Stratfor не крије да Вашингтон прижељкује да се Русија распадне за највише десет година

0

ПЕТА прогноза за деценију најпознатије америчке приватне обавештајно-аналитичке компаније Stratfor.

        Почев од 1996. (1996., 2000., 2005., 2010. и 2015.) Stratfor сваких пет година објављује „клизну“ прогнозу. Ево делова најновије:

        „У целини, ми се поносимо нашим трудом. Предвидели смо неспособност Европе да преживи економску кризу, рецесију Кине и ток рата САД са џихадистима, а такође смо учинили и неколико грешака.

        Нисмо очекивали догађаје од 11. септембра, и што је још важније, нисмо могли да предвидимо узвратна дејства Америке. Али, 2005. успели смо да предвидимо тешкоће са којима ће се суочити САД, као и да ће Сједињене Државе морати да се одрекну својих ратних кампања у исламском свету.

        Сматрамо да ће рат САД са џихадистима почети да се смањује. То не значи да ће исламистички покрет бити уништен.

        Елита која је створила Европску унију све више ће осећати притисак од стране становништва. Главна карактеристика Европе биће противречности између економских интереса и културне стабилности. Стога ће унутаревропски односи бити све више непредвидиви и нестабилни.

        Русија ће током читаве деценије покушавати да се учврсти и осигура сопствену безбедност, али ће јој касније демографско слабљење нанети прави ударац. Она ће се потрудити да пређе са извоза сировина на извоз прерађених сировина, напредујући према врху у ланцу повећавања цена ради јачања своје економије док јој то још омогућава демографија.

        Русија ће такође настојати да обједини бивше совјетске републике у неку кохерентну заједницу да би одложила своје демографске проблеме, проширила своје тржиште и пре свега да би обновила неке територијалне тампон-зоне.

        Русија види да се налази на нишану и зато жури. Она ће се због тога убудуће потрудити да изгледа агресивније и опасније него што реално јесте. Али током 2010.-их деловање Русије изазиваће значајну забринутост код њених суседа како на плану националне безбедности, тако и на плану брзе промене њене економске политике.

За деценију пре

        Свет је почео да се мења 2008., када је Русија извршила упад у Грузију и када је избила финансијска криза. Од тада су постале очигледне три оправдане појаве.

        Прво, ЕУ је ушла у кризу коју није у стању да разреши и чији интензитет се и даље појачава.

        Европска унија се никад више неће вратити на раније јединство, а ако се оно и очува, онда ће током следеће деценије постојати у више ограниченој и подељеној форми.

        Ми не сматрамо да ће се зона слободне трговине сачувати у ранијем облику без јачања протекционизма. Очекујемо тешке економске проблеме у Немачкој, и као последицу, повећање улоге Пољске у региону.

        Данашњи конфликт са Русијом остаће за Украјину у центру међународног система односа у наредних неколико година, али не мислимо да је Руска Федерација способна да опстане у свом садашњем облику још десет година. Огромна зависност од извоза угљоводоника и непредвидљивост цена нафте не омогућавају Москви да одржава државне институције на читавој пространој територији Руске Федерације.

        Ми очекујемо приметно слабљење власти у Москви што ће довести до формалног не неформалног комадања Русије. Безбедност руског нуклеарног арсенала постајаће све важнији проблем у мери у којој тај процес почне да се убрзава крајем деценије.

        Крајем деценије Турска ће се претворити у крупну регионалну силу, а као последица тога појачаће се конкуренција између Турске и Ирана.

        Друго, Кина је престала да буде земља брзог прогреса и ниских зарада и ушла је у нову фазу која ће постати ново правило. Та фаза претпоставља неупоредиво спорији раст и све чвршћу диктатуру која обуздава снаге различитих праваца насталих због спорог пораста.

        Кина ће и даље бити велика економска сила, али ће престати да буде мотор глобалног прогреса. Та улога ће прећи у групу појединачних земаља које ћемо ми дефинисати термином „16 Пост-Кинеских Земаља“: већи део Југоисточне Азије, Источна Африка и делови Латинске Америке. Сем тога Кина неће бити извор војне агресије. Главни претендент на доминацију у Источној Азији остаје Јапан.

