Свештеник др Угрин Поповић: Слобода Насера Орића

0

Да ли сте чули за Абу Џихада? А, за Мордехаја Вануну-а? Не? Е, то је контекст лошег усмерења, који је нама, и нашој деци, намењен. То, да смо беспомоћни, и да злочинци над нашим народом могу да прођу некажњено, а да се издаја властите земље препоручује, и њоме гарантује успех у тој истој земљи, која се издаје. Да само опомињање на суноврат вредности нашег народа јесте нешто по себи заостало и ригидно, док све изопачености и кукавичлуци јесу пожељни у земљи која мора бити вођена без вођа. Која мора постати крдо, које ће драговољно поћи на клање, дубоко уверена у то, да за друго и није, и да је сасвим нормално то, и да је једноставно заслужила да својим месом нахрани каприце окружујућих народа.

Оно што највише боли јесте та мантра о беспомоћности и о томе да наш народ није јуначки. Да су то само митови заосталих мозгова, повампирени у шовинистичким тенденцијама „сурове деснице“ (које ни нема, а поготово не „сурове“). Да је сасвим нормално дозволити  да тзв „жене у црном“ ЛАЖУ усред Београда, и да вређају све српско. Да је најлогичније, да кољач Срба буде ослобођен оптужби, и да се врати својој фитнес каријери у мултинационалној и мултидемократској БиХ. Али, оно што јесте најпоразније, је управо то да смо МИ, однеговали ту „змију у недрима“, и обучили је да постане оно, што ће овај оберучке прихватити, као свој национални одабир. Да, да… пре него што је постао „узданица џамахирије“, Насер Орић је био пандур у Београду, на општини Савски венац. Но, то и не би било тако ужасно да није наставио да се „развија“ на српској земљи и од српских средстава. Оних истих на које је пљунуо, и од оних истих чије је сународнике клао и убијао. Е, али то је ОК! Зар не? Шта би рекле жене у црном?

Насер Орић је 3. јула 2008. године, после жалбе, правоснажно ослобођен кривице за злочине над Србима, што је изазвало бурне реакције српске јавности. Судско веће је изјавило да, иако је доказано да су почињени бројни злочини над српским становништвом, није доказано да постоји Орићева кривица за њих. Схватате ли ви то? И, онда неко каже како су Орића пре неки дан ослободили оптужби? Који дан? Која година? И, у којој то земљи живимо, када нам је кичма забрањена? Мислим, да ли смо ми заиста сисари? Али, како је то могуће бити ако се нема кичма? Па и мајмун, и ракун, и морско прасе имају кичму. Ми је немамо. Ипак, ми смо сисари. Али, шта би о томе рекле жене у црном у сред Београда? А, шта би онда рекле четири јахачице Сороша? И, на крају, ви и даље не знате ко је Абу Џихад? Нити Мордехај Вануну?

Е, па видите, сада ћу вам ја то објаснити по примеру земље чији народ има кичму, и чије дело је ослоњено на правицу Господњу. Да, говорим о Израелу, о изабраном народу, и о Мосаду! Организацији која запошљава свега 1200 људи. Људи који се не питају о својим правима, или о томе шта Израел може, или треба, да уради за њих. Не!Они се питају шта они могу да ураде за Израел (да парафразирам Кенедија), и за јеврејски народ!

Абу Џихад је њихов Насер Орић, да тако кажем. Није могло да се докаже да је он убијао Јевреје, нити да је разорио одређени број јеврејских домова. Свакако да је поменути Абу Џихад имао племените циљеве, и свакако да се он борио за независност неке своје џамахирије, и свакако да… мислим, није ни битно, уосталом. Оно што је битно јесте да је Мосаду „прекипело“ његово деловање, када су специјалци под његовом командом (за коју се свакако не може доказати повезаност) упали у аутобус и побили 35 цивила. Једноставно, Мосад га је лоцирао, и елиминисао. Као и Адолфа Ајхмана пре њега, или одговорне за тзв Минхенски масакр, или сл, или сл, јер, они се баве тиме. Они су и створени са том визијом још 1949, само годину дана након добијања државе. Са визијом да се Израел воли, и да ће они, који су починили злочине над јеврејским народом, бити кажњени. И, то је то. Звучи врло једноставно када постоји кичма…

Али, вратимо се сада другој личности. То је Мордехај Вануну. То је у категорији њихових жена у црном или јахачица Сороша. Дакле, неко ко није сматрао да је ОК то да његова држава поседује нуклеарне бомбе, да је то лоше за околину, вероватно да је и назадно, а готово сигурно уперено против ЛГБТ популације и тд и тд. Покушао је да побегне из земље где такве „сировине“ живе, па је зато отишао у моденску Италију. Опет, Мосад је одиграо потез, без обзира на Мордехајова људска права, и без обзира на његову родну зрелост, или опредељеност, или на сав тај пацифизам изражен том његовом одлуком да пљуне на Израел. Не, Мосад га киднапује, доводи у земљу, ту му суде за издају, и шаљу на робију од 18 година. Пуштен је 2004, али без могућности да напусти Израел, унаточ свим његовим људским правима.

Мислимо да он зна још тајни и не желимо да их поново прода. Он то може да уради – он мрзи своју земљу!” – изјавио је тада за Би-Би-Си израелски министар правде Јосеф Лапид, образлажући ту своју одлуку.

„он мрзи своју земљу!“ – да ли сте икада од наших званичника чули то?

Мислите о томе!

Свештеник др Угрин Поповић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*