Svet na početku 2017: Bilans 2016-ojačava prelazak svetskog poretka na multipolarni, u centralnoj ulozi Rusija!

0

Ukoliko analiziramo događaje u svetu tokom 2016. godine, možemo konstatovati niz važnih, pa i par za mnoge neočekivanih događaja, potom nastavak niza procesa koji su u toku u prethodnom periodu. Sumarna ocena svih ovih događaja i procesa, je da je nastavljen trend dug bezmalo deceniju, da se svetski poredak sada već sasvim i svima vidljivo, pomera ka multipolarizmu. Kada sam 2010. godine, objavio između ostalog, kao sintezu svojih višegodišnjih istraživanja i zapažanja prethodno objavljenih u nizu drugih manjih radova, knjigu naučnu monografiju „Ka multipolarnom svetskom poretku“ (u izdanju Centra za razvoj međunarodne saradnje i Izdavačke kuće Pešić i sinovi) najveći deo stručne i naučne javnosti u Srbiji je to doživeo kao neargumentovan, ili u najmanju ruku preteran rad, pošto su se oni uglavnom još bavili padom Berlinskog zida i odavali pangerike SAD kao neprikosnovenoj sili, smatrajući da će svet još dugo živeti u monopolarizmu sa samo jednom neprikosnovenom silom Amerikom. U svom prvom od do sada dva odbranjena doktorska rada odbranjenom početkom 2007, „Rusija na početku XXI veka- geopolitička analiza“ kao i u nizu drugih naučnih knjiga kojih sam autor („Demografska obeležja savremene Rusije“, 2007, „Geopolitika postsovejtskog prostora 2009“, „Rusija i Evropa“, 2010, „Integracioni procesi na postsovjetskom prostoru“, 2010, „Ravnoteža nuklearne moći SAD i Rusije“, 2012, „Energetska politika Rusije“ 2015 i nizu drugih), ukazao sam na to da će upravo Rusija, analizirajući njene unutrašnje snage, resurse i uspon, kao i spoljnu politiku koju predvodi Putin, biti nosilac promena na međunarodnom planu zajedno sa Kinom i u manjoj meri drugim silama BRIKS, što takođe nije naišlo na saglasnost većeg dela stručne i naučne javnosti u političkim, sociološkim i drugim srodnim naukama, da ne govorimo o blokiranosti medija da to iole prihvati i kao potencijalnu mogućnost. Najveći deo naučne i stručne javnosti u Srbiji, posebno neke obrazovne univerzitetske institucije kao celine smatra da je SAD izvojevala u procesima 1990-91, ključne prednosti i da je tada preko noći stvoren monopolarni svetski poredak, i hegemonija u idejno-koncepcijskom smislu neoliberalizma završena stvar, i slično Fukujami da to predstavlja „kraj istorije“.

Sada je i mnogim nevernim Tomama, jasno da su ovo planetarni procesi koji su nezaustavljivi, i ova 2016. godina je to pokazala, odnosno da bez obzira što svi važni događaji i procesi u njoj nisu bili pravolinijski, dakle isključivo u pravcu nastavka i pojačavanja procesa prelaska svetskog poretka ka multipolarnom, ukupan bilans navodi da se njihova ubedljiva prevaga odvija u tom, već ranijih godina trasiranom pravcu.

Ono što je specifičnost pak 2016 kalendarske godine, je da su upravo u samim silama nosiocima, kako je to naveo Valenštajn, centra svetskog sistema uspostavljenom (privremenim) monopolarizmom i neoliberalnom koncepcijom dakle SAD i Britaniji, koje su imale i najviše koristi od jednog ovako nakaradnog i za ostale zemlje sveta (van šireg „centra“ koji je obuhvatao i zapadnoevropske sile, Kanadu, Japan i dr) veoma štetnog sistema, – doživele značajne unutrašnje udare, koji zapravo pokazuju teško nezadovoljstvo širokih masa stanovništva anglosaksonskih sila, tim sistemom, čiji su najveći zaštitnici upravo zvanični Vašington i London, te elite ovih zemalja. Radi se konkretno o Bregzitu u Britaniji ostvarenom protivno volji većeg dela njene političke, društvene i medijske elite, i pobede Trampa na predsedničkim izborima u SAD, takođe protivno težnji većeg dela njene elite, tim više što je Trampova koncepcija u više svojih važnih tačaka protivna kontinuitetu do sadašnje dugogodišnje politike Vašingtona.