        Треће, САД ће наставити да и даље буду велика економска, политичка и војна сила, али ће њихова умешаност бити мање активна него раније. Низак ниво извоза, све већа енергетска независност и искуство протеклих десет година довешће до опрезнијег односа према економском и војном мешању у те послове на планети.

        Американци су јасно увидели шта се дешава са активним извозницима када купци не могу или не желе да купују њихове производе. САД су свесне да је Северна Америка довољна за благостање под условом селективних уплитања у другим деловима света. Велике стратешке претње Америка ће дочекивати одговарајућом снагом, али ће одустати од улоге светске ватрогасне бригаде.

        То ће бити хаотичан свет у којем многе регионе чека промена страже. Само ће власт Сједињених држава остати непромењена и у зрелијем облику – власт која ће бити све мање видљива, зато што је у наредним деценијама неће користи толико активно као раније.

Европа

        Изгледа да Европска унија није у стању да реши свој основни проблем, а то није евро-зона, него зона слободне трговине.

        Немачка је – центар теже ЕУ, Немци извозе више од половине свог БДП, а половина тог извоза припада другим земљама ЕУ. Немачка је створила производну основу која много пута премашује њене сопствене потребе, чак и у условима стимулације националне економије. Од извоза у потпуности зависи пораст, запосленост и социјална стабилност.

        То уноси раздор у иначе подељену Европу и то најмање на два дела. У медитеранској Европи и у земљама као што су Немачка или Аустрија потпуно су различити начин живота и потребе. Нема јединствене политике која би одговарала читавој Европи. То је од самог почетка био главни проблем, али сада се приближава преломни тренутак. Оно што је у корист једног дела Европе, штети оном другом.

        Национализам је већ знатно порастао, а погоршава га украјинска криза и забринутост источноевропских земаља због очекиване претње од стране Русије. Источноевропски страх од Руса ствара још једну Европу – тих одвојених Европа има укупно четири, ако се скандинавске земље издвоје у посебну.

        Тај тренд ће се наставити. Европска унија може опстати у некој форми, али европском економијом, политиком и војном сарадњом управљаће претежно билатерална или ограничена вишестрана партнерства која су уско усмерена и не повезују учеснике.

        Уместо тога, Европу ће одредити повратак националне државе као основне форме политичког живота на континенту. Број националних држава вероватно ће се повећавати у мери у којој ће сепаратистички покрети постизати успех – у подели земље на њене саставне делове или директној сецесији.

        У том мноштву националних држава Немачка ће бити најутицајнија и у економском и у политичком смислу.

        Међутим, Немачка је изузетно рањива. То је четврта економија у свету, али је та околност настала захваљујући извозу. Извозници увек имају природну осетљивост: они зависе од могућности и жеље купаца да троше њихове производе. Другим речима, Немачка је талац економског благостања свог окружења.

        У том смислу против Немачке делује неколико сила. Прво, растући европски национализам све више ће давати предност протекционизму у економији и на тржишту рада. Слабе земље вероватно ће прибећи различитим механизмима контроле капитала, а јаче ће почети да ограничавају странцима пресецање својих граница – укључујући грађане ЕУ.

        У глобалном смислу очекујемо да ће се европски извоз суочити са све већом конкуренцијом и крајње нестабилном потражњом. Према томе, прогнозирамо дуготрајну економску рецесију у Немачкој, која ће довести до унутрашње социјалне и политичке кризе и у наредних десет година ослабити утицај Немачке на Европу.

Русија

        Мало је вероватно да ће Руска Федерација у њеном садашњем облику опстати. Неспособност Русије да претвори њену добит од извоза енергената у стабилну економију чини је рањивом у односу на нестабилност цена угљоводоника. РФ нема начина да се заштити од тих тржишних процеса.

        Узимајући у обзир структуру федерације у којој добит од извоза прво иде у Москву и тек после тога се преусмерава локалним властима, регионима ће припадати веома различите количине те добити. То ће довести до понављања совјетског искуства 1980.-их и 1990.-их када је Москва изгубила способност да одржава државну инфраструктуру.

        Све то примораће регионе да се самостално спасавају од проблема и да стварају формалне и неформалне аутономне заједнице. Ослабиће економске везе између Москве и периферије.

