SUTRA JE IVANJDAN: Rođenje Svetog Jovana Preteče

0

SINAKSAR NA ROĐENJE

SVETOGA JOVANA PRETEČE I KRSTITELJA GOSPODNJA

Kada je Nezalazno Sunce Pravde – Hristos Spasitelj naš hteo da zasija svetu, i već bio savio nebesa i sišao u čistiju od neba devičansku utrobu, trebalo je da se najpre rodi od nerotkinje Njegova zvezda danica – sveti Jovan Preteča, da bi išao ispred Gospoda kao predvesnik, propovedajući i govoreći: Ide za mnom jači od mene (Mk. 1, 7). Stoga, kada se svetoj Jelisaveti navrši vreme da rodi, ona rodi sina u starosti svojoj, od omatorele utrobe, kao što u staro vreme Sara rodi Isaka. Tako, jedno čudo prethodi drugome čudu: pre no što Djeva rodi Hrista, stara Jelisaveta rodi Preteču Hristovog, da bi ljudi, videvši nadprirodno rođenje od starice, poverovali nadprirodnom rođenju koje je imalo biti od bezbračne device, i rekli sebi: „svemoguća sila Božja, koja razdreši neplodnost starice, u stanju je da i čednu Djevu učini Majkom“. – Zato čudesnom rođenju Hristovom prethodi čudesno rođenje Preteče. To bi tako zato, da se jednim čudom svet pripremi za primanje drugog čuda: da ljudi, ugledavši staricu mater, lakše prime uvekdevujuću Mater; da ljudi, postavši svedoci neobičnog rođenja od prestarele Jelisavete, pripreme sebe za vest o čudnovatom rođenju Hrista od Djeve. Jer i u jednoj i u drugoj materi čin rođenja prevazilažaše zakone prirode, pošto je tako hteo Bog, kome se kao Tvorcu povinjava svaka priroda.

Kada Jelisaveta rodi Preteču, čuše njezini susedi, srodnici i poznanici, i radovahu se zajedno s njom što Gospod pokaza veliku milost Svoju na njoj, izbavivši je od ukora bezdetnosti. Tako se ispuniše reči svetog blagovesnika Božjeg Arhangela Gavrila, koji beše rekao Zahariji: Žena tvoja Jelisaveta rodiće ti sina, i mnogi će se obradovati rođenju njegovom (Lk. 1, 13. 14). Tada se radovahu kako srodnici tako i oni koji gorahu plamenom željom za očekivanim Mesijom. Jer, iako oni ne znađahu da je već nastala tajna ovaploćenja Hristova, ipak u vreme rođenja Preteče Hristova, duh njihov pokretaše se na radost, pošto Duh Sveti veseljaše srca njihova, i oni u rođenju Pretečinom dobiše kao neko uverenje da će dočekati očekivanog Mesiju.

U osmi dan po rođenju Preteče dođoše sveštenici i srodnici u dom Zaharijin, da obrežu dete, i htedoše mu dati ime oca njegova – Zaharija. Ali mati detetova ne pristajaše na to. Jer, budući suprugom muža-proroka i majkom sina-proroka, sveta Jelisaveta beše i sama ispunjena proročkim darom, i po proročkom predznanju nastojavaše da njenom sinu nadenu ime Jovan. To ime ona nije mogla čuti od svoga muža, jer se Zaharija vrati iz hrama doma sa jezikom svezanim nemilom, te ne mogaše ispričati svojoj supruzi da je video anđela koji mu je objavio blagovest o začeću sina i naredio da mu se nadene ime Jovan. Dakle, Duhom Svetim upućena, sveta majka kao proročica daje mladencu ime Jovan, kao što ona i ranije proročki poznade dolazak k njoj Božje Matere i reče: Otkuda meni ovo da dođe mati Gospoda moga k meni? (Lk. 1, 43).

