Sumorno stanje tursko-američkih odnosa

0

Nesuglasice između SAD i Turske su toliko brojne i komplikovane da jednostavnog rešenja prosto ne može biti

Precizno govoreći, ovo nije prvi put da je Vašington uveo sankcije protiv Turske. No, okolnosti su sasvim drugačije, što trenutnu krizu čini daleko opasnijom. Amerika je Turskoj uvela embargo na naoružanje 1975. godine, nakon što je ova zemlja izvršila invaziju na Kipar i okupirala njegov severni deo. Ankara je uzvratila gašenjem svih američkih baza u Turskoj. Uprkos tome, ovo nije bio simptom raspada bilateralnih tursko-američkih odnosa – iako je trebalo da prođu tri godine napornih pregovora kako bi se obnovio status quo.

Turska vojska, koja je tradicionalno bila najefikasniji hladnoratovski sagovornik Vašingtona, u tom periodu je igrala ključnu ulogu. Ali danas „paše“ više nemaju glavnu reč u Ankari. To je sasvim otvoreno pokazala ceremonijalna grupna fotografija obnovljenog Saveta za nacionalnu bezbednost (koji se sastoji od vojnih i civilnih rukovodilaca) koja je izašla u turskoj štampi u četvrtak. „Paše“ u uniformama su se postrojile u trećem redu, dok je predsednik Redžep Tajip Erdogan stajao sam na čelu, sa ministrima koji su bili iza, u drugom redu.

ANTIAMERIČKO RASPOLOŽENJE U PROZAPADNOJ DRŽAVI
Vašington možda ne uviđa da su njegovi kapaciteti za uticaj na odluke turske vlade veoma ograničeni u Erdoganovoj eri. Pored svega, javnost je čvrsto antiamerički nastrojena, a političari su svesni toga.

Nedugo nakon što su u sredu uveče pristigle vesti o američkim sankcijama, vladajuća stranka se uhvatila pod ruku sa tri ostale glavne partije radi izdavanja zajedničkog saopštenja. U njemu je stajalo: „Kažemo ‘ne’ američkim pretnjama, u zajedničkoj solidarnosti i odlučnosti naše nacije“, a bio je tu i zahtev Erdoganu za recipročnim merama. Štaviše, predstavnik liberalne opozicione Dobre stranke je zahtevao da „vlada preuzme Trampove kule“ u Istanbulu.

Međutim, sam Erdogan ćuti i čeka povratne informacije od svog ministra spoljnih poslova Mevluta Čavušoglua koji se sastao sa američkim državnim sekretarom Majkom Pompeom na marginama samita ASEAN u Singapuru. Mogućnost izranjanja formule za „očuvanje obraza“ se ne može isključiti.

Erdogan i predsednik Tramp su na marginama skorašnjeg NATO samita u Briselu razmenili stavove o tekućem suđenju propovedniku Endrjuu Brensonu, koji je centralna ličnost tekuće krize. Postojale su indicije da bi Erdogan mogao da oslobodi propovednika i pusti ga da se vrati u Ameriku, kako je Tramp zahtevao. Ali onda je nešto puklo i Tramp je u međuvremenu odreagova

Budimo sigurni, jedna od stvari koje će Erdogan želeti da čuje od Čavušoglua jeste to da li se radilo o pukoj slučajnosti što je u sredu, baš dok je američko ministarstvo finansija u Vašingtonu saopštavalo odluku o sankcijama protiv Turske, Tramp u svom kabinetu u Beloj kući predsedavao nesvakidašnjim skupom „propovednika užeg centra grada“, koji su ga hvalili, govoreći da je radost što „hrišćani imaju prijatelja u Beloj kući“ i što zemlja ima predsednika sa „sluhom za reč Božiju“.

Imajući to u vidu, Erdogan je u obavezi da preduzme mere – i to ne bilo kakve, već da deluje snažno. Ipak, u srži svega je što su nesuglasice SAD i Turske postale ekstremno komplikovane.

Iz turske perspektive glavne su dve stvari. Prvo, Amerika je prešla „crvenu liniju“ pre dve godine kada je pogazila obećanje dato Ankari da je vojno savezništvo sa sirijskim Kurdima pojava ograničenog trajanja. Ipak, rasplet bi i dalje bio moguć u bliskoj budućnosti kada se SAD povuku iz Sirije, što deluje verovatno.

REGIONALNA PREVRTLJIVA DRŽAVA
Međutim, drugi problem predstavlja Gordijev čvor – to je turski zahtev za izručenje islamističkog propovednika Fetulaha Gulena, koji živi u egzilu u Pensilvaniji. Ankara je označila Gulena kao glavni mozak iza neuspelog državnog udara protiv Erdogana 2016. i tvrdi da poseduje dokaze da je propovednik Brenson povezan sa gulenistima i zaverenicima koji su učestvovali u državnom udaru. U stvari, Erdogan je optužio Sjedinjene Države da su „stale na stranu zaverenika“ i da štite Gulena.

Za to vreme, regionalna pitanja su postala vodeći faktor u postepenoj degradaciji tursko-američkih odnosa. Ukoliko je sirijski konflikt bio izvor frikcije tokom Obaminog mandata, danas je to duboko zahlađenje u turskim odnosima sa Izraelom i srdačnost između Turske i Irana. Više od svega drugog, Erdoganovo „težište ka Istoku“ izaziva nelagodu u Evropi i Americi – iako nikoga u Vašingtonu nije briga da pošteno razmotri zašto je do toga došlo.

Paradoks je što Erdogan želi da Turska bude deo Zapada, kao što njegovi skorašnji nastupi na NATO samitu svedoče. Ali on takođe traži i „stratešku autonomiju“ za Tursku kako bi njene jedinstvene geografske, istorijske i kulturne okolnosti mogle da budu optimalno eksploatisane. Da li je Erdogan svesta da bi značaj Turske u očima Rusije i Kine drastično opao ukoliko bi Turska izašla iz zapadne alijanse? Naravno da jeste. Jasno je da turskim interesima savršeno odgovara njen „vesternizam“ koji je nasleđe Ataturka, legedarnog osnivača i prvog predsednika moderne turske republike.

Na američkoj strani je potrebna hitna svest o tome da će bez odnosa uzajamnog poverenja sa Ankarom, američke regionalne strategije biti ozbiljno hendikepirane pred ruskim prodorom u srce Bliskog istoka. No, za to je potrebno posedovanje dubokog shvatanja istorije u kojoj je Turska bila klasična „prevrtljiva“ država čije se pozicioniranje odražavalo na regionalni balans.

Budimo sigurni, jedna od stvari koje će Erdogan želeti da čuje od Čavušoglua jeste to da li se radilo o pukoj slučajnosti što je u sredu, baš dok je američko ministarstvo finansija u Vašingtonu saopštavalo odluku o sankcijama protiv Turske, Tramp u svom kabinetu u Beloj kući predsedavao nesvakidašnjim skupom „propovednika užeg centra grada“, koji su ga hvalili, govoreći da je radost što „hrišćani imaju prijatelja u Beloj kući“ i što zemlja ima predsednika sa „sluhom za reč Božiju“.

Imajući to u vidu, Erdogan je u obavezi da preduzme mere – i to ne bilo kakve, već da deluje snažno. Ipak, u srži svega je što su nesuglasice SAD i Turske postale ekstremno komplikovane.

Iz turske perspektive glavne su dve stvari. Prvo, Amerika je prešla „crvenu liniju“ pre dve godine kada je pogazila obećanje dato Ankari da je vojno savezništvo sa sirijskim Kurdima pojava ograničenog trajanja. Ipak, rasplet bi i dalje bio moguć u bliskoj budućnosti kada se SAD povuku iz Sirije, što deluje verovatno.

REGIONALNA PREVRTLJIVA DRŽAVA
Međutim, drugi problem predstavlja Gordijev čvor – to je turski zahtev za izručenje islamističkog propovednika Fetulaha Gulena, koji živi u egzilu u Pensilvaniji. Ankara je označila Gulena kao glavni mozak iza neuspelog državnog udara protiv Erdogana 2016. i tvrdi da poseduje dokaze da je propovednik Brenson povezan sa gulenistima i zaverenicima koji su učestvovali u državnom udaru. U stvari, Erdogan je optužio Sjedinjene Države da su „stale na stranu zaverenika“ i da štite Gulena.

Za to vreme, regionalna pitanja su postala vodeći faktor u postepenoj degradaciji tursko-američkih odnosa. Ukoliko je sirijski konflikt bio izvor frikcije tokom Obaminog mandata, danas je to duboko zahlađenje u turskim odnosima sa Izraelom i srdačnost između Turske i Irana. Više od svega drugog, Erdoganovo „težište ka Istoku“ izaziva nelagodu u Evropi i Americi – iako nikoga u Vašingtonu nije briga da pošteno razmotri zašto je do toga došlo.

Paradoks je što Erdogan želi da Turska bude deo Zapada, kao što njegovi skorašnji nastupi na NATO samitu svedoče. Ali on takođe traži i „stratešku autonomiju“ za Tursku kako bi njene jedinstvene geografske, istorijske i kulturne okolnosti mogle da budu optimalno eksploatisane. Da li je Erdogan svesta da bi značaj Turske u očima Rusije i Kine drastično opao ukoliko bi Turska izašla iz zapadne alijanse? Naravno da jeste. Jasno je da turskim interesima savršeno odgovara njen „vesternizam“ koji je nasleđe Ataturka, legedarnog osnivača i prvog predsednika moderne turske republike.

Na američkoj strani je potrebna hitna svest o tome da će bez odnosa uzajamnog poverenja sa Ankarom, američke regionalne strategije biti ozbiljno hendikepirane pred ruskim prodorom u srce Bliskog istoka. No, za to je potrebno posedovanje dubokog shvatanja istorije u kojoj je Turska bila klasična „prevrtljiva“ država čije se pozicioniranje odražavalo na regionalni balans.

Tokom Trampove ere, sa njegovim entuzijazmom za transakcioni odnos prema muslimanskom Bliskom istoku, Turska možda neće dobiti prioritet koji očekuje kao ključni američki regionalni partner. Sa druge strane, još sedam godina skretanja bi moglo da ostavi malo toga za spasavanje.

Na pamet pada knjiga Čarlsa Dikensa „Sumorna kuća“ u kojoj članovi svadljive Džarndajs porodice pribegavaju razvučenoj parnici povodom sporenja oko imovine, da bi na kraju bankrotirali, dok korumpirani advokati odlaze smejući se.

POSTAVI ODGOVOR

*