014. било око 79.000, а четири године касније евидентирано је нешто више од 71.000, за то смањење је само у симболичном износу заслужна домаћа привреда, док је углавном реч о одливу мозгова у развијеније земље, које им пружају реалније шансе да употребе своја знања.

Кога и зашто штите српски званичници?

– Поставља се питање, кога штите српски званичници, ако је премијерка Ана Брнабић недавно, поводом једног штрајка упозорила да би радници тражећи своја права могли да отерају инвеститора, или када министар иностраних послова Ивица Дачић каже како он у разговору са странцима, каже „дајте нама пола од онога колико плаћате раднике у својој земљи, бићемо задовољни“. Последице таквог приступа, понављам, донекле изнуђеног, јесу да Србија постаје полуколонијална земља, објашњава Савић.

Извор: Данас

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*