Ova dva inače smatram međusobno povezana fenomena, Bregzit i pobeda Trampa, su vezana za nezadovoljstvo u samom centru imperije globalizma i neoliberalizma širokih masa stanovnivštva ovih sila: naime toliko je nepopularna i loša neoliberalna koncepcija i vojno-politički i svaki drugi pritisak na ostale zemlje sveta u službi imperijalne politike malog broja, ali izuzetno uticajnog globalne elite, da se to čak i tu moralo negativno odraziti. Pitanje je ako je prosečnom Amerikancu ili Britancu ova nametnuta neoliberalna koncepcija loša, (iako je on na svaki način subvencionisan, po pitanju „hleba i igara“), kako je to u zemljama poluperferije i periferije, odnosno zemljama u tranziciji i Trećem svetu koje od ovakvih koncepcija (opet izuzev sada tamo vrlo, vrlo tankog sloja kompradora i vladajuće elite) imaju i na makro, i na individualnom nivou samo štete. Neoliberalizam kao koncept otima od siromašnih i daje sve veća bogatstva sve užoj grupici izuzetno bogatih, i to je glavni razlog i Bregzita i pobede Trampa. Stoga je njegova opozicija u svetu pravedna i normalan i iznuđen potez, dok dodatno Srbi, Rusi i mnogi drugi narodi tome mogu dodati svoje dodatno nezadovoljstvo geopolitičkim pritiskom globalista upravo na naše narode i zemlje. Zapravo izbori u SAD i Bregzit su pokazali, kao i brojni referendumi proteklih deceniju i kusur diljem Evrope po pitanju ingerencija Unije, listom neuspeli za komesare Unije i otuđene aparatčike u Briselu i Strazburu, da opozicija nametnutom neoliberalnom poretku dolazi kao iznuđen potez najvećeg dela stanovništva planete koje je u tom procesu oštećeno i pritiskano, a to je i većina u saom Centru sistema, u SAD i Britaniji, uprkos blokadi medija, i pritisku najvećeg dela elite.

Tokom 2016 godine, nastavlja se erozija Evropske unije i to na jedan višedimenzionalan način – odsustvo zajedničke kohezije, što se pokazalo na nizu pitanja, od migrantske krize do odnosa uvedenih sankcija prema Rusiji, nespremnosti na dalje širenje, negativan bilans gotovo svih od nekoliko održanih referenduma koji su se makar indirektno ticali Unije (mađarski, holandski, italijanski i iznad svega onaj najvažniji u Britaniji – Bregzit), dalja kriza ekonomska posebno u zemljama periferije Unije poput Grčke, Portugalije, Španije, Bugarske, Rumunije, ali i Italije i dr, serija terorističkih napada sa pozicija islamskog fundamentalizma u ključnim zemljama Unije i dr.

Tokom 2016. godine Turska je imala više „infarkt“ situacija, gde je važan neuspeo puč protiv Erdogana (pre toga kriza oko obaranja ruskog aviona), ali se stiče utisak da se zvanična Ankara značajno približila ozbiljnoj saradnji sa Rusijom, što rezultira i oživljavanjem koncepta južnog toka 2, saradnji po pitanju sirijske krize, suprotstavljanju ekstremnom islamskom terorizmu i dr. Za Rusiju je izuzetno važno da u perspektivi bude izgrađen neki od oblika Južnog toka čime bi se smanjila na tom pravcu zavisnost od geografskog prelaza preko teritorije Ukrajine najvećeg dela gasa i energenata za kontinentalni deo Evrope.

I po pitanju sirijske krize, sada je već jasno da je ruska intervencija u principu donela dobitak jer je režim Asada bio u teškoj vojno-političkoj poziciji, što se u međuvremenu bitno izmenilo na bolje.

