SVE JE POZNATO! Evo dokle će Putin biti na čelu Rusije

0

Pre pet godina je za predsednika Rusije, kako se i očekivalo, bio izabran Vladimir Putin. Kroz godinu dana biće novi predsednički izbori – pobednik se unapred zna.

Ali, to će biti poslednji izbori predsednika Rusije na kojima će učestvovati Putin. Ali, to uopšte ne znači da će on 2014-te otići u penziju…

Bezalternativnost Putina nije njegova zasluga ni u pozitivnom, ni negativnom smislu – ona je samo posledica uvođenja reda u Rusiji i rezultanta svega što je zemlju vratilo na njen put.

Da, u Rusiji ne postoji problem biranja između različitih kandidata za šefa države – postoji samo referendum o poverenju Vladimiru Putinu.

Uostalom, u zemlji koja je ogromna i komplikovana poput Rusije – i ne može biti istinske borbe za najvišu vlast jer se ona momentalno pretvara u smutu koja vodi građanskom ratu ili raspadu države. Uopšte ne zato što Rusija „nije dorasla do demokratije“ ili što „vladajuća elita ne želi da prepusti vlast“ – već naprosto stoga što takozvana „izborna demokratija sa tržišnom ekonomijom“ funkcioniše samo u zapadnim zemljama gde poluge realne vlasti nalaze u rukama finansijsko-političke elite, a borba među političarima i partijama im je potrebna samo radi korekcije ovih ili onih pravaca politike.

A u Rusiji je najviša vlast – tako je istorijski – ovaploćenje principa jedinonačalija, samodržavlja i vertikale koja se oslanja na narodno poverenje i zahvaljujući tome ograničava moć i samovolju elite.

To se može zvati i monarhističkim principom, ali je važnije to što takvo ustrojstvo vlasti odgovara nacionalnom karakteru i nacionalnim interesima.

Zbog ovakvog stanja stvari, kod nas šef države to prestaje da bude samo u tri slučaja: kada izgubi narodno poverenje, usled prevrata odozgo ili smrti.

Poslednji slučaj smene vlasti usled smrti rukovodioca države kod nas se dogodio 1985-te godine – tada je Konstantina Černjenka nasledio Mihail Gorbačov. A njegovo odstranjivanje od vlasti već je bilo plod prevrata odozgo do kojeg je došlo i usled toga što je Gorbačov bio potpuno izgubio poverenje naroda.

Da bi bio eliminisan Gorbačova naprosto je bila likvidirana država – Jeljcin je raspustio SSSR…

Poslednja smena vlasti, do koje je došlo 2000-te godine, može se podvesti pod prvi slučaj- Jeljcin je bio izgubio poverenje naroda još početkom 90-ih i mogao je izgubiti vlast još 1993-će, kada ga je Vrhovni sovjet bio svrgnuo. Međutim, on je iz konfrontacije u jesen 1993-će izašao kao pobednik, a elita je učinila sve što je bilo potrebno da bude 1996-te ponovo izabran za predsednika države.

Potom se već ozbiljno bolesni Jeljcin konačno pretvorio u marionetu svog okruženja i oligarhije, ali je 1999-te ipak uspeo da za svog naslednika odabere onoga ko je najmanje zavisio od oligarhijske elite. Tako je Putin postao predsednik koji se oslanjao i na avans narodnog poverenja i na podršku tadašnje vlasti.

Putin već 17 godina rukovodi zemljom i kao predsednik i kao premijer i niko ne sumnja da je upravo on prva ličnost u državi.

Njega su 2011-te 2012-te pokušali da zbace pomoću „narandžaste revolucije“ koja je bila neuspeli pokušaj dela elite da izmeni pravac kretanja zemlje.

Putin se održao jer je imao podršku većine stanovništva, a posle marta 2014-te godine je njegov autoritet postao nesporan.

Ovo ne znači da su sa Putinom svi u svemu saglasni: levica smatra pogrešnom njegovu ekonomsku politiku, liberalni deo elite se ne slaže sa njegovom tvrdom politikom odbrane nacionalnih interesa Rusije i Ruskog sveta.

Uprkos svemu, čak i oni koji ga najmanje podnose shvataju da je njegova popularnost u narodu takva da niko nema nikakve šanse da ga pobedi ni u poštenoj ni u nepoštenoj izbornoj trci.

Ali, šta to znači za samog Putina?

Ogromnu, neljudsku odgovornost za zemlju, koju on svim snagama usmerava stabilnim putem razvoja.

Kod Putina nema manije veličine i prilično je samokritičan. On ne precenjuje svoj doprinos jačanju Rusije.

Ogromne razmere različitih problema – kako sistemskih tako i prolaznih – on vidi ne gore, nego bolje i od svojih najoštrijih kritičara.

Za razliku od njih, on je u pilici da „eksperimentiše“ jer je istovremeno u tri uloge: sa jedne strane je garant stabilnosti, a sa druge – modernizator i reformator…

Među najvažnijim zadacima šefa države sve značajnije mesto zauzima spoljna politika… To se vidi i po borbi za Donbas i Ukrajinu, i po operaciji u Siriji, i po naoružavanju armije.

Kako odvojiti zaštitu Ruskog sveta i od brige o nacionalnoj bezbednosti ili o geopolitičkim interesima? Kako razgraničiti zadatke preporoda odbrambeno-industrijskog kompleksa od stimulisanja ukupnog ekonomskog rasta, pogotovo što novo oružje često garantuje suverenitet?

Po čemu je, konačno, borba sa terorističkom i ekstremističkom pretnjom unutar zemlje važnija od borbe sa njom u Siriji?

Spregnutost svih pitanja i problema u glavi i srcu jednog čoveka – to i jeste iskustvo onoga koji Rukovodi.

Strateško sagledavanje stvari nije poklon odozgo, već plod iskustva i nagomilanih znanja, što je važan oslonac u delovanju svakog državnika.

Putinov rad za Rusiju neće se završiti 2024-te godine – kakvu god on ulogu za sebe izabrao po završetku svog poslednjeg predsedničkog mandata.

Možda će dotad integracija zemalja u Evroazijsku ekonomsku uniju stići do nivoa da će postati potrebno uvođenje položaja njenog predsednika.

Možda će Putin (po)ostati lider Narodnog fronta, preobrazovanog u višepartijsku asocijaciju, odnosno – u superpartiju.

A možda će biti nađena i neka druga forma Putinovog učešća u upravljanju zemljom.

Jasno je da će on služiti zemlji do kraja svog života.

On će nastaviti da je menja, jača i razvoja. U kladu predstavama o pravednosti koje ispoveda ruski narod.

On će predati vlast i iskustvo onome ko delima dokaže i njemu i većini naroda da je dostojan da postane novi predsednik, novi državni Rukovodilac.

Petar Akopov, Fakti

POSTAVI ODGOVOR

*