Сведочење о патријарху Павлу, архимандрит Јован: „Мислио сам да има везе са комунистима, чим их се не боји“

0

Архимандрит Јован Радосављевић већ 70 година живи као монах. У манастир га је такорећи довео свети владика Жички Николај, а уз патријарха Павла провео је 45 година.

Заједно су као сабраћа били у манастирима Вујан, Благовештење, Рача и у Призрену. Овај причљиви деведесетогодишњи мудри старац тренутно живи у манастиру Светог Стефана у селу Горње Жапско поред Врања, где је рођен српски теолог и светац Јустин Поповић. У причању оца Јована још звецка оружје партизана пред којима су из манастира бежали, види се вера наслеђена од родбине Велимировића из Лелића, чује се предавачки тон којим је предавао на Богословији у Призрену, али се пре свега осећа дух патријарха Павла, који му је био духовник скоро 40 година.

Без страха

– О монашком, испосничком и подвижничком живота патријарха Павла може се много причати. Посебно о њему као о епископу који је свакодневно проучавао и познавао Свето писмо. У време када је дошао у манастир Вујан био је једини школовани теолог. Био је слабачког здравља, али је био јаког духа, ума, разборитости и велике животне практичности – започиње причу архимандрит Јован, кога је управо патријарх Павле привео монашењу.

Отац Јован каже да му је први утисак о Гојку Стојчевићу био да „мора да има везе са комунистима чим их се не боји“.

– Kада је требало да бежимо из манастира Вујан, Гојко је одлучио да остане. Рекао је да кад је већ изабрао манастир, онда ту треба да буде, па ако треба ту ће и умрети. Није био збуњен и уплашен као ми. А онда би нам говорио лепо шта је Црква, шта је монаштво и он је то знао да изнесе тако лепо, да бисмо се сви после тога осећали сигурније, упкос најезди партизана – прича архимандрит Јован.

О Марксу

Из тог периода присећа се једног догађаја када су били у манастиру Благовештење.

– Дошао је један милиционер, био је груб са нама. Понављао је да је дошло ново доба које ствара новог човека и ново друштво. Стално је препричавао речи Маркса и Тита. Гојко га је саслушао, а онда је и он почео да прича о Марксовој теорији да смо сви били изненађени колико се разуме у тему која уопште није била наша тема. А онда је милиционер рекао: „Па тебе треба убити! Твоје је место у Влади, у министарству, шта тражиш у манастиру?“, препричава отац Јован анегдоту из првих година братства са Гојком Стојчевићем.

Медицина

Отац Јован истиће да су патријархова духовна размишљања и умна дубока расуђивања о многим проблемима и стварима у Цркви и у савременом друштву, била оно што је патријарха Павла толико одвело далеко испред свих. Лично монашко смирење, образовање, одмерен дух, особине су због којих је и српски народ заволео патријарха Павла и што га је, врло брзо доживео као свеца.

– Био је отворен, искрен и умео је да размишља и расуђује добро, да поставља ствари на своје место. И са црквеним људима кад је разговарао, и са политичарима, са младима, са сваким је умео да разговара отворено и благо. Никад није журио да одговори на неко питање, већ сачека, размисли. Из сваког угла је знао да посматра ствари – прича отац Јован.

Поред теологије, Гојко Стојчевић студирао је и медицину. Отац Јован открива нам да патријарх и није имао план да буде монах. Отуда она народна „Бог се смеје док човек планира“ постаје још истинитија

Царство небеско

– Павле је имао жељу да помаже људима. Други светски рат га је спречио да заврши и медицину. Хтео је да буде свештеник, да се ожени и да лечи људе. А онда је одлуку о монашењу видео као Божју вољу, и то откривену у сну. Сањао је сан како му отац Василије из Благовештења помаже да се извуче из коприва. Он је тај сан протумачио као промисао Божју да треба да буде монах, односно како је увек говорио Божји помоћник – прича отац Јован.

Замонашио се Гојко Стојчевић на Петровдан 1948. И светим животом је увек живео. Јасно се видела његова тежња, имао је свој пут.

– И нас је све подстицао. Сећам се, говорио ми је како да се владам, а ја му кажем: „Ви мене хоћете у календар, али ја нисам за календар.“ Његов одговор је био и почетно питање: Зашто си дошао у манастир, зашто си постао монах? Ти треба да се спремаш за царство небеско, треба да будеш свет, да будеш Божји помоћник. И све како је мене саветовао, тако је и сам живео – присећа се отац Јован.

Идеалних 48 килограма

– Мерили смо се понекад Павле и ја, па кад би вага њему показала 50 килограма да има, он би говорио: „Ово је безобразлук!“ Kад има 48, то му је било добро. Водио је рачуна о себи у сваком погледу. Изгледало је да је слабачак, онако мршав, али је био јаког духа и ума – прича архимандрит Јован.

Рука спаса

– Једном приликом, још док смо били искушеници у манастиру Благовештење, отишли смо чамцем на Мораву. Чамац се преврнуо, а отац Антоније Ђуровић је упао у воду. Гојко Стојчевић га је спасао, извукао га из воде. Kада му је отац захвалио, Гојко му је рекао: „Kо зна, можда ћеш и ти мене некад да извучеш и помогнеш у невољи…“. Много, много година касније, отац Антоније извукао је, од три папирића, име на коме је писало „епископ Павле“, што је значило његово именовање за српског патријарха – сведочи отац Јован о чудној игри судбине.

Блиц

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*