Сва лица Милована Ђиласа

0

Рађање јеретика

Но, и по изласку с робије је праћен, али више није прогањан и затваран. Непрекидно је био под присмотром УДБ-е и то чак неприкривеном. Према једној анегдоти толико се навикао на присуство удбаша да им је неретко плаћао аутобуску карту или пиће. Једном је чак Ђилас у шали (1979) дошавши по трофејно оружје из Другог светског рата у СДБ рекао: „Хапсите ме мало чешће како би се моје књиге у иностранству боље продавале!“

О свом животном путу сам Ђилас је рекао да га је почео као „верник“ и „мисионар комунизма“, да би се, суочен с империјалним претензијама СССР-а, преобразио у критичара стаљинизма а потом у борца за демократију. „Идеја Нове класе“, према Ђиласовом казивању, „коначно је домишљена и оформљена у књигу, у непосредној вези с новим, безмилосним нападом на мене: Централни комитет је забранио да се штампа литерарни опис мог детињства, Бесудна земља, премда у њој није било ничег, буквално ничег, што би на било који начин критиковало комунизам или поредак у Југославији. Ту забрану сам схватио као уцену: или ћеш се покорити и посрамити или ти следи буквална духовна смрт. Уместо колебања, у мени се довршила решеност: борити се часним средствима тамо где је то могуће − својим списима у иностранству. А заоштрило се и дозрело сазнање: то је тако јер је комунизам на власти ’еволуирао’ у монополистичку идеологију, а комунисти у затворен привилегисани слој, у својеврсну нову класу. “

Напустивши комунизам и марксизам, веровао је у могућност реформе југословенског поретка. Ради тога се писмом обратио Титу, после „смене“ Ранковића на Брионском пленуму, јула 1966. У том писму Ђилас наговештава опасности од распада Југославије: „Тежње ка већој самосталности република, које саме по себи не би морале бити штетне, добијају видове слабљења веза између њих и јачање гледања која Југославију сматрају привременом, вештачком творевином.“ „Односи се крећу у том правцу“, наставља Ђилас, „да многи људи већ сматрају да треба бирати између Југославије и слободе“. Због свега тога, намеће се утисак, закључује Ђилас, о новом судбинском раскршћу као што су биле ’41. и ’48.

Његово хапшење је планиранио и током 1981. због књиге Револуционарни рат где је говорио о мартовским преговорима с Немцима 1943. и убиствима без суђења на крају рата и другим  политичкиим табуима. Такође је ухпшена група слушалаца  Отвореног универзитета  током 1984 (њих 28) када је  Ђилас требало да у стану Кнез Милетина 40 у Београду  држи предавање о националном питању  у Југославији. Од његовог хапшења се одустало због опортуних разлога како се не би изазвала пажња и осуда  светске јавности будући да је постаоп већ славан дисидент.  Први пут се појавио на јавној политичкој сцени у Марибору, у пролеће 1987. године. Потом се у Београду издају његове књиге, и све чешће се јавља у јавном животу. Учестале су и позитивне оцене његовог дела. Тако се, на пример, лорд Овен, који је био, између осталог, и посредник у југословенским сукобима (ратовима), присећа своје опчињености у студентским данима Ћиласом (веће него касније Солжењицином), а из касније перспективе процењује: „…да је Ђиласово заступање демократије наишло на одзив какав заслужује у 50-им годинама можда је садашњи српско−хрватски, српско−муслимански и муслиманско−хрватски рат могао бити избегнут“.

У име народа

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*