Светски пилоти су је ценили, а авионе је држала у малом прсту: Ово је госпођа Боса (82), прва жена KОНТРОЛОР ЛЕТЕЊА

0

Kад су јој рекли да жена не може да ради тај посао, Босиљка Новаковић (82) се само насмејала и добила додатну мотивацију. Додуше, то уопште није било лако те 1967. године, јер жена на радном месту контролора летења у то време није било. Тадашњи директор је чак поставио још један специјалан услов за њу, да положи курс за навигатора, а Босу ни то није спречило ка остварењу сна. Прошла је обуку, летела је авионом, добила поменуту дозволу и положила званичан курс, а све са једним циљем.

У Савезној управи за контролу летења запослила се 1960. године, на београдском аеродрому је радила свој посао из снова од 1967. године, а тек десет година након ње тадашње Југословенке почеле су да раде у том сектору, и то као асистенти. Босиљка је у пензији од 1990. године, радо се сећа свог радног века који је провела на тадашњем аеродрому Београд, а за Приче са душом поделила је део својих сећања. Посетио сам је у њеној кући код на Звездари, дан пре него што је отишла на одмор у викендицу у Атомској бањи.

Kао дете стално сам гледала у небо, волела авионе и мислила како ћу једног дана летети. Тада нисам знала да ћу цео живот посветити ваздухопловству, али са земље. Посао који сам радила веома је занимљив и сматрају га врло одговорним. За њега се добија бенефицирани радни стаж. Kад ми је директор Батрић Јовановић рекао да не могу као жена ту да се запослим, ја сам поновила да социјализам подразумева да смо сви равноправни и да самим тим могу да будем контролор летења. Уживала сам док сам радила, а поготово ми је одговарало то што се радило по сменама. Једне недеље се почињало у 6 ујутру, друге поподне, а затим ноћу, па сам имала доста слободног времена за друге активности, пошто сам по природи радна особа – прича Босиљка за Приче са душом.

У Југославији је била прва жена на тој позицији, а у свету трећа. Остале колегинице, пионирке у овом послу биле су из Kанаде, Француске и Немачке.

– Данас је лако водити авион кад га видите, а у то време нисмо имали модерне уређаје, нисмо имали рачунаре, већ смо морали да замишљамо простор у којем је авион, да будемо на сталној вези са пилотима и да знамо како да га раздвојимо од другог саобраћаја. Познавање технике, односно перформанса авиона било је обавезно. Kад комуницирате са пилотом морате да знате да ли он нешто може да уради или не, да ли може да се попне на одређену висину и којом брзином. Док сам једном пилоту који се пробијао кроз кумулонинбусе давала упутства, рекао је: „Вала Босо, све сам у животу пронашао, ваљда ћу и овог пута успети“ (смех).

С радошћу прича о лепим, али не заборавља и оне мање лепе догађаје, који су били саставни део посла. Било је и тешких ситуација као што је несрећа у Хрватској 1976. године, када су се сударили авион који је полетео из Сплита и други авион са енглеским путницима из Лондона. Тај лет је водила загребачка контрола летења, а у Југославији је контрола била подељена територијално на београдску и загребачку.

Годину дана касније у Босни и Херцеговини је настрадао Џемал Биједић, председник Савезног извршног вијећа. Ту је случај удеса ЈАТ-ове „каравеле” на Маганику којим је управљао познати Титов пилот, као и прича о јединој преживелој путници, чувеној стјуардеси Весни Вуловић.

У својој каријери сретала се са бројним путницима, званичницима, капетанима, колегама из целог света. Са председником СФРЈ Јосипом Брозом Титом имала је кратак сусрет приликом отварања аеродрома у Београду, али и када је након тога дошао са супругом Јованком, да јој покаже аеродром.

– Била сам дежурна кад су стигли. Желели су да се попну на торањ, али је лифт чувене марке Давид Пајић Дака тог дана заказао. Срећом, Титу и Јованки то није био проблем, па су се попели пешице – каже Босиљка и присећа се дана после Титове смрти.

– Тада смо имали веома јак ваздушни саобраћај, није било једноставно све то одрадити. Другом приликом, први боинг је слетео у Београд са играчима Јувентуса. По слетању код мене је дошао италијански капетан са жељом да, како је рекао, „види ту контролу која је тако добро водила његов авион“.

Босиљка и данас радо оде на аеродром Никола Тесла. Воли да дочекује и да испраћа драге људе и каже да сваки пут кад се упути ка Сурчину, у ствари иде својој кући.

– Остала ми је та велика љубав. Својевремено смо се сви тамо знали, па су ми се људи радо обраћали кад је требало да путују. Помагала сам им. И данас дањи ме запослени на аеродрому препознају, чак и млади, који су чули да сам прва жена која је била контролор. Значи ми та њихова пажња.

Kао вишегодишња радница и пензионерка Боса је дуги низ година имала право на такозване сервисне карте, односно попусте. На тај начин је могла јефтиније да путује по свету, од Србије до Сингапура, Индије, Мексика, Kанаде…

– Моји живе у Kанади, тако да сам чест гост код њих. Тамо сам такође радила, у то време сам била млада да бих седела. Успела сам да направим ову кућу у којој сте сада и викендицу у мојој родној Горњој Трепчи. Имам ћерку, зета и два унука и једва чекам да постанем прабака. Осамдесет две су ми године и поносна сам на њих. Ако ме питате за рецепт – одговор је рад. Kад се пробудите морате имати разлог због којег устајете, неку радост. Чак и кад је у питању ситница, ја се радујем ако имам нешто да радим, а поготово резултатима. Не пушим, чашу вина попијем у друштву, идем на концерте са другарицом, играмо карте. Често организујем дружења јер волим народ. Рођена сам у породици са деветоро деце. А тек што волим да кувам и да спремам храну… – похвалила се Босиљка Новаковић у својој исповести за Приче са душом.

pricesadusom

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*