Све више бескућника на улицама

0

Није то само лични утисак, о томе сведоче и статистике: у Европи је, само у последњих годину дана, двоструко, па и троструко више бескућника. Притом државе чине све мање како би им помогле.

То је призор који се може видети у готово свим градовима Европе: бескућници који леже на местима где су бар донекле заштићени од кише и ветра, понекад у прљавој врећи за спавање, понекад само на картону неке кутије. Градови обично представљају као велику милост то што не закључавају улазе у подземну железницу кад температура падне испод нуле. Али конкретно се ради мало или нимало.

Утисак да је бескућника све више није само субјективан: кровна европска организација за помоћ бескућницима ФЕАНТСА и француска фондација Абе Пјер представила је свој 3. Извештај у коме се јасно види да је друштво све хладније и мање заинтересовано за судбину тих људи. А број бескућника притом застрашујуће расте. У Енглеској је од 2010. до 2016. број бескућника порастао за 169 одсто, у Ирској је у само три године, од 2014. до 2017, њихов број већи за 145 процената.

Ни Немачка ту није изузетак: према подацима ФЕАНТСА, 2016. је у тој земљи без крова над главом живело 860.000, а то је 150 одсто више него 2014. Таква друштвена катастрофа све се брже шири и по градовима Белгије, Португалије, али и Бугарске, Чешке или Пољске.

Бедна смрт на улици

Јасно је шта значи живети на улици: бескућницима се само ретко указује могућност да се поново врате у нешто што ће моћи да назову домом. Они у просеку на улици живе 10,3 године. Горко је сазнање да би они можда живели и дуже да смртност у тој популацији није – ужасавајућа. Њихов просечни животни век је за готово 30 година краћи него код остатка становништва.

Kада је реч о Немачкој, њој се као донекле олакшавајућа околност може узети то што је у статистике по први пут уврштено и око 440.000 избеглица. Истина, ти људи по правилу нису на улици, али живе по прихватним центрима и склоништима, на милости друштва.

Али и без њих у Немачкој не само да број бескућника упорно расте, већ је и све теже плаћати за стан. Према европским статистикама, само у две земље Европе – Бугарској и Грчкој – станарине више оптерећују породични буџет него у Немачкој. „Чињеница да у једној богатој земљи попут Немачке влада једна од највећих ексклузивности становања у Европи, нарочито је шокантна“, каже директор организације ФЕАНТСА Фрик Шпинwин.

То се пре свега односи на живот у немачким метрополама, што нарочито млади себи једноставно више не могу да приуште, објашњава Томас Шпехт који је са својом организацијом Савезна радна група за помоћ бескућницима учествовала у изради извештаја о ексклузивности становања у Европи.

Где су државни станови?

Шпехт оптужује пре свих државу и градове да својим нечињењем стварју још гору ситуацију и да је то разлог за погоршање у протеклим годинама. Миграција у метрополе је нешто што се не може зауставити и променити, али се практично потпуно престало са градњом државних станова у којима би и станарине биле ниже.

Kао позитиван пример немачки стручњак истиче Финску: тамо је покренут посебан програм „који се финансира из различитих извора“ – од донација, преко пореза, па до игара на срећу. Тако је у Финској изграђено мање од 10.000 станова, што је за ту земљу много. За Немачку би, с друге стране, био потребан сасвим другачији и солиднији модел социјалне градње.

А уместо тога, већ годинама се ради нешто сасвим другачије: фирме које управљају комуналним и друштвеним становима се приватизују, другим речима продају најчешће страним инвеститорима који немају никаквих мотива да брину за социјално слабе у друштву. Такви инвеститори онда обично или пуштају да зграде пропадају без да било шта улажу или још горе: улажу новац у модернизацију и уређење станова, али након тога и драстично подижу цене станарина тако да дотадашњи станари то више не могу да плаћају.

 

 

Дојче веле

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*