Ruska spremnost da smanji isporuku nafte ide u prilog stabilizaciji cena nafte na svetskom tržištu, što odgovara Ruskoj federaciji kao izvozniku. Rusija je u par navrata tokom 2016, plasirala obveznice za strana pravna lica čija prodaja dobro ide što učvršćuje finansijsku poziciju zemlje i pokazuje da je uprkos sankcija većine zapadnih zemalja, pozicija zemlje i dalje atraktivna u međunarodnom finansijskom tržištu. Dobar je i pravičan gest da se deo tih sredstava od strane države ulaže za ona pravna lica u Rusiji koja su posebno izložena sankcijama od strane SAD i EU.

Tokom 2016 boravio sam kao gostujući predavač na dva ruska fakulteta u dva navrata (maj, septembar-oktobar) ukupno više od mesec dana u Moskvi, Nižnjem Novgoorodu i nizu drugih gradova Centralnog regiona i Volgo-Vjatske regije. Uverio sam se da je rublja u samo pet meseci bitno porasla, stabilizovala se ekonomska i finansijska situacija u zemlji nakon velikog pada nacionalne valute naročito tokom 2015. Zemlja ima razvijen socijalni sistem koji sprečava da se ekonomska kriza nastala uvođenjem sankcija zapadnih zemalja zbog ukrajinskog konflikta posebno odražava na najsiromašnije slojeve. Recimo ručak u studentskoj menzi u Nižnjem Novgorodu i Knjeginjinu gde sam bio košta oko jednog evra, a vožnja gradskim autobusom je oko 25 do 30 dinara, primera radi u Beoradu je višestruko veća, pri sličnim iznosima plata u vrednosti eura. Da ne govorimo da za svako novorođeno dete država daje porodici protivvrednost pomoći od oko 10 000 dolara. To je uostalom i rezultiralo stabilizacijom demografske slike zemlje, pa se iz teškog minusa, negativnog prirodnog priraštaja, tokom poslednjih godina preobratilo u blago pozitivan, što je ogroman uspeh. U Rusiji na svakom koraku vidite golim okom da se gradi, zavidan izgled ruskih gradova i po provinciji, stanje saobraćajnica, kulturni i sportski objekti, to je sve u uzlazu. O tome govori i važan podatak da su ruske vlasti uspele da 2016. godine dodatno poboljšaju pozicije svoje zemlje na rang-listi Svetske banke Doing Business.za čak 11 mesta. Iako sam u kontaktima sa ruskim kolegama na Univerzitetu ekonomistima video određen manjak oduševljenja za činjenicu da je recimo još uvek značajan deo finansija u zemlji u rukama neoliberala, uključujući delom i Centralnu banku, u ovoj kalendarskoj godini Putin je preuzeo snažan pritisak u tom pravcu, o čemu govori između ostalog i smena (plus hapšenje zbog mita) ministra za ekonomski razvoj Uljukajeva, a koji je vrlo važan po uticaju među neoliberalima u zemlji. Takođe neke rokade u širem vrhu Centralne banke su u pravcu smanjenja uticaja neoliberala. Bilans ruske ekonomije u 2016 je stabilizacija, neće biti rasta društvenog bruto proizvoda, ali ni pada, što je verovatno uspeh gledajući važne faktore kao što je nastavak sankcija zapadnih zemalja, pad cene energenata na svetskom tržištu, troškovi rata u Siriji…Upravo se u 2017 očekuje rast ruske ekonomije (verovatno i osetan) na osnovu stabilizacije u 2016, godini.

