Свети Серафим Саровски (ФИЛМ)

Преподобни Серафим Саровски један од највећих руских подвижника, прозорљиваца и чудотвораца. Рођен 1759. а преставио се 1833. године. Одликовао се великом смерношћу. Када га је сав свет славио, он је себе називао „убоги Серафим“. Српска православна црква га празнује као Преподобног Серафима Саровског 2. јануара по црквеном, а 15. јануара по грегоријанском календару.

0

Родио се у Курску, у Русији, 19. јула 1759. године, од имућних родитеља. На крштењу је добио име Прохор. Кад је навршио 17 година, мајка га је послала да се посвети монашком животу. На растанку му је наводно поклонила мали крст, од кога се он никада није одвајао. Најпре је отишао у Кијевско-печерску лавру, а потом га је старац Доситеј упутио да се спашава у саровској пустињи. Не задовољавајући се тишином и безмолвијем саровске обитељи, угледајући се на неке манастирске старце, са благословом свог старца, у слободним часовима повлачио се у густу шуму ради молитвеног усамљеничког тиховања. Средом и петком није ништа јео, а у друге дане само једном дневно.

Прохор се 18. августа 1786. године, удостојио подстрига у монашки образ, при чему доби име Серафим. Серафим удвостручи своје трудове и живљаше још усамљеничкије, ронећи у унутарње богомислено созерцање. Увек у једној истој одећи, зими је скупљао грање, лети чувао пчеле и радио у својој малој градини. Уз велике телесне трудове, даноноћно је појао тропаре и црквене песме, и предавао се узвишеним радовима ума и срца. Пуно је читао, нарочито свето Писмо. Издржавао је велика ђавоља искушења и замке. Да би се још усрдније борио против истих, узео је на себе велики подвиг. Хиљаду дана и ноћи на гранитом камену произносио је из дубине душе царникову молитву: „Боже, милостив буди мени грешноме!“

Молитвено правило Светог Серафима
Уставши од сна сваки хришћанин треба да, оградивши се крсним знаком и ставши на изабраном месту, чита спасоносну молитву, коју је с a м Исус Христос предао Својим ученицима: Оче наш , до краја, три пута , затим у част Мајке Божије Богородице Дјево , до краја, такође три пута , и најзад једанпут Символ вере (Верујем у једнога Бога…).
Завршивши то јутарње правило, сваки хришћанин, ма којег да је пола, звања или рода, нека одлази на посао на који је постављен или призван.
Крећући на пут или занимајући се послом код куће, нека тихо говори:
Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј мене грешног (или грешну)!
Ако га, пак, због неке потребе окружују људи, некаон, занимајући се делом, умом говори једино:
Господе помилуј!
и нека тако продужи све до ручка.
Пред ручак нека он понови наведено јутарње правило.
После ручка нека сваки хришћанин, испуњавајући свој посао, такође тихо изговара:
Пресвета Богородице, спаси мене грешног (или грешну)!
и нека тако продужи све до сна.
Када се деси да је усамљен, нека говори:
Господе Исусе Христе, Богородицом ме помилуј грешног (или грешну)!
Приближавајући се времену за сан, сваки хришћанин треба да понови јутарње правило: Оче наш , до краја, три пута , затим у част Мајке Божије Богородице Дјево , до краја, такође три пута , и најзад једанпут Символ вере (Верујем у једнога Бога…) и после тога нека заспе оградивши се крсним знамењем.
При томе је преподобни старац Серафим, указујући на опит светих отаца и праведних стараца, говорио да сваки хришћанин који се држи овог малог правила као спасоносног сидра усред валова светске сујете и са смирењем га испуњава, може достићи до мере хришћанског савршенства и божанственењубави зато што су ове три молитве основа Хришћанства:
прва , јер предствања речи самог Господа коју је Он поставио као образац свих молитава;
друга , јер ју је архангео донео са неба као поздрав Пресветој Дјеви, Мајци Господњој и као крајеугаони камен Новог Завета;
и трећа , јер у себи укратко сабира све догмате хришћанске вере.
Ако хришћанин, држећи се овог првила, буде имао још слободног времена, нека придода и друге спасоносне молитве и читања, нпр. неколико зачала из Светог Јеванђеља и Апостола, или каноне, акатисте, Псалме и молитве, смирено притом двоструко хвалећи Господа што га је удостојио да Му принесе још нешто од свештених плодова. Кроз то он се мало по мало уздиже на врх хришћанских врлина.
Ономе ко није у стању да испуни чакни то мало правило (нпр. слуга због обавеза према господару, или службеник због обавеза према својој дужности), преподобни старац Серафим је саветовао да га изврши макар и на постељи, или у ходу, или при вршењу посла, будући да реч Божија каже: Јер сваки који призива име Господње биће спасен (Рим. 10,13).

 

Добивши од Бога благодатне дарове: прозорљивости, чудеса и исцељења, а по вољи Свевишњега поче ступати у разговор са посетиоцима, а пре свега са монасима. Његове речи, пренете неком особеном љубављу и препуне неке тихе, животне власти, загреваху срца, чак и она окорела и хладна. С великом љубављу лечио је све душевне и телесне болести. Толико је био познат и вољен да је дневно долазило скоро по две хиљаде људи на лечење или савете, или само за благослов. Одликовао се великом смерношћу. Када га је сав свет славио, он је себе називао „убоги Серафим“.

Дана 2. јануара/14. јануара 1833. године старац Серафим је завршио свој живот на земљи, у својој обичној белој подраси, клечећи на коленима на свагдашњем месту својих молитвених подвига, пред иконом Божје Матере „Умилење“. О врату му је висио мали крст са распећем. Руке су му биле прекрштене на грудима. Српска православна црква га празнује као Преподобног Серафима Саровског 2. јануара по црквеном, а 15. јануара по грегоријанском календару.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*