Tada sveštenici i srodnici stadoše znacima pitati Zahariju, kakvo bi ime on hteo da nadene mladencu. A on zaiskavši daščicu, napisa: „Jovan mu je ime“. I odmah se Zahariji otvoriše usta, i jezik mu se razdreši od nemila, i stade govoriti blagosiljajući Boga. I čuđahu se svi tolikim čudesima: starici koja rodi, materi i nemom ocu koji se bez dogovaranja složiše u pogledu imena svome sinu, nemome ocu koji odmah progovori i napisa rukom ono što jezikom izgovori, i imenu Jovanovom koje kao ključ otvori usta ocu na proslavljanje Boga. Slušajući reči Zaharijine, svi se sa strahom divljahu, i o svemu tome pričaše se po celom planinskom kraju Judeje, tojest u okolini sveštenog grada Hevrona,[1] u kome bejaše dom Zaharijin.

Ovaj grad sa okolinom još u dane Isusa Navina bi dodeljen svešteničkom plemenu Aronovom. Od Jerusalima udaljen osam sati hoda, podalje od Vitlejema na velikoj visini. Nazivao se „Gorski grad“ zbog visokih gora na kojima se nalazio, a okolina njegova nazivala se „gorski kraj“, kao što o tome piše u Evanđelju prilikom putovanja Presvete Bogorodice k njenoj rođaci Jelisaveti: Marija ustavši otide (iz Nazareta Galilejskog) brzo u planinski kraj (είζ τήν όρεινήν = vъ ѓornяя = u brdski, gorski, planinski kraj), tojest u Hevron, i uđe u kuću Zaharijinu, i pozdravi se s Jelisavetom (Lk. 1, 39). Tu dakle, u Hevronu, u tom planinskom kraju, zbiše se svi ovi neobični i čudesni događaji, o kojima se govori gore. I svi koji čuše o tim događajima, veoma se divljahu i u nedoumici se pitahu: Šta će biti iz ovoga deteta? (Lk. 1, 66).

I ruka Gospodnja beše sa novorođenim mladencem, umnožavajući u njemu blagodat Božiju i čuvajući ga od mača Irodova. Jer o čudesnom rođenju Jovanovom dođe glas i do Iroda. i on se mnogo čuđaše, govoreći u sebi: „Šta će biti iz ovoga deteta?“ A kada se u Vitlejemu judejskom rodi Gospod naš Isus Hristos, i sa Istoka dođoše mudraci i raspitivahu o novorođenom caru Judejskom, tada Irod, poslavši vojnike u Vitlejem da pobiju tamo svu decu, seti se i Jovana, sina Zaharijina, o kome je čuo mnogo čudesnih stvari, i pitaše se u sebi: „Da nije on budući car Judejski?“ I odlučivši da ubije i njega, on naročito posla ubice u Hevron u kuću Zaharijinu. Ali poslane ubice ne nađoše svetog Jovana, jer kada u Vitlejemu otpoče bezbožno ubijanje dece, glas i kuknjava tamošnja dopreše i do Hevrona koji nije mnogo udaljen od Vitlejema, i saznade se razlog te kuknjave. Onda sveta Jelisaveta odmah uze mladenca Jovana i pobeže u visoke puste gore; a sveti Zaharija u to vreme nalažaše se u Jerusalimu, držeći po običaju sveštenstva čredu svoju u hramu. Sveta pak Jelisaveta, krijući se po gorama, sa suzama se moljaše Bogu da zaštiti nju sa detetom. I kada sa vrha gore ugleda vojnike gde se približavaju, ona zavapi ka steni pred kojom se obrete: Goro Božija, primi majku sa čedom!

I tog časa se otvori stena i primi unutra Jelisavetu sa detetom, i tako ih sakri od ubica koji su ih tražili. A vojnici, ne našavši onoga koga su tražili, vratiše se praznih ruku k onome koji ih beše poslao. Tada Irod posla svog oruženosca u hram k Zahariju da mu kaže: Daj mi sina tvog! – Sveti Zaharije odgovori: Ja sada služim Gospodu Bogu Izrailjevu, a o sinu mom ne znam gde je.