Nisu svi događaji važni u 2016 kalendarsoj godini bili u pravcu slabljenja globalističkih snaga u svetu. Recimo u Brazilu, važnoj sili BRIKS, aktuelna predsednica impičmentom je suspendovana, njena funkcija je zamrznuta, što je omogućilo da predstavnik proglobalne neoliberalne opozicije formalno otvori Olimpijske igre u Riju. Na tim istim igrama ruski sportisti su recimo zbog navodnog dopinga desetkovani, ali su i pored toga ukupno posmatrano postigli zavidne uspehe. U Austriji je kandidat iz redova evroskeptika za malo izgubio izbore. Međutim, sa druge strane u Bugarskoj je pobedio proruski kandidat, kao i u Moldaviji, što pokazuje da se stvari na Balkanu menjaju. Grujevski ima šansu da formira vladu u Makedoniji, što sve zajedno načelni dogovor Rusije i Turske da se projekat Južni tok može realizovati, čini prilično realnim za ostvaranje. Kina razvija svoj koncept puta svile i na Balkanu o čemu govori i strateški projekt brze pruge Pirej-Budimpešta i spremnost za saradnju po nizu ekonomskih pitanja sa balkanskim zemljama.

Potpuno je jasno da pobeda Trampa, Bregzit, opšte jačanje uticaja Rusije, ali i Kine i ostalih sila koje se zalažu za multipolarizam, daje ogromne mogućnosti da i na Balkanu dođe do krupnijih promena, što je sve velika šansa za srpski faktor. Za sada je zaustavljen proces u Kongresu SAD pridruživanju Crne Gore NATO, a Dodik odlično vodi Republiku Srpsku, o čemu govori i realizovan referendum i ukupna pozicija RS. Međutim vlasti u Srbiji, u Beogradu daleko su od nivoa trenutka: tonjenje u veliki ekonomski spoljni dug zbog pogrešnog neoliberalnog ekonomskog modela, antisocijalni zakon o radu i neoliberalni koncept ekonomije najviše pogađaju široke slojeve stanovništva što se ogleda i u demografskom sunovratu, predaja sve više tapija Prištini i na samom severu Kosova (pravosuđe je i foramlno predato 10 januara), uz sumnjivo držanje oko lažiranog Đukanovićevog referenduma na dan izbora u Crnoj Gori, te odsustvo stvarne pomoći tamošnjoj opoziciji, da ne govorimo o odsustvu iskrene podrške Dodikovim deržavničkim naporima, dodatno vezivanje zemlje za NATO preko Ipap i Sofe, dok u isto vreme se izbegava potpisati sporazum oko ruske humanitarne baze u Nišu, sve zajedno i mnogo toga drugog dodatno govori o odsustvu državotvorne politike na nivou istorijskog izazova i realnih mogućnosti za to, mada zbog do sada ne viđene blokade medija dobar deo javnosti u zemlji je nedovoljno ili čak pogrešno informisan o svemu ovome.

Ostaje velika šansa da se u 2017 kalendarskog godini nastave u principu trendovi prerastanja svetskog poretka u multipolarni. Tu su i predsednički izbori u Francuskoj, gde Fransoa Filon kandidat neodegolističke UMP bi bio nešto povoljniji predsednik u odnosu na Olanda (Filon je tražio zajedno sa još nekoliko istaknutih francuskih opozicionih lidera da se ukinu ekonomske sankcije Rusiji i ima više razumevanja za savremene trendove u svetu), u odnosu na Olanda, dok bi recimo pobeda Marin Le Pen predstavljala stvarni trijumf evroskeptičnih i antinato snaga u Evropi. Jedno je sigurno u centru svih ovih planetarnih tokova sve ubrzanijeg prerastanja svetskog poretka ka multipolarizmu, Rusija i predsednik Putin imaju veoma važnu, verovatno centralnu ulogu, bez obzira što ukupni ekonomski i u nekim segmentima i širi uticaj ostalih sila BRIKS, pre svega Kine, po bruto pokazateljima prebacuje ruski. Samo Rusija raspolaže egalitarnom nuklearnom i po najvažnijim parametrima i oružanom moći u odnosu na SAD, a njena politika predvođena Putinom se suprotstavlja globalizmu i u Evropi, Aziji, pa i drugim kontinentima, dakle samom središtu planetarne moći. Nagovešteno resetovanje odnosa između Moskve i Vašingtona moglo bi da presudno učvrsti međunarodni poredak u svetu već u 2017 godini.

Dr Dragan Petrović

 

POSTAVI ODGOVOR

*