Светла страна историје: Принц Михаило Петровић Његош одбио круну независне Црне Горе

0

Принц Михаило, треће дијете Његовог Краљевског Величанства Принца Мирка Димитрија Петровића Његоша (1879, †1918) и Наталије Константиновић (1882, †1950), родио се у Подгорици 1. септембра 1908.године.

Млади принц Михаило напушта Црну Гору и одлази у егзил са шест година са Краљевском породицом 20. Јануара 1916, у тренутку када је његов отац одлучио да остане у земљи и настави мировне преговоре са Аустро-Угарском која је окупирала Црну Гору.

У почетку је похађао приватну школу у Напуљу у Италији а потом у Естбоурну, Суссеx, Уједињено Краљевство гдје је стекао основно образовање.

Послије упокојења Краља Николе у Кап д Антибу 1.марта 1921, након што се његов стриц Данило одрекао престола, малољетни Михаило је поштујући Краљеву препоруку престолонасљеднику Данилу у тестаменту проглашен од стране избјегличке Владе Краљем Црне Горе де јуре под регенством Краљице Милене. 7. марта 1921. године. Ова политичка одлука није имала неког утицаја на његов живот јер је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца послије одржаних првих избора у новоствореној држави, који су у Црној Гори били  први консулт (референдум) народа под међународном контролом који је потврдио одлуку “ Подгоричке скупштине”, де јуре добила међународно признање  доношењем Видовданског Устава 28. јуна 1921.године.

Принц Михаило, фотографија из млађих дана

Принц Михаило је завршио у Француској, прво Вишу школу а потом наставио студије у Паризу. Као Француски држављанин, по стицању пунољетства,  одрекао се било какве политичке улоге за своје потребе и потребе династије, признајући Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Краљ Михаило се на овај начин и формално одрекао краљевске круне  у корист свога брата од тетке краља Александра Карађорђевића и као члан старе владајуће породице био на цивилној листи Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Иако се принц Михаило одрекао бављења политиком  други се нијесу одрекли покушаја злоупотребе имена овог часног човјека у својим политичким завјерама. Према писању познатог адвоката и књижевника Николе Ђоновића, поводом примања у аудијенцију код краља Александра Карађорђевића његовог брата Јована Ђоновића, познатог публицисте, приликом прихватања постављања на мјесто југословенског амбасадора у Албанији помиње случај покушаја злоупотребе имена принца Михаила прије Другог свјетског рата 1932.године , који је по свој прилици био увод у оно што се дешавало касније. Краљ Александар је тада рекао Јовану Ђоновићу да  Италија има у плану  да доведе на албански престо принца Михаила Петровића Његоша, па да са албанске стране почне да убацује људе у Црну Гору и да изазове устанак и крвопролиће, а да би Албанију придобила дефинитивно за себе. Принц Михаило Петровић Његош је требао по том плану да буде књаз албанско-црногорски. Као и касније човјек од части је одбио ове нечасне игре са њим и именом светородне лозе Петровић Његош.

Болујући од  туберкулозе кичме, на препоруку свог париског доктора, принц Михаило  се лијечио у бањама Бретање у Француској гдје среће своју будућу супругу Женевјèв Прижан са којом се вјенчао 27. јануара 1941. године Неколико мјесеци послије вјенчања, априла 1941. године, пар који је живио у Паризу, ухапшен је од Гестапоа и пребачен у нацистички концетрациони логор Бад Хомбург близу Хамбурга у Њемачкој. За то вријеме, принц Михаило је примио представника Италијанске Владе која му је понудила Краљевску Круну Црне Горе, након што је као “независна држава” поново успостављена након распада Југославије.

Спреман да жртвује и сам живот, одбио је да прими понуђену круну Црне Горе од стране ондашњих моћника Мусолинија и Хитлера од којих је у том времену дрхтала Европа и сав свијет и поновио своје вјеровање у уједињену Југославију. Намјесто понуђене круне од кратковидих и проданих црногорских сепаратиста на челу са Секулом Дрљевићем, најмрачнијом дичношћу у историји Црне Горе, који су на Петровдан 1941.г. прогласили „независну“ Црну Гору, окивајући је ропским ланцима нацифашизма, принц Михаило је изабрао изгнанство и нацистички концетрациони логор и тиме пред будућим покољењима освијетлио и свој образ и образ Црне Горе.

Након особођења из логора крајем 1943. године, принц Михаило био је поново ухапшен од стране Њемаца и затворен од јуна 1944. године до априла 1945. године. За вријеме његовог другог заточеништва добио је глас да му се у Француској родио син Никола 7. јула 1944. године. 

По ослобођењу, принц Михаило и његова супруга Женевјèв су одлучили да дођу у Југославију 1948.године. У Београду  је принц Михаило обављао посао Шефа протокола у Министарству Иностаних Послова, али, разочаран титовим режимом, породица се вратила назад у Француску након годину дана.