Silno razjaren, Irod ponovo posla vojnike k Zahariji naredivši im da, ako Zaharija ne preda sina, onda ubiju njega sama. Vojnici, svirepi kao zverovi, pohitaše da izvrše naređenje bezakonog cara, i sa jarošću govorahu svešteniku Božjem: Gde si sakrio svoga sina? Predaj nam ga, jer je car naredio da tebe odmah ubijemo, ako nam ne predaš sina svog. – Sveti Zaharija im odgovori na to: „Vi ćete ubiti telo moje, a Gospod će primiti dušu moju“. – Tada ubice, izvršujući Irodovo naređenje, jurnuše i ubiše svetog slugu Božjeg između hrama i oltara (Mt. 23, 35). A prolivena krv njegova stvrdnu se na mermeru i postade kao kamen, za svedočanstvo Irodova zločina i na večnu osudu njegovu.

Međutim, sveta Jelisaveta sa Jovanom, skrivena Bogom, boravljaše u otvorivšej se steni. U njoj se, po naređenju Božjem, obrazova pećina za njih, i poteče izvor vode, i nad pećinom izraste palma, puna urmi. I svaki put, kada je nastupalo vreme uzimanju hrane, to se drvo savijalo i oni su jeli od roda njegova, a kada bi se nasitili, drvo se opet uspravljalo.

Četrdeset dana po ubistvu Zaharijinom sveta Jelisaveta se prestavi u toj pećini. Od toga vremena sveti Jovan beše hranjen anđelom Gospodnjim do svoga punoletstva, i čuvan u pustinji sve do dana javljenja svoga Izrailju. Tako ruka Gospodnja čuvaše i zaklanjaše svetog Jovana, da bi u duhu i sili Ilijinoj išao ispred lica Gospodnja i pripremio put Njemu koji dolazi da spase rod ljudski. Zbog svega toga neka se slavi Hristos Bog – Spasitelj naš, sa Ocem i Svetim Duhom vavek. Amin.

REČ SVETOG JOVANA ZLATOUSTA NA ROĐENJE SV. JOVANA PRETEČE

Blagovremen je dan praznika i sveopšte radosti, u koji se opomenuh Gavrilova služenja i Zaharijana sveštensteva. Vi čuste evangelista Luku koji kazuje šta se dogodi pravednom Zahariji kada uđe u hram Gospodnji da kadi, i sve mnoštvo naroda beše napolju i moljaše se Bogu u vreme kađenja. Njemu se javi anđeo Gospodnji, stojeći s desne strane oltara kadionoga. Videvši ga, Zaharija se zbuni i strah napade na nj. O straše, preduslove neverja, nepostojanstvo uma, pokliznuće duše! – Ispravljajući to, anđeo reče: Ne boj se, Zaharija; jer je uslišena molitva tvoja. – Izgoni strah i uvodi molitvu, jer rekavši: „ne boj se“, ne ućuta nego spomenu i silu molitve, koja dar Božji steče. Uslišena je, reče, molitva tvoja: eto, žena tvoja Jelisaveta rodiće ti sina, i nadeni mu ime Jovan (Lk. 1, 9-13).

