Sveti Vladika Nikolaj Velimirović: BESEDA NA VELIKI ČETVRTAK

0

Reče Gospod: Koji jede moje tijelo
i pije moju krv ima život vječni,
i ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan
(Jov. 6, 54).

U današnji dan postavio je Spasitelj sveta trpezu koja se ne diže. U tome je slava ovoga dana. Evo ima blizu 2000 godina kako je on postavio tu trpezu, i još stoji postavljena; niti se ikad digla niti će se dići do skončanja vremena. Čudesnija trpeza nikada nije bila postavljena od stvorenja sveta, ni u Raju ni na zemlji. Ni u Raju naši praroditelji nisu videli tako čudesnu trpezu, još manje potomci njihovi izvan Raja. U Raju je bilo drvo života, od koga ko bi jeo imao bi život večni. Adamu i Evi nije bilo zabranjeno jesti od toga drveta, no oni ipak nisu jeli od njega. Okusili su od zabranjenog drveta, no od dozvoljenog drveta života od koga se večno živi nisu okusili. Kada su pak zgrešili i jeli od zabranjenog drveta poznanja dobra i zla, onda im je Bog zabranio jesti od drveta života, da ne bi kao grešnici večno živeli. To drvo života usred Raja bilo je praslika Hrista Gospoda.

U današnji dan, braćo, postavio je Spasitelj sveta trpezu koja se ne diže. Na tu svetu trpezu Svoju stavio je jelo, koje Adam u Raju nije jeo, i koje nikad niko od ljudi nije okusio od Adama do apostola. Postavio je Domaćin trpezu i stavio na nju pravo Drvo Života. Postavio je Hristos trpezu i stavio samoga Sebe za jelo i piće na trpezu.

O, braćo moja, kako je sve beskrajno tajanstveno i čudesno što Bog tvori? Kada Jevreji behu gladni u pustinji vikahu na Boga i s ruganjem govorahu: Može li Bog zgotoviti trpezu u pustinji (Ps. 78)? Ali svemoćni Bog razgnevi se na narod neverni, i zgotovi mu zaista trpezu u pustinji. Po volji Svemogućega dunu vetar od mora i donese prepelice u pustinju. I kao prahom zasu ih mesom, i kao pijeskom morskim pticama krilatim. I pusti manu s neba i nahrani ih kao hlebom. I hranjaše ih tako 40 godina u pustinji. No ipak ne mariše za Boga svojega, niti osetiše ljubav Njegovu, niti zapamtiše svemoć Njegovu. Pa kada se javi Sin Božji na zemlji, kada siđe s nebesa kao Hleb Života, i najavi tom istom narodu da će on postaviti sada novu trpezu u pustinji ljudskoj, oni mu se narugaše i rekoše: kako može ovaj dati tijelo svoje da jedemo? Kako može? Na to im je Hristos odgovorio: zaista, zaista vam kažem: ako ne jedete tijela sina čovečijega i ne pijete krvi njegove, nećete imati života u sebi. No zaboravni i bezbožni odmahivali su glavom i govorili jedan drugom: kako može? kako može? Može onako kako Bog može! Onako kako je nahranio oce vaše u jednoj pustinji mesom i hlebom, – onako može i sada postaviti trpezu u drugoj pustinji; u pustinji smrti i duhovne suše i moralne bludnje. U pustinji gde nema ništa zeleno osim zelenog jeda zavisti vaše; i gde nema nikakve druge visine osim grobnih humki gordosti vaše; i nikakvog puta osim prepletenih staza bludnji vaših – u toj drugoj pustinji, strašnijoj od one prve peščane pustinje pod Horivom, može On, samo On postaviti čudesnu trpezu od tela i krvi Svoje. Kako može? kako može? Može onako kako može samo nebeska ljubav, za koju ste vi otvrdnuli srca vaša i zatvorili oči vaše.

O, braćo moja, kako je neiskazano tajanstvena i čudesna ljubav Božija? Majke mogu tu ljubav donekle razumeti. Jer majka drži postavljenu trpezu za čedo svoje na prsima svojim. Čedo se hrani telom i krvlju majke svoje. Čedo sisa mleko matere svoje, a u mleku je krv, u krvi je duša, u duši je ljubav. Neka ne daje majka svoje čedo dojkinjama; neka ga sama doji. Jer dojkinja će mu davati svoju krv – a u krvi je duša – u njenoj krvi nije duša matere nego najamnice. I to će se pokazati na duši deteta, na sudbi njegovoj. Majke, dakle, mogu donekle razumeti onu tajanstvenu i čudesnu trpezu na koju je Hristos Spasitelj stavio ljudima za jelo Svoje telo i Svoju krv.

