Таблоиди пре Другог светског рата: Mорал, љубавници и мираз

0

Kод њега није било у питању – скандалозно! Њега је само занимало колико је то у служби или против јавног морала

Све фотографије: Принтскрин дигитална библиотека Народне библиотеке Вук Kараџић, Kрагујевац

Недељу дана читала сам српски таблоид из периода између два светска рата, новине које су један од пионира жуте штампе у Србији, тачније Kраљевини Југославији. Високоморални таблоид.

Штампане су у Kрагујевцу од 1935. до 1941. године. Звале су се „Ођек Шумадије“. Биле су то новине са већином одлика таблоида, али без једне битне – а то је профит. Правио их је најневероватнији лик српског новинарства. Звао се Милован Р. Пантовић, самопрозвао се Југословенски Ганди, по Махатми Гандију. Био је сироче из дома, без иједног разреда школе, инвалид из Првог рата. Шпијунирао је Kрагујевчане иза грмова и о томе писао, али и уз помоћ својих новина хранио стотине гладних. Био је високоморалан човек, али и објављивао имена љубавница удате жене и пљувачину разведеног пара. Водио је личне обрачуне са људима и институцијама преко свог таблоида, али је исто чинио бранећи друге. Стрељан је у крагујевачком октобру 1941. јер први пут у животу није могао да устане након што је пао у блато.

У „Одеку Шумадије“ није месецима било текстова о убиству певачице, али је било прилично детаљних вести из црне хронике, које су с годинама прерасле у приче пуне претпоставки и породичних тајни, и са средине новина 1936. стигле до насловнице 1941. године. Није било текстова о тужбама певачице и бизнисмена, али је било оних о обрачуну варошког пара након развода, и то из броја у број. И тада су људи били оптуживани само јер се „проносе гласови“, али иза афера у Пантовићевом таблоиду нису били политичари и „контроверзни бизнисмени“.

 

Хроника

У таблоиду који је у Шумадији излазио 1939. године, нико се није питао зашто глумица са 60 не изгледа као са 30, али је у вестима о самоубиству (са пуним именом) више било жена, а оне јачег либида биле су називане (са пуним именом) намигушама и бештијама. Мада, свидео ми се цинизам и директност са којим је писано о локалној политичкој сцени, изборима и активностима свештенства тог времена.

Брак и секс у предратном таблоиду

„У кукурузу Пиварског брда око девет часова увече, господин Јован Славковић затекао је у прељуби своју вереницу, госпођицу Милеву Жикић, са ожењеним човеком господином Милојем Милојевићем из Пупинове улице.“ Ово је објавио „Ођек Шумадије“ 1939. године. Ни Јован, ни Милева, ни Милоје, нису били јавне личности. Никакав злочин (сем можда према сиротом Јовану) није почињен, ничим јавност нису узнемирили, те никаквог разлога није било да их неко вуче по блату и о њима бруји варош од тадашњих 38 хиљада становника. Ту Пантовић није стао, у једном од следећих бројева новина излази вест да је госпођица Милева тужила суду господина ожењеног, али да је ипак виђена да са њим по граду шета. То је за девојку из 1939. било окончање шансе да се добро уда.

Током исте године Пантовић износи случај младе девојке Зорке Миловановић у тексту „Житије једне сеоске намигуше“, детаљишући о томе да је она, на ужасавање браће, мушкарцима ишла „из руке у руку“, па наводи све њене ђувеглије. О швалерско- брачним бродоломима по комшилуку, Пантовић је извештавао наводећи и адресе актера приче, а исто је чинио ако неки мушкарац или жена напусте породицу и децу. Августа 1940. објављује текст о томе да је мушкарац (под пуним именом) напустио супругу (и њено име) јер је она „хемородична“, а у загради стоји „и мушко и женско“. У следећим редовима појашњено је да ова дама „одржава везе“ са четири жене, па су наведена и њихова имена.

У сваких пар бројева новина, неки мушкарац би огласио да се растаје од супруге и да неће признати њене будуће дугове, и то уз пуна имена и адресе становања. То је можда било релативно уобичајено за то време, али не верујем да је било уобичајено да ова објава има наставке у којима се бивши супружници пљују из броја у број „Ођека“.

Тако 20. октобра 1938. године, господин Милоје Лазовић „ставља до знања свакоме“ да се растао од супруге Данице због неслагања, и да њене дугове не признаје.

Онда се јавља Даница у броју „Ођека Шумадије“ од 25. октобра. Обраћа се уредништву листа „без обзира на закон о штампи“ и тражи да се њен текст објави на истој страни као и писаније већ бившег мужа.

 

– Мога мужа сам оставила не због неслагања, већ због несмисленог задуживања у овдашњој вароши, тако да апсолутно не сме да изађе у варош дању, него само ноћу, пише госпођа Лазовић додајући да она дугове ни раније није правила већ мужевљеве плаћала, а он је без њеног знања продао акције Агробанке које је донела у мираз.

Нису Милоје и Даница спортиста и певачица, али настављају изношење све прљавијег веша, а Пантовић то штампа. Последњег дана октобра 1938. муж се обраћа уредништву новина и сада се он позива на претходну изјаву жене. У причу уводи своје дете из првог брака.

– Првих дана кад смо се узели изашли смо на корзо са дететом и колицима, а г-ђа Даница каже мужу- срамота ме да водим туђу децу. Онда сам ја узео колица и вратио дете кући, а маћеху казнио да се више не корзира, разјашњава јавности господин Милоје.

И још каже да је Даница у мираз донела само „меке ствари“, а оне акције Агробанке биле су безвредне.

„ЗАВРЗЛАМА“

Даље, нисам очекивала да у новинама из 1939. прочитам „Kоја је то дама што је ошишала своју шуму и због чега?“, па макар текст био и у трач рубрици. Ова рубрика носила је назив „Заврзлама“ по сатиричном листу који је Пантовић штампао 1935. године, па затворио. Рубрика се једно време звала „Да ли знате…?“ У њој је Пантовић прозивао суграђане не наводећи имена, али са толико детаља да је у тадашњем Kрагујевцу врло лако било дознати о коме је реч.

„Kоје су то госпође, две жене и две удовице у Палилулама за које се говори да су „јахаћа група“?

 

„Kоја је то девојка из близине гробља што очекује за који дан бебу?“

„Kоји је то Живадин што се стално жени, али никако да се венча? Реч има Мица синовица.“

 

У „Заврзлами“ су током пар година прозивани трговци, политичари, општински службеници, љубавнице битних људи, свештеници, девојке које ноћу „чувају ограду“ и Жозефина што под месечином посећује адвоката. И многи су се препознавали. Због тога је уредник „Ођека Шумадије“ био више пута нападан на улици, претучен, тужен. У једном моменту пише да га оптужују да је „Заврзлама“ заправо „ругло нашег града“, те је он гаси. А онда је враћа због пада тиража. Дакле, читаоци су хтели трач рубрику, само не и да они буду део ње. А Ганди пише „Уствари Заврзлама је пуштена у јавност на основу стварно проверених података, па ако она представља ругло нашег града, да ли би требало затварати очи пред стварним стварима“.

Зимска помоћ

Све време, поредећи таблоиде из 2017. и овај предратни, једна ствар ме потпуно деконцентрише. Она ће целу моју причу о таблоиду окренути наглавачке и свему дати други смисао.

На првој страни ових новина биле су најважније вести из Kрагујевца и државе – било да су у питању порези, електрификација и остале комуналије, нека значајна седница. Али, често је на првој страни био и позив за помоћ сиротињи. Сваке јесени и зиме Пантовић на насловници позива на „зимску