O, preslavne tajne i strašnoga čuda! S pravom Zaharija posumnja i prigovori anđelu. On iskaše jedno, a dobi drugo; on se moljaše za narod, a bi nazvan ocem sina; on moljaše oproštaj grehova, a dobi obećanje o razrešenju besplodne utrobe. Želja Zaharijina beše da se iscele duše sagrešivše, a ne da se utroba Jelisavetina obremeni začećem ploda. S pravom se Zaharija zbuni i uplaši, jer beše čovek podložan promeni, iako obučen u sveštenički čin, i razmišljaše u sebi govoreći: Čudna je pojava ovoga čoveka, čudno i obećanje njegovo. Ko je ovaj što je tako smelo ušao u sveti hram i stoji s desne strane kadionog oltara, kao da je bez ikakvog greha? Ko je ovaj što ima nezemaljski izgled, blista licem i plaši dušu moju? Ja nikada ne videh tako nešto neobično: je li ovo krilati čovek ili ptica čovekolika? šta je ovo? Ne znam. Ko je ovaj, – da li uhodi moga kađenja, i ometač moga molitvenog posredovanja? Narod koji se napolju moli očekuje me kao tajnika Nebeskoga Cara, a ovaj me zadržava unutra; preko mene oni uzneše molitve Nebeskome Caru, proseći oproštaj gresima svojim; nisam siguran, da li ću uzmoći ispuniti želju narodu i pokazati delo moje črede, a ovaj se pojavi donoseći mi novu vest. Udalji se, dakle, ti što me plašiš! Jer kada bi ti bio anđeo, poslan od Boga, ti bi mi pomogao u mojoj molitvi i sažalio bi se na one što napolju stoje i sa suzama se mole. Idi odavde ti koji me strašiš, ne treba mi nijedna reč o detetu koje mi obećavaš; jer šta će narod imati od toga, ako ja budem dobio sina? I kakva će korist biti narodu, ako Jelisaveta bude dojila sina? I kakvu će dobit steći narod, ako ja ostavim naslednika domu svom? Idi, idi od mene, ma ko ti bio! Mi smo stari; prošlo je vreme za začeće; ugasla je od starosti toplota telesna; mi smo oboje mrtvi za požudu; što mladost ne iscveta, kako će to starost proizvesti?

Tako razmišljaše i govoraše u sebi Zaharija. A anđeo mu reče: Ne boj se, Zaharija, ne smućuj sebe pomislima, jer sam anđeo svetlosti a ne tame. Ja sam Gavril, jedan od glavara Nebeskoga Cara; ispunjujem naređenje, a ne naređujem po svojoj vlasti; poslan sam da ti blagu vest javim, a ne da te uplašim; ja se prikrih ovim vidom koji ti vidiš, ne da te ustrašim nego da ti se ne bih javio u nagoj suštini anđelskoj: jer telesni ne može gledati bestelesnog, a Onaj koji me posla štedi tvoj život. Ne boj se, Zaharija, poslan sam da ti dobru vest donesem, a ne da te u strah i u nedoumicu uvedem; ti se pozivaš na starost, na bezdetnost vašu, na prestarelu utrobu. A ko to rađa po svojoj želji? Čadorodije je dar Božji, a ne izum ljudski. Zar nisi čuo Gospoda gde govori: Ja sam koji stvaram čoveka i sazdajem duh u čoveku? (Zah. 12, 1). Ne veruješ li, Zaharije? A kako bi sazdan Adam, kako bi stvorena Eva, kako bi rođen Isak? Avram čuvši, poverova i ne izgubi nadu, a ti sveštenik pa ne veruješ! Zar nije Bogu moguće sve što reče? Ti zbog starosti prigovaraš, starče, i smatraš da je telesna omrtvljenost jača od Boga. Kada ti ne bi znao za primer Avramov, onda bi s razlogom mogao sumnjati; pozivaš se na nemoć prirode, i ne veruješ božanskom obećanju. Malo išteš, a mnogo dobijaš; i jadaš se kao da si pretrpeo štetu. Ti se moliš samo za jevrejski narod, a ja ti blagovestim ono što će svima narodima biti na spasenje.