I sva deca odojena na prsima matera svojih mogu donekle razumeti onu Hristovu trpezu ljubavi. Ona su se hranila mlekom matera svojih, a u mleku je krv, u krvi je duša, a u duši je ljubav matere – prave matere, a ne najamnice. Ljubav daje naročito svojstvo duši, duša daje to isto svojstvo krvi, a krv prenosi to svojstvo onome ko pije krv u vidu mleka. Zato kad majka hrani dete svojom krvlju, ona ne hrani samo telo detinje nego i dušu detinju. I dete raste u ljubavi matere svoje, i vraća joj ljubav za ljubav kroz ceo život. I braća mogu donekle razumeti onu Hristovu trpezu ljubavi. Jer su vezana krvlju jedne iste matere, sjedinjena svojstvom duše njene, i zagrejana ljubavlju njenom. Jer je u mleku krv, u krvi duša, u duši ljubav, u ljubavi život.

I obični lekari našega vremena mogu donekle razumeti onu čudesnu Hristovu trpezu ljubavi. Naročito baš lekari našega modernog vremena, koji vrše prenos krvi iz čoveka u čoveka, takozvanu transfuziju krvi. Nejaka krv ili bolesna krv jednoga čoveka leči se unošenjem u nju krvi zdravog čoveka. Na taj način nejaka se krv pojačava, a bolesna krv ozdravljava. No tu se mora paziti na raspoloženje onoga lica koje daje svoju krv bolesniku, na dušu njegovu mora se paziti. Ko daje, treba da daje po ljubavi, a ne po sili ili za platu. Zato je najbolje pri transfuziji krvi uzimati krv srodnika ili prijatelja, a ne najamnika. Jer krv nikad nije sama; u krvi je duša, a u duši ili ljubav ili pakost; u ljubavi je pak život, a u pakosti otrov za dušu. Ogromna praksa prenosa krvi u naše moderno vreme jeste simvol ogromne potrebe ljudi našeg vremena za krvlju Hristovom, to jest za krvlju najzdravijeg i najmilijeg Prijatelja; Onoga koji je iz ljubavi stavio svoju krv na trpezu svima koji ju žele primiti i zdravi biti.

Još i svi učeni ljudi našega vremena mogu donekle pojmiti onu čudesnu trpezu sa telom i krvlju Hristovom u vidu osvećenog hleba i vina. Baš učeni i vešti ljudi uspeli su da pretvore mnoge stvari iz jednoga stanja u drugo stanje. Tako se došlo do mleka u vidu praška i do vazduha u vidu tečnosti. Postoji, dakle, prašak koji je na oči prašak, a u stvari je mleko; i postoji tečnost koja je na oči tečnost, a u stvari je vazduh. Tako i na trpezi Gospodnjoj postoji hleb i vino koje je na oči hleb i vino, a ustvari je telo Hristovo i krv Hristova. Moglo bi se reći za svaki hleb i za svako vino da su telo i krv čovečja, jer treba samo da dođu pod uticaj stomaka pa da se u istini pretvore u telo i krv čovečju. Kako da Tvorac stomaka ne bi mogao učiniti ono što stomak učini? Kad je Spasitelj sveta blagoslovio na trpezi Svojoj hleb i vino, i rekao za hleb: primite, jedite, ovo je tijelo moje, hleb je onoga časa postao telom Njegovim; i kad je rekao za čašu: pijte iz nje svi, ovo je krv moja, vino je onoga časa postalo krvlju Njegovom. To se isto događa i dan danas kada sveštenik na svetoj trpezi Gospodnjoj blagoslovi hleb i vino. Ne pitaj, kako to sveštenik može učiniti? I Mojsije je nekada u Misiru pretvorio vodu u krv. Ustvari, nije to Mojsej učinio silom svojom nego Bog kroz Mojseja. Tako i kroz sveštenika Hristova Bog Duh Sveti dejstvuje na postavljeni hleb i vino na svetoj trpezi i čini od njih telo i krv Hristovu.

O, braćo moja, kako je sve čudesno što Stvoritelj naš tvori! Koliko je čudesna moć Njegova, ljubav Njegova čini nam se još čudesnija. Po toj čudesnoj ljubavi Svojoj On je kao nežna majka privio na prsi Svoje gladne sinove čovečje da ih nahrani krvlju Svojom. Po toj čudesnoj ljubavi Svojoj On je kao zdravi brat preneo Svoju zdravu krv na bolesnu braću Svoju. I evo kroz 19 vekova On to čini neprestano, i nije Mu se dosadilo; i činiće do kraja vremena, i neće Mu dotužiti. Naprotiv, što god su ljudi gladniji i bolesniji i grešniji i slabokrvniji, to On s većom žurbom i brigom nudi im Svoju krv sa Svoje trpeze ljubavi, sa svete trpeze Svoje, koja kako se postavila nikada se više nije ni digla ni ispraznila.

* * *

Preuzeto sa: Svetosavlje

POSTAVI ODGOVOR

*