Сваком трећем краду пензију

0

СИНДИКАТИ процењују да у Србији има најмање 450.000 људи који сваког дана одлазе на посао, а да их послодавци уопште нису пријавили или им доприносе и порезе уплаћују на износ минималне плате.
ајвише их је у приватном сектору, али случај службенице италијанске амбасаде у Београду, о којем су „Новости“ писале у издању од уторка, открива да од сиве економније не презају ни државе, па ни оне западноевропске.

Економисти објашњавају да је рад на црно најчешћи облик сиве економије. Највећи губитници су сами запослени, које чека минимална или никаква пензија. Губи и држава, на којој је одговорност да се са утајама избори. Пред самим радницима нема много избора докле год је без посла званично најмање 700.000 грађана Србије, који једва чекају на запослење.

– Борба против рада на сиво и црно је борба против других пореских утаја, пре свега утаје пореза на додату вредност – објашњава Милојко Арсић, професор Економског факултета. – Ако се смање утаје пореза на услуге, послодавци неће имати кеша којим ће моћи да плаћају запослене. Међутим, та борба је неизвесна докле год је стопа незапослености висока, и послодавци то знају. Радници немају много избора. Без обзира на износ доприноса и пореза, грађани имају исти ниво здравствене заштите и могућност коришћења школа, вртића, путева. Једина разлика је будући износ пензија, а ретко ко посматра ствари унапред.

Професор радног права Дарко Маринковић, са Мегатренд универзитета, упозорава на то да и сами запослени треба да се боре за своја права. Од државе се, међутим, очекује недвосмислена порука: да ко то ради – неће проћи некажњено. Људи треба да знају шта потписују, као и да знају да бране своја права – каже Маринковић. – Треба да се обрате Инспекторату рада, ПИО фонду и Пореској управи. Друга линија су синдикати, који нису довољно јаки у Србији. И, наравно, ту је и држава, која је најодговорнија, као неко ко има на својој страни законе и институције задужене за њихово спровођење. Држава се управо ту понашала на један дискриминаторски начин. Повезивала је стаж у државним предузећима у неколико наврата. Тако је слала поруку да запослени не треба да брину – платиће држава. Али и поруку да буду понизни грађани, па ће и њима бити плаћено.

Синдикати признају да међу чалнством немају запослене у дипломатским и конзуларним представништвима. Али знају за избегавање обавеза међу другим послодавцима.

– Ми процењујемо да је сваки трећи радник у таквој ситуацији – каже Ранка Савић, председник Асоцијације слободних и независних синдиката. – Синдикати дуго апелују на државу да смањи порезе и доприносе, и верујемо да би их тако више послодаваца плаћало. Истина је да често има добровљности, јер радници једино тако могу да добију посао. На држави је да то санкционише, али надлежне институције често то не раде. Оне знају да се то дешава. Сматрају да је боље да наплате било шта него да та фирма оде у стечај. То је понижење српских радника.

ДОКАЗИ, ПА ИТАЛИЈАНЕ НА СУД

ТРАГОМ приче Јасмине Стојановић, која је радила у Амбасади Италије, примала плату већу од хиљаду евра, а доприноси јој плаћани на минималац, покушали смо да утврдимо коме би требало да се обрате еветнуално оштећени радници у дипломатско-конзуларним одељенима.

Инспекторат рада нема могућност провере, пошто је амбасада територија друге државе. Да би нека српска институција реаговала, морала би да постоји одлука суда. Значи да је оштећени пред судом успео и да докаже да су му одређена права ускраћена и повређена.
Вечерње новости

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*