Zaharija, čuvši to i malo okrenuvši lice, stade protivrečiti Anđelu zboreći: Šta ti govoriš, Anđele; žena će moja roditi? Eda li se ja o tome molih? I radi toga li kađenje vršim i tamjan prinosim? Obavljajući svoju čredu, ja se molim za oproštaj grehova narodu, a ne za razrešenje od svoje neplodnosti. Narodu svome želim olakšanje, a ne Jelisaveti začeće i trudnoću. Ranjenim dušama ištem isceljenje, a ne da uvenule dojke Jelisavetine toče mleko. Šta ti govoriš, o Anđele! žena će moja roditi? Kakva je dobit od toga za one što se napolju mole? Zar me oni, čuvši ovo, neće zatrpati kamenjem, govoreći, da se ja ne molim za njih nego za sebe, i da ne izmolih njima milosti od Boga, nego izmolih čadorodije sebi. Ja nikakve želje nemam za čadorodijem. Ne bilo toga! Ja to neću! Ono za šta sam molio, to nisam dobio; a ti mi sada umesto toga pričaš drugo. Ne može biti ni reči o nekom rođenju sina! Mi ne možemo da hodimo bez štapa, a ti nam naređuješ da počnemo rađati decu! Kako to može biti, kada se starost odreče prirodne telesne veze? Ja ištem spasenje ljudima, i sreću rodu našem, i pobedu nad neprijateljima, a ne plač odojčeta, pelene, povijanje, gajenje. Ja ne mislim o tome. I kako ću se ja obresti ocem prirodnoga sina? Starost odbija da veruje u to, jer je to van njenih sila. Ja se držim štapa kao konja, i jedva idem, a ti me podstičeš na telesnu bračnu vezu. Kako je to moguće? Ti vidiš, mi smo oboje ostareli, ka zemlji se povili; ništa drugo ne očekujemo sem srp smrti, da nas kao već zrelo klasje požnje. Ako istinu govoriš, o Anđele, onda mi daj neko znamenje kao zalog, da bih poverovao obećanju. Jer i Aron ne bi poverovao, da žezal njegov nije procvetao; i Mojsije ne bi poverovao, da mu ruka nije pobelela; i Gedeon ne bi shvatio, da rose nije bilo na runu; i Jezekija ne bi poverovao, da se sunce nije povratilo nazad. Daj dakle i ti neko znamenje, da se i Jelisaveta ne nasmeje kao što to učini Sara. Ako treba da budem drugi Avram, onda i ja da postupim prema tebi avramski: uđi u dom moj, i ja ću ti umiti noge, i predložiti ti trpezu, da bi nam podario porod u starosti. Ali, čime ću se ubediti u to što mi ti javljaš, o Anđele? Ti određuješ ime detetu, i nabrajaš vrline onoga koji se još nije rodio. Pokaži mi nešto nadprirodno, da bih poverovao onome što je protivprirodno. Ako se nebo prevrne tumbe, to ću se i ja obnoviti; ako se more izmeri, to će i Jelisaveta roditi; ako se sunce dostigne, to će i suve dojke istočiti mleko; ako se mesec zagradi, to će se i usahla utroba ovlažiti. Čime ću se ubediti u to: jer sam ja star i žena je moja vremenita (Lk. 1, 18).

Anđeo tada reče Zahariji: Ti ne veruješ Bogu koji sve može, i smatraš da je obećanje Božje nemoćno i nepostojano, i ne stidiš se da ispituješ onoga koji ti donosi blagovest. Čime ću se ubediti u to, – govoriš ti, o Zaharije! Eda li te Bog šalje u Egipat da zaplašiš faraona, pa odbijaš! Ti govoriš u sebi, da Bog ne čini ništa nadprirodno. No ako tražiš doslednost u prirodi, a ne veruješ čudesnoj sili Božanstva, onda mi reci: na čemu stoji zemlja? čime se drži svod nebeski? gde su smestišta oblacima? kišne kapljice gde se obrazuju, i snežne pahuljice gde se prave? ko rukovodi tečenjem sunca? ko određuje granice rašćenju ili opadanju meseca? ko će izbrojati mnoštvo zvezda? kako se neiscrpno more zadržava peskom? kako se obrazuje čovek u utrobi matere? i kako se duša Bogom sazdana iznenada obrete u začetom mladencu? – Ti pitaš: „čime ću se ubediti?“ Ali, zar ne veruješ da svako sazdanje služi svome Sazdatelju, i da svako sazdanje odmah čini ono što Bog hoće, pa makar to bilo i iznad njegove prirode? Ti ne veruješ da nerotkinja može roditi. A šta ćeš reći ka da čuješ da čedna Djeva preslavno rađa, i da postaje čvrstom verom ono što je izgledalo neverovatno? No pošto tražiš znamenje, da bi poverovao u ono što ti govorim, onda neka ti ovo bude znak: evo, onemećeš, i nećeš moći govoriti do onoga dana dok se to ne zbude (Lk. 1, 20).

