Светозар Цветковић: Моја генерација је мислила само на себе, а деци је оставила смеће

0

„Младима је тешко да се изборе с људима из моје генерације, који желе да мислите њиховом главом“, каже глумац Светозар Цветковић у интервјуу за НОИЗЗ. О његовој улози професора у филму „Изгредници“, али и у стварном животу, односу између његове генерације и генерације његове деце, сталним сукобима и хаосу, разговарали смо на овогодишњем ФЕСТ-у.

Домаћи дугометражни филм „Изгредници“ представља троје студената који радећи на експерименту, несвесно сами постају његов део. Он говори о деструкцији, окружењу, теорији тетриса у којој фигуре ређамо, а када нам то не пође за руком, онда постајемо деструктивни и правимо што већи хаос, како бисмо у игрици изгубли и кренули од почетка. Таку тактику често примењујемо и у животу, који има смо један „гаме овер“.

Патимо од традиције о којој имамо криву представу
Иако је црно-бели, филм осликава све боје данашњег друштва, система, који суштински није само данашњи, јер је кроз време мењао само облике, али је у својој основној идеји остао исти.

Изгредници постављају питање да ли смо сви ми у нечијем експерименту, какав је то експеримент и чији је?

Цветковић: Ако је филм експеримент, у констексту свега што се дешава у домаћој кинематографији последњих година, он онда произлази из друштва у ком живимо. То је однос који смо успоставили међу генерацијама и нека врста зависности једне генерације у односу на другу; једна врста злостављања старије генерације према млађој и одговора те млађе на злостављање.

 У филму постоји теза како просторни хаос доводи до деструктивног понашања и до изгреда. Kо је крив, или боље рећи одговоран, што живимо у хаосу?

Цветковић: Kриви су они који су нас научили томе, који су нам оставили то у наслеђе. Ми смо друштво у коме свака генерација доживи неки рат. Само генерације рођене пре 10 година нису доживеле неки рат, што не значи да га неће доживети, судећи по личном искуству. Ми живимо на једном таквом простору и ми смо на том простору окружени таквим народима и ти народи су окружени нама. Ти народи говоре једним те истим језиком и ти народи сваких 50 година улазе у ратне сукобе. Искуство нас учи да би требало да будемо уплашени тога да ће се за 20 година покренути неки ратни сукоб, уколико неко довољно паметан и трезвен не седне за сто и схвати да је убијање људи нешто што треба оставити иза себе.

Да ли је то „живимо на таком простору“ само изговор за сукобе?

Цветковић: Простор не може да буде изговор, али менталитет и та жеља да неком другом разбијеш нос је заправо разлог за сукобе. Ми генерално носимо у себи то да докажемо оном другом да смо јачи, безобразнији, једноставно способнији да му доскочимо и да га пређемо. Само што то прелажење често буде крваво.

Треба да одустанемо од тог сталног спремања за рат

 Kо је одговоран да седне за тај сто и реши хаос?

Цветковић: Ја не познајем људе који би могли то да ураде. Мислим, сигурно посатоје, али такви људи се повуку пред насиљем. Стално се прича код нас да неко треба да седне за неки сто, па онда иду за неки трећи сто у Европи, као да код нас нема довољно столова. Ми у свести још нисмо способни за то. Сећам се када сам био клинац да је постојала та Титова крилатица како ћемо се ми трудити да очувамо мир, али како ћемо се спремати као да ће сутра бити рат. Мислим да би требало да одустанемо од тог спремања за рат. Требало би да се усредсредимо на будућност која долази и тој некој деци, која желе да живи у некој нормалној средини. Морамо им оставити у аманет да насиља и деструкције не би смело више да буде.

 Ваш лик професора говори како су млади изгредници, међутим кроз филм се провлачи како су за то криви њихови родитељи, односно Ваша генерација. Шта јој Ви замерате?

Цветковић: То што је мислила само на себе, како себе да заштити, како себе да обезбеди и то што није мислила довољно на своју децу.

 Управо је то оно што Ваша генерација замера и мојој, генерацији своје деце, и тако долазимо до тог зачараног круга.

Цветковић: Тачно тако. Ја сам сигуран да се већина људи из моје генерације не би сагласила с мојим мишљењем, али ми смо много прљавог оставили својој деци да почисте, а то је немогуће почистити.

Младе генерације треба да престану да гледају уназад

 Да ли би моја генерација, која је наследила то смеће, уопште требало да се бави његовим чишћењем? Шта би заправо требало да урадимо да се решимо тога?

Цветковић: Требало би да престанете да гледате уназад и да почнете да гледате унапред. Док сам студирао и по завршеним студијама када сам почео да се бавим овим послом, мислио сам како смо ми генерално народ који гледа више уназад, него унапред. Веровао сам да ће моја генерација бити та која ће гледати унапред, али сам се очигледно преварио. Већина мојих вршњака се окренула неком измишљеном традиционализму и хероизму, који не посотоји. Оно што се дешава дан данас, чак и у овом мом послу, јесте да патимо од неке традиције, коју нисмо у стању да дочарамо и да имамо криву представу о тој традицији и то онда доводи до размимоилажења ставова и до сукоба.

 Пошто сте поменули традицију, често имамо тај коментар, посебно када нас напусти неки бард глумишта, како више неће имати ко да глуми у нашим филмовима и позориштима, јер су нове генерације глумаца лоше. Ви те младе људе, као професор, изводите на пут, па да ли има простора за тај песимизам?

Цветковић: Трагедија живота је та што се он у једном тренутку заврши, али је добра страна што он ипак побеђује и што наставља даље. Иза оних који одлазе се рађају нови и живот опстаје. Живот је на једном генералном ниво јачи од смрти. Што се тиче овог посла, наравно да увек има нових нада, које желе да се баве тиме на прави начин. Ако постоји нешто као мој савет, то је да треба да будете одлучни у ономе чиме желите да се бавите и да останете у томе доследни и истрајни.

 Ваша колегиница из филма млада Марта Бјелица каже да младе генерације нису довољно дисциплиноване да би тако нешто учиниле и да нису упорне да истрају на том свом путу.

Цветковић: То је опет индивидуално питање. Питање је ко је спреман да се упусти у ту борбу и да је издржи до краја. Kод нас то системски није решено. Постоје средине, рецимо на северу Европе, где су генерацијски људи едуковани да могу заједно да истерају неку ствар и да онда заједничким снагама дођу до неког резултата. Kод нас је та стална борба између традиције, измишљене прошлости и будућности у којој желимо да докажемо да смо јачи. Мислим да је вашој генерацији тешко да издржи то константно цимање за рукав. Старије генерације вам говоре како треба да мислите њиховом главом и како ће они да вам сипају у главу оно што треба да знате. То је трагедија коју доживљава млада генерација и свака част сваком ко томе успе да се одупре.

 

 

Ноизз

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*