        Све слабија Москва оставиће иза себе вакуум. У том вакууму постојаће одвојени фрагменти бивше Руске Федерације.

        То ће довести до највеће кризе следеће деценије. Русија поседује огроман нуклеарни арсенал који је разбацан по читавој земљи. Ослабљена московска власт довешће у питање контролу тих ракета и начин који може гарантовати одустајање од њихове примене. То ће за САД бити велико искушење.

        Вашингтон је једина сила која је способна да реши такав проблем, али Американци неће бити у стању да физички узму под контролу огроман број ракетних база на чисто војни начин, при том тако да ниједна ракета у том процесу не буде лансирана.

        САД ће бити приморане да разраде неко војно решење које је сада тешко јасно замислити, да се помире са опасношћу од случајног лансирања или да у нуклеарним регионима формирају економски стабилну владу да би касније на неки начин (који није војни) неутралисали ракете.

        Тешко је сада рећи како ће се та ситуација развијати. Али, узимајући у обзир нашу прогнозу – комадање Русије – у наредних десет година тај проблем ће морати да се решава на овај или онај начин.

        У наредних десет година очекујемо јачање нестабилности у арапском свету. Сем тога, претпостављамо да ће Турска ући у конфликт на југу у мери у којој то буде захтевао рат поред саме турске границе и политичке последице тог рата.

Сједињене Државе

        Економија САД као и раније чини 22% укупне светске економије. Америка и даље доминира на мору и поседује јединствену значајну интерконтиненталну армију. На прогресу америчких снага изграђен је савремени међународни систем и ми сматрамо да ће се он и даље несметано наставити.

        Главна предност САД је – затвореност тржишта. Америка извози свега 9% БДП, а 40% тог извоза иде у Канаду и Мексико. Само 5% БДП изложено је осцилацијама глобалне потражње.

        У околностима све већег хаоса у Европи, Русији и Кини, Америка може себи да дозволи да изгуби половину извоза – огроман део – али ће чак и такав губитак бити решив проблем.

        САД су такође сасвим безбедно заштићене од проблема увоза. За разлику од 1973., када је арапски ембарго на нафту знатно пољуљао америчку економију, у следећу деценију САД улазе као крупан произвођач енергије.

        Иако неке минерале мора да увози изван граница NAFTA, а неке индустријске робе радије увози, без свега тога може лако да се изађе на крај, посебно ако се узме у обзир очекивани пораст индустријске производње у Мексику после одласка производа из Кине.

        Светска криза оставила је Американцима бенефиције. У САД се слива глобални капитал – новац који долази из Кине, Европе и Русије остаје у Америци смањује каматну стопу и оживљава тржиште акција.

        Што се тиче вечитог страха од одласка кинеског новца са америчких тржишта, то ће се свеједно десити – али полако, у мери у којој ће се раст кинеске економије успорити, а обим унутрашњих инвестиција повећати. Нагли одлазак није могућ – једноставно, нема више где да се улаже новац. Наравно, наредних десет година прогрес и тржишта ће осциловати, али САД и даље остају стабилан центар светског финансијског система.

        Америка је током читавог века била забринута због опасности од појављивања европског хегемона, посебно због могућег савеза између Русије и Немачке или покоравањем једне од ових земаља оне друге.

        Такав савез више него било који други имао би могућност – да уз помоћ немачког капитала и технологија у споју са руским ресурсима и живом силом – угрожава америчке интересе. У Првом светском рату и Хладном рату Америка је успела да спречи његово појављивање.

        Американци ће покушати да изграде систем савеза паралелан са NATO, од Прибалтика до Бугарске и да у њега укључе што је могуће више земаља. Покушаће да у савез увуку Турску и да га прошири на Азербејџан. У те земље послаће трупе пропорционално претњама.

        То ће бити главни садржај прве половине деценије. У другој половини Вашингтон ће се сконцентрисати на то да се избегне нуклеарна катастрофа приликом распада Русије.

        САД неће улазити у решавање европских проблема, неће ратовати са Кином, настојаће да се што мање мешају у блискоисточне проблеме.

        Превела Ксенија Трајковић

Факти

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*