O, čovekoljubivog nakazanja, koje izazva ispravljenje! Jer samo glas koji sagreši, bi kažnjen od Anđela, samo jezik koji se drznu protivrečiti Anđelu, bi obuzdan: „i davaše rukom znak ljudima; i osta nem“ (Lk. 1, 22). Dobro Evanđelist napisa to: „osta nem“; to ćutanje očekivaše glas koji se imao roditi, Zaharija očekivaše Jovana, starac – sina, sveštenik – proroka. A očekivaše nem, jer Anđeo reče: pošto ti, ne verujući išteš znak, onda u vlastitom telu svom primi znak koji te kažnjava: onemećeš! Jer gde je oruđe protivrečenja, tamo je i kazna; gde je nepromišljena smelost, tamo je i vaspitna uzda; gde je ruženje, tamo je i karanje. Bog je želeo, Zaharije, da ti postaneš glasnik takvoga čuda: rađa se čelnik vojske Nebeskoga Cara i pripremitelj oslobođenja sveta od greha. Ali, pošto si ti uobrazio da je nemoć tela jača od Božjeg obećanja, – onemećeš i nećeš moći govoriti do onoga dana dok se to ne zbude; jer nisi verovao mojim rečima koje će se zbiti u svoje vreme (Lk. 1, 20). – Vidiš li, da se bez vere ne može učiniti ništa veliko i savršeno.

Čim Zaharija ču ove reči, odmah iziđe iz hrama, sa nemilom kao nagradom za neverje. O, čuda! on uđe da druge oslobodi od grehova i suda, a sam izađe osuđen kao sagrešitelj; prinoseći bogoslužbeno kađenje, on iznese znak izgnanja. Narod očekivaše da čuje nešto dobro od njega, a on rukama davaše znak, i mimikom govoraše: „Neka mi se niko ne približi, neka me niko ne pita, jer na sebi nosim kaznu Gospodnjeg negodovanja“. – O, čudesnih zbivanja! Zaharija nemotuje, a Jelisaveta se raduje; jezik se vezuje, a utroba zatrudnjuje; blagoglagoljiva usta mrtvuju, a nerotkinja postaje majkom; Zaharija ćuti, a Jovan igra u utrobi matere: jer čim besplodna Jelisaveta ugleda Prečistu Djevu, odmah zvezda danica poznade svoje Sunce, i Jovan silno zaigra u materinoj utrobi, optužujući sporost prirode što ne može odmah da izađe iz utrobe u ovaj svet. Ja sam, veli on, preteča Gospodnji, i zašto sam vezan zakonima kao i ostala deca u utrobama matera svojih? Ne mogu da čekam do porođaja, igram preduhitrujući porođaj: jer poznadoh Gospoda koji me posla ispred sebe, da idem napred pred licem Njegovim da Mu pripremim put; ja ću poljuljati uze prirode, jer hitam da propovedam dolazak Gospodnji. – O, da divnih čudesa! O čemu ne znađahu anđeli na nebu, to saznade Jovan nošen u utrobi. Od Prestola i Gospodstava sakri se tajna Božjeg ovaploćenja, a otkri se Jovanu u utrobi materinoj; i s kakom je blagovešću došao Arhanđeo k Bogorodici, to nam pokazuje Jovan zaigravši u utrobi. Jer došavši k nama Iskupitelj roda našeg, budući još u utrobi matere Djeve, pođe k drugu svom Jovanu, koji takođe bejaše još u utrobi matere svoje. I gle prizora: Tvorac pozdravlja Svoje stvorenje, Car obitava u šatoru vojnika, Gospodar došao u kuću roba. Jovan, ugledavši iz utrobe matere svoje Nošenog u utrobi Djeve, naprezaše se da prevaziđe zakone prirode, i uzigravanjem svojim kliknu: Vidim Onoga koji je postavio granice prirodi, i ne mogu čekati vreme rođenja: meni nije potrebno da provedem devet meseci u utrobi, jer Onaj koji je večan u meni je; zašto onda da ne izađem iz ove tamnice u kojoj sam zatvoren? Izaći ću, da objavim brzo zbivanje čudesnih i predivnih stvari. Ja sam truba, i objaviću Božji dolazak u telu, i tim glasom odvezaću očev jezik.

