СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ: Андрић био члан Дражиног покрета

0

ТАКАВ је живот да човек често мора да се стиди онога што је најлепше у њему и да управо то скрива од света, па и од оних који су му најближи“ – записао је Иво Андрић у „Знаковима поред пута“, као да је хтео да посредно појасни поједине „знакове“ из његовог богатог животног пута књижевника и дипломате, о којима се мало зна и који су остали недовољно разјашњени.

Иво Андрић је живео и умро са много тајни. И данас су тешко објашњива нека његова опредељења у животу и политици. Од разочарања у Загреб и Хрвате, и приклањања Србима, преко високог позиционирања у дипломатији свих влада Краљевине, до сарадње са послератном влашћу и пријема у чланство Комунистичке партије Југославије 1955. године.

И ратне београдске године славног нобеловца обавијене су велом мистерије. Када је као југословенски посланик у Берлину, у време немачког напада, враћан у Београд, понуђено му је, као Хрвату, да оде у Загреб и прикључи се дипломатској служби Павелићеве државе. Одлучно је одбио ову понуду и одлучио да ратне године проведе у српској престоници. Док рат букти у целој Европи, Иво Андрић стиже у окупирани Београд.

Првог дана јуна 1941, усељава се у подстанарску собу код адвоката Бране Миленковића и његове мајке Каје, у стан на првом спрату, у Призренској улици број 7. Ушао је са само два кофера. И ту ће, између та четири зида, имати смирења и животног одушка да наредних година напише „На Дрини ћуприју“, „Травничку хронику“, „Госпођицу“, дела која ће му две деценије доцније донети Нобелову награду.

Његови биографи, пишући о тим годинама, бележили су да се Андрић „држао резервисано“ и трудили се да нагласе његово немирење са окупацијом, и позивали су се на његово одбијање да потпише антикомунистички Апел српском народу и предлог Српске књижевне задруге да објави избор његових приповедака. Овим одлукама он је показао свој став према окупаторима и Недићевој квислиншкој „држави“.

На уручењу Нобелове награде

УЛАЗАК ослободилаца у Београд 20. октобра 1944, дочекао је на Теразијама са Миланом Ђоковићем и Рашком Димитријевићем. Стајали су на почетку Призренске улице, педесетак метара од Андрићевог стана. Када је поред њих прошла претходница, петорица црвеноармејаца, Андрић је рекао:

– Шта да им дамо? Победнике треба даривати – записао је Милан Ђоковић у својим „Дневницима“. Одмах после ослобођења и успоставе власти Титових партизана, грађански Београд и сви они који нису могли да се помире са новом стварношћу, почињу да говоре о Андрићу као „водоноши комуниста“. Уз то, почиње да се, у затвореним круговима, дискретно шири прича да је он током окупације симпатисао Дражу Михаиловића. Неки од његових савременика то бележе у тајним рукописима који ће на светлост дана изаћи много деценија доцније.

ЕНГЛЕСКА РАДИО-СТАНИЦА РАДАН Грујичић, шеф антикомунистичког одсека београдске специјалне полиције, почетком деведесетих година прошлог века, у Винздору у Канади, у тестаментарној исповести, аутору овог текста је испричао како је у смирај 1942. године добио дојаву да се у Призренској 7 налази британска радио-станица која се укључује сваке ноћи у 10 сати увече и ради целу ноћ. Када су агенти упали у стан, поред преплашеног адвоката Миленковића и његове мајке, нашли су Андрића како куца на машини. – Писао је „На Дрини ћуприја“ – рекао је Грујучић.

Бранко Лазаревић, дипломата и један од најутицајнијих предратних књижевних критичара, после хапшења и затвора, себе је осудио на самопрогон у Херцег Нови. Он још 1946. године, на страницама свог тајног дневника (објављен тек 2007) бележи о млађем колеги: „У почетку се нешто интересовао за Равногорски покрет, а тврди се чак да је писао и нека охрабрујућа писма неким четничким вођама из Херцеговине…“.

