SVETI ZOSIM I JAKOV TUMANSKI

0
Prepodobni Zosim Tumanski je bio jedan od monaha sinaita iz druge polovine XIV veka koji su u Srbiju došli za vreme Kneza Lazara. Veliki molitvenik i duhovnik. Po predanju ovaj Sinait je živeo sam u kamenoj pećini kod današnjeg manastira Tuman. Podizanje ovog manastira, posvećenog Svetom arhistratigu Mihailu, vezano je za ime Miloša Obilića, koji je u vreme kneza Lazara upravljao Braničevskom oblašću. Po predanju, Miloš je prilikom lova nehotice ustrelio pustinjaka Zosima. Tako teško ranjenog Miloš ga je poneo u svoj dvor u mestu Dvorište da mu se ukaže pomoć. Starac Zosim, osećajući svoj kraj reče Milošu: „Tu mani i ostavi me da tu umrem.“ Na mesto gde starac izdahnu Miloš ga sahrani i nad grobom podiže crkvu, odnosno manastir koji se i danas zove Tuman. Mošti prepodobnog Zosima nalaze se u crkvi manastira Tuman i otkrivene su 8. avgusta 1936. godine. Jakov Arsović (1894-1946) je pravoslavni monah i doktor filosofije sa Sorbone. Rođen je 13. decembra 1894. godine na Ravnoj Gori, u selu Kušiću, opština Kušići kod Ivanjice. Svetovno – kršteno ime mu je bilo Radoje. Osnovnu i srednju školu završio je u Srbiji. Doktorirao dvaput u Francuskoj nakon studija: iz oblasti filosofije na Sorboni i iz oblasti prava u Monpeljeu. Takođe se tokom svetovnog života bavio i medicinom, pravom i teologijom. Nakon Prvog svetskog rata, upoznaje vladiku žičkog Nikolaja Velimirovića koji je izvršio veliki uticaj na njega da se posveti Crkvi. Godine 1929. imenovan je za ambasadora Jugoslavije u Parizu. Bio je aktivan učesnik Bogomoljačkog pokreta i pisac više pobožnih članaka i prevodilac. Preveo je 1937. godine knjigu „Žitije svetih devojaka“, objavljenu u Kragujevcu. Nakon Bogomoljačkog sabora u Vrnjačkoj banji, napustio je diplomatsku službu u Parizu i došao u Ohrid, a potom Bitolj gde je služio uz vladiku Nikolaja. Tamo se zamonašio 1938. godine, i uzeo ime Jakov. Intelektualac sa dva doktorata i sa lepim položajem u društvu se međutim odrekao sveta i zakaluđeo, da bi se zatim strogo podvizao. Stupio je u monaško bratstvo u manastiru Žiči, kao sabrat. Jedno vreme je kasnije boravio i u manastiru Ljubostinji. Po povratku iz Ohrida, uređivao je pred Drugi svetski rat (do februara 1941) časopis „Pismo“ i „Misionar“ u Kragujevcu. Sa koferom punim knjiga pešačio je i misionario između Čačka i Kraljeva. Bio je ćutljiv, smeran, smiren i prozorljiv; predvideo je nemačko bombardovanje Beograda i stradanje srpskog naroda. Pred rat je šetao po Kraljevu vodeći volove upregnute u jarmu, i upozoravajući narod govorio da mu predstoji ropstvo. Tokom Drugog svetskog rata propovedao je beogradskim crkvama, a kada mu je to bilo zabranjeno nastavio je po gimnazijama i školama. U leto 1941. godine nalazio se u manastiru Ljubostinji, uz episkopa Nikolaja tu interniranog. Bio je uhapšen 1945. godine u Velikoj Drenovi od strane komunističke vlasti, koja ga je podvrgla torturi sa namerom da se odrekne „konzervativnih religioznih uverenja“. 1946. godine iz Beograda je doneo 8000 primeraka Očenaša koje je razdelio putnicima na železničkoj stanici u Požarevcu, zbog čega su ga komunisti prebili na smrt. Pripadnici UDBE su ga noću dočekali na putu između Požarevca i Rabrova, i mučki napali. Od posledica tog napada je šestog dana zatim, umro u selu Rabrovu, u domu bogomoljca Vase Popovića. Iako sabrat manastira Žiče, po njegovoj želji sahranjen je u manastiru Tuman. U decembru 2014. godine sa blagoslovom vladike braničevskog Ignjatija, otvoren je njegov grob i njegove mošti su se pokazale celima i netruležnima. Od 2017. godine Srpska pravoslavna crkva ga proslavlja kao svetitelja – prepodobni Jakov Novi Tumanski.

POSTAVI ODGOVOR

*