Gledaj tajanstvo novo i neobično! Još se nije rodio, a uzigravanjem propoveda; još nije dobio glas, a čuje se preko dela; još nije navikao živeti, a Boga blagovesti; još nije ugledao svetlost, a pokazuje Sunce; još nije izašao iz utrobe, a žudi da hrli napred, jer ne podnosi da ostane unutra, pošto je Gospod došao. On neće da čeka vreme rođenja, nego se pašti da se oslobodi utrobne tamnice, da bi što pre objavio Spasov dolazak. Došao je Onaj koji oslobađa uza, veli Jovan, i zašto ja sedim vezan? Došao je Bog Reč, i zašto ja ne oglašavam, kada sam glas Reči, nego sam sputan? Izaći ću, pohitaću napred, objaviću svima: Gle, Jagnje Božije koje uzima na sebe grehe sveta! (Jn. 1, 29). – Takav je smisao Jovanova uzigravanja u utrobi matere.

A Jelisaveti se navrši vreme da rodi, i rodi sina. I čuše njezini susedi i rodbina, i radovahu se s njom (Lk. 1, 57). Jer ona po prirodi i nadprirodno zače i rodi: kao žena, zače po prirodi; a nadprirodno je to što u starosti rodi blagodaću Duha Svetoga a ne silom prirode; jer jedno je delo prirode a drugo blagodati. I čudesno beše sve što se zbog Jovana zbivaše: jer se njegovo rođenje izvrši ne toliko od telesnih roditelja njegovih koliko od blagodati Duha Svetoga. Jer Jovan beše potreban ne toliko roditeljima koliko reči Božjoj. O tome svedoči sam Arhangel Gavril koji govori Zahariju: Evo žena tvoja rodiće ti sina, i napuniće se Duha Svetoga još u utrobi matere svoje; i mnoge će sinove Izrailjeve obratiti ka Gospodu Bogu njihovome; i on će napred doći pred njim u duhu i sili Ilijinoj (Lk. 1, 13. 15. 16. 17).

Zar nije čudesno rođenje ovog deteta? Žene rađaju decu u mukama. No kakav bol mogaše imati Jelisaveta pri porođaju, kada joj prisustvovaše Duh Sveti? Ne beše potrebna pomoć babice onde gde blagodat Duha, uklanjajući porođajne muke, radošću ispunjavaše porodilju. Jer Jovan dobi blagodat od Boga ne pošto se rodi, ne pošto odraste i omuža, nego još u utrobi matere svoje obučen kao vojnik u oklop, poteče pred Gospodom, po reči Anđela: Napuniće se Duha Svetoga još u utrobi matere svoje; i on će napred doći pred njim u duhu i sili Ilijinoj (Lk. 1, 15. 17). Pred kim će to on napred doći? Pred Gospodom Hristom. Zbog toga je i nazvan Pretečom, kao što i od samog Jovana čujemo gde govori o Spasitelju: Za mnom ide čovek koji preda mnom postade, jer pre mene beše (Jn. 1, 30). Za mnom ide po vremenu, a pre mene beše po predvečnom Božanstvu Svom.

Zašto Arhangel Gavril kaže da će Jovan ići pred Gospodom Hristom u duhu i sili Ilije Tesvićanina? Slušaj pažljivo: Ilija znači – Bog; a pošto Jovan imađaše u sebi Boga, kao ispunjen Duha Svetoga još u utrobi matere svoje, a Duh Sveti je Bog, to se i Preteča Gospodnji pokaza silan u Duhu kao Ilija. Jer je Jovan Preteča taj za koga Gospod još u starini reče preko proroka: Evo ja ću poslati anđela svoga pred licem Tvojim, koji će pripraviti put tvoj pred tobom (Malah. 3, 2 = Mk. 1, 2), i mnoge će obratiti od zablude ka istini. Radi toga i Anđeo reče o Jovanu, da će u duhu i sili Ilijinoj ići pred Gospodom, pošto Jovan ima mnogo sličnosti sa Ilijom.