У годинама које су следиле, Андрићев флерт са Равном гором и Дражом постаје омиљена тема у емигрантској публицистици и мемоарима које су објављивали истакнути припадници четничког покрета. Коста Ст. Павловић, дипломатски чиновник и шеф кабинета предратних и емигрантских краљевских влада, објавио је у књизи „Поезија и проза“ (Женева 1977) да је „његова повученост (Андрићева, за време окупације) била, по причању неких заједничких пријатеља, само привидна, јер се био прилично уплео у покрет отпора, и то на страни генерала Драгољуба Михаиловића, коме је чак, једном писменом поруком, изразио подршку“. Вођа четничког покрета, наводно, био је усхићен када му је пренета порука књижевника из Београда.

КОСТА Ст. Павловић и у књизи „Ратни дневник 1941-1945“ записује следеће редове:

„У четвртак, 23. децембра 1943. добио сам прве вести од Младена Жујовића… Кришом је долазио у Београд. Тамо је виђао Андрића, који је у Дражином београдском одбору.“ Младен Жујовић је, иначе, био члан Централног националног комитета, из иностранства.

Стеван К. Павловић, познати српско-британски професор чија су специјалност историја и међународни односи, иначе Костин син и приређивач његових књига, у једном есеју посвећеном породици и кући Павловића у Господар Јевремовој улици број 9, која је данас саставни део београдског Културног центра, наводи да су се у поткровљу, где се налазио атеље његове тетке Беле Павловић, познате наше сликарке, у току рата окупљали симпатизери и чланови покрета генерала Михаиловића, међу којима је био и Иво Андрић.

Иво Андрић код Јосипа Броза

О Андрићевом равногорском педигреу пише и Димитрије Ђорђевић, професор историје на Калифорнијском универзитету, а од 1970. је члан САНУ. У мемоарима „Ожиљци и опомене“ он каже: „Брана Страњаковић је био присутан када је 1942. године Иво Андрић посећивао његовог стрица, професора Драгослава Страњаковића, члана Дражиног централног комитета.“

Синиша Пауновић у тексту објављеном 1991. у НИН-у, пише да је Александар Белић, председник Српске академије наука, 1942. године скренуо пажњу Андрићу на то да генерали, међу њима и његова рођена браћа Владимир и Емил, говоре да је Михаиловић „шупљоглавац“ и „пијандура“. Иво је на то одговорио да је Дража – „нови Карађорђе „.

РАТКО Пековић и Слободан Кљакић први су пронашли опипљив документ о Андрићевим везама са равногорцима, наизглед парадоксално, али у његовом партијском досијеу из картотеке ЦК СКЈ, и објавили га у малчице прећутаној књизи „Ангажовани Андрић 1944-1954“. Реч је о некој врсти карактеристике, коју су три месеца пошто је Андрић примљен у редове Савеза комуниста Југославије 13. децембра 1954. године, потписали његови пријатељи, књижевници Марко Ристић и Александар Вучо. У том, јавности мало познатом документу, наводи се следеће:

„Антинедићевац од првог дана, Андрић је са одобравањем и дивљењем примио прве вести о устанку у Србији и побијао је тврђење недићеваца, капитуланата, и кукавица да је тај устанак преурањен. Искрен родољуб, човек који је у току Првог светског рата лежао три године у аустријским затворима, Андрић је веровао да су тзв. националистичке снаге оне које се налазе на челу оружаног устанка, али не остајући слеп пред чињеницама, он постепено увиђа да су те снаге, са Дражом Михаиловићем, издајничке, и поштено ревидира извесне своје заблуде и илузије. После једне искрене морално-политичке кризе, Андрић се у тренутку ослобођења нашао спреман да обнови и напретку своје домовине лојално помогне. Његова добронамерност и искреност у том тренутку нису могле бити стављене у сумњу и то можда баш зато што његово опредељење није било плод неког наглог, опортунистичког обрта, него једног спорог, поштеног испита савести.

„То значи, закључују Пековић и Кљакић, Андрићеви контакти са четницима нису били непознаница за неке угледне и утицајне представнике нове власти после 1944. године, а вероватно ни за њене репресивне органе, оличене у Кноју и Озни.“

СВЕДОЧАНСТВО на ову тему оставио је и Коста Тимотијевић у запису „Зашто је лева грађанска интелигенција починила класно издајство?“ у коме пише: „Многи су чекали ослобођење са зебњом у срцу… Марко Ристић и Аца Вучо обрађивали су Иву Андрића, спасавајући га од одласка на Равну гору. Наводно је имао и униформу сашивену.“

Новости

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*