Од искуства у комунистичкој Југославији остао је само надимак који је додијељен Женевјев Прижон – „Црвена Принцеза“. Убрзо по повратку у Париз, њихов брак је запао у кризу и  принц Михаило и Женевјèв су се развели 1949.године. Након повратка у Француску, Принц Михаило је нашао посао као комерцијалиста и повремени преводилац. Његове званичне активности као Принца Црне Горе су смањене готово на нулу. Једино се може поменути један дуг пут у Сјеверној Америци, послије кога су штампани његови Мемоари у издању „Српске народне одбране“ у Канади. Њихово прво пггампање остало је скоро непознато, тако да им није указана пажња коју они по свом значењу и садржају заслужују. Поводом петнаест година од упокојења принца Михаила Петровића Његоша 2001.године,  Митрополија Црногорско-приморске и њене издавачка кућа „Светигора“ штампали су друго издање Мемоара, које поред израза поштовања према овом свијетлом изданку светородне лозе Петровића, има за циљ да ову веома значајну књигу учини доступном широј јавности у Црној Гори, и ван Црне Горе.

Друго издање Мемоара Принца Михаила-Светигора 2001.г.

По одласку у пензију, принц Михаило је водио усамљенички и умјерен живот, али карактеран и без било какве компромитације, никад не користећи његово славно породично име да би ушао у друштвене кругове, или да би остварио финансијске контакте који су могли побољшати његову врло тешку ситуацију послије укидања цивилне листе од стране комунистичке Југославије, која му је као великом патриоти била призната за кратко вријеме и од њихове стране. Радећи само кратак период у Француској, са пензијом која је била врло мала, у ствари једва довољна за преживљавање, по­стао је пре­ви­ше уса­мљен, не­сре­ћан и на­пу­штен од свих из­у­зи­ма­ју­ћи не­ко­ли­ко при­ја­те­ља као што су би­ли Или­ја – Ми­ња Пе­ри­шић, Јо­ван Бр­кић и Мар­ко Ми­лу­ти­но­вић Пи­пер. Прак­тич­но по­сљед­њих шест го­ди­на жи­во­та про­вео је у оску­ди­ци же­ле­ћи смрт. Би­ла је то си­ту­а­ци­ја ка­да принц Ми­ха­и­ло ни­је же­лио ви­ше да жи­ви. Жи­вио је у кре­ве­ту пу­ше­ћи ци­га­ре­ту, слу­ша­ју­ћи ра­дио, пре­би­ра­ју­ћи по успо­ме­на­ма, че­ка­ју­ћи ово­зе­маљ­ски крај, ко­ји је до­шао  24. мар­та 1986. го­ди­не.

Овај ве­ли­ки па­три­о­та са­хра­њен је  на Српском гробљу  близу Орлија, Вал де Марн, у Француској 1. априла 1986. године. Око двије стотине људи присустовало је опијелу у  Српској православној цркви у Паризу, на  којем је бесједио је надлежни епископ за  Западну Европу  који је евоцирао успомене на живот принца Михаила. Уз мо­ли­тве све­ште­ни­ка за спа­се­ње ду­ше, са њим је спу­штен у при­вре­ме­ну гроб­ни­цу и гру­мен род­не зе­мље.

Како је у поговору другог издања Мемоара принца Михаила записао митрополит Амфилохије: ,, На њега би се могла примијенити, као похвала, она древна хеленска мудрост: „Скривено поживје“. Но, иако „скривено“ и у иностранству, поживио је довољно дуго и знаменито да би могао бити запамћен и признат у историји за правог насљедника дјела и завјетне мисли његових славних предака Петровића, почевши од Владике Данила, „војеводича србске земље“, преко Св. Петра Цетињског и Петра II Петровића Његоша, па све до његовог дједа Николе I Петровића…”

Париз, Видовдан 1974.г. Принц Михаило лијево и Митрополит Амфилохије

Приликом преноса и сахране земних остатака краља Николе и краљице Милене на Цетињу 1989.г. било је планирано да се заједно са њима пренесу на Цетиње и његови земни остаци, али према француским прописима због кратког протока времена од упокојења то је одложено за мај 1990.г. Том приликом на Дворском гробљу пред Цетињским манастиром направљена је гробница принца Михаила, поред гробница принцезе Вјере и принцезе Ксеније. Иако је Митрополит црногорско – приморски г. Амфилохије, који се као јеромонах приликом боравка у Паризу сретао и био у друштву принца Михаила, више пута покретао иницијативу да државна власт испуни писмено преузету обавезу на њихову срамоту то до данас није остварено.

Гробница Принца Михаила пред Цетињским манастиром

Принчева на­па­ће­на ду­ша на­ћи ће сми­рај свој ка­да се ис­пу­ни ње­гов ама­нет да бу­де са­хра­њен у отаџбини међу својим славним прецима Петровићима Његошима.

Редакција ИН4С напомиње да у Црној Гори не постоји ниједна школа, трг, улица, која носи име нашег великог принца Михаила. Наша редакција је покренула Иницијативу за подизање споменика принцу Михаилу.

Јован Б. Маркуш

ИН4С

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*