Zaista čudan beše Jovan: on kao odojče povrati govor ocu. Jer Zaharija, upitan kakvo bi ime hteo nadenuti detetu, zatraži daščicu, i napisa govoreći: Jovan neka mu je ime. I on koji nije poverovao Anđelovim rečima, sada je prinuđen da napismeno objavi viđenje koje je imao. On koji tada nije hteo da primi sluhom što mu bi rečeno, sada svojom sopstvenom rukom potvrdi, i nadenuvpš detetu ime, povrati mu se govor. Stoga se svi čuđahu; jer mu se odmah otvoriše usta i odveza jezik, i on govoraše blagosiljajući Boga (Lk. 1, 63. 64).

O, novog i neobičnog čuda! Piše se ime detetu, i nema očeva usta postaju blagoglagoljiva; imenuje se Jovan, i ispravlja se jezik imenujućeg. Samo pravednnkovo ime otvara nema usta i pokreće nepokretni jezik da blagosilja Boga. Tako se pokaza glas onoga koji je imao vapiti u pustinji: Pripravite put Gospodu, i poravnite staze njegove (Mt. 3, 3). O, čuda! Reč dolazi, glas unapred objavljuje; Gospodar ide, sluga se šalje ispred Njega; Car se približava, vojnik se priprema. Radujmo se, dakle, i veselimo se, što Jelisaveta rodi i Zaharija progovori, što nerotkinja uzdoji i starac uskliknu, što voštana daščica bi potražena i jezik se svešteniku odveza, što se Preteča rodi i sav se svet obradova.

Ovde bi trebalo završiti slovo, ali Zaharija ne dopušta svojim klicanjem: Blagosloven Gospod Bog Izrailjev što pohodi i izbavi narod svoj! (Lk. 1, 68). Poražavajuće stvari! Šta zbori Zaharija? Posle svoga isceljenja od nemila Zaharija prvi put uskliknu: Blagosloven Gospod! Šta to znači? Zaharija beše mrtav, i vaskrse; beše mrtav ne po prirodi, nego pretrpljujući podobije smrti; on beše držan nemilom kao grobom, i povrati se u život. Posle ovog slikovitog vaskrsenja Zaharija po prvi put uskliknu: Blagosloven Gospod Bog Izrailjev! O, Zaharija! da ti nisi ugledao duhovnog diva, upoznao duhovnog zemljodelca, dobio dara, ti ne bi blagoslovio Darodavca. Ali, Zaharija proslavi Boga proročkom pesmom, dostojnom dara. Uskliknimo i mi: Blagosloven Gospod Bog hrišćanski, što poseti i izbavi ljude Svoje! Njemu priliči svaka slava, čast i moć, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.

NAPOMENA:

  1. Hevron (danas ga Arabljani nazivaju El-Halil), grad na Jugu Palestine, jedan od najdrevnijih gradova Azije. On je kao drevni grad bio poznat još u vreme Avrama i, po pisanju Flavija (istoričara jevrejskog koji je živeo u početku hrišćanske ere), u njegovo vreme smatralo se da Hevron ima već oko 2300 godina. Grad se iz starine smatrao kod Jevreja sveštenim, pošto se u njemu nalaze grobnice Avraama i Sare, Isaka i Reveke, Jakova i Lije. U dane Konstantina Velikog nad grobničnom pešterom Avramovom bi podignuta crkva, koju kasnije muslimani pretvoriše u džamiju. Sam grad se nalazi na visini hiljadu stopa višoj od Jerusalima, u dubokoj i uskoj dolini, sa obadve strane okružen gorama. Sva dolina i padine gora načičkane su vrtovima maslina, smokvi, kajsija, nara, i vinogradima. U sadašnje vreme grad ima do 10.000 stanovnika.

Izvor: Svetosavlje 

POSTAVI ODGOVOR

*