Суочавање с мрачном прошлошћу Америке: Овако су линчовали људе

0
Audra Melton for The New York Times The sculpture of a slave by Ghanian artist Kwame Akoto-Bamfo, just inside the lynching memorial.

Признавање 4.400 Афроамериканаца који су линчовани

МОНТГОМЕРИ, Алабама – Одбор за помиловања и условне казне Алабаме је место где људи преузимају одговорност за своје злочине и изражавају кајање. Свега неколико метара даље низ улицу налази се другачији центар за рехабилитацију земље која није поштовала исте стандарде.

Недавно отворени Национални меморијал за мир и правду, који се простире на два и по хектара, захтева суочавање са злочинима о којима се у Америци ретко прича: линчовањима хиљада црнаца током деценија расистичког терора.

У центру је пролаз са 800 челичних стубова који висе са крова, а на сваком је име округа и људи који су тамо линчовани, већина је поменута по имену а многи су и „непознати“. Стубови су у почетку у линији ока, али како се под постепено спушта, до краја ходника висе изнад, тако да се нађете у положају посматрача линчовања.

Нека линчовања су описана у званичним белешкама: Паркс Банкс, линчован у Мисисипију 1922. јер је имао фотографију белкиње; Kејлеб Грејди, обешен у Kентакију 1894. јер је „ходао иза жене свог белог послодавца“, Мери Тарнер, која је због противљења линчовању свог супруга, обешена наглавачке, спаљена и потом распорена, а њено нерођено дете је пало на земљу.

„Само треба да видите имена свих ових људи“, каже Брајан Стивенсон, оснивач „Иницијативе за једнаку правду“, организације која је подигла меморијал. Стивенсон и мања група његових колега годинама су у архивима и окружним библиотекама трагали за подацима о линчовањима. Направили су каталог од готово 4.400.

Инспирисан Меморијалом Холокауста у Берлину и Музејом апартхејда у Јоханезбургу, Стивенсон је проценио да је меморијал најмоћнији начин да се опише величина крвопролића. У оквиру споменика су и дупликати сваког стуба који ће бити послати у округе где су линчовања организована. Људи из тих округа могу да их траже – а многи и јесу – али морају да докажу да су се локално потрудили да се „суоче са расном и економском неправдом“.

За Стивенсона, чији су прадеда и прабаба били робови у Вирџинији, планови за меморијал и музеј потичу после деценија проведених у судницама Алабаме где је из прве руке видео како правосуђе са изразитом суровошћу или незаинтересованошћу третира Афроамериканце.

Стивенсон је писао о „праведној милости“, веровању да онима који су починили злочин треба пружити шансу да се искупе. За то уверење борио се током целе каријере у име својих клијената и верује да се оно може применити и на белу Америку чију бруталност меморијал чува.

„Верујем да сваког од нас не дефинише најгора ствар коју смо урадили. Верујем да је то тачно за све“, рекао је он.

Али, додаје, историја се мора признати и морамо се суочити са својим деструктивним наслеђем.

„Не говорим о америчкој историји како бих казнио Америку. Желим да ослободим Америку и мислим да је за нас као организацију важно то да урадимо, да створимо идентитет који је колико је год могуће удаљен од кажњавања“, рекао је он.

Неколико блокова даље, у згради која је некада била тржница робова у Монтгомерију, налази се Музеј наслеђа, партнер меморијалу.

То није конвенционалан музеј. Можда се најбоље може описати као презентација аргумената, подржана извештајима из прве руке и савременим документима, да систем ропства није окончан већ да је напредовао.

Међу сведочењима је и оно Ентонија Реја Хинтона који је 28 година провео чекајући извршење смртне казне у Алабами јер га је потпуно белачка порота погрешно осудила за два убиства.

Хинтон из прве руке зна колико тврдоглава правда може да буде, али је искрен: да су се људи само предали, он би био мртав.

„Одбијам да верујем да нема наде јер сам ја производ онога што може да се догоди ако се борите. Ако се ми не боримо, ко ће се онда борити?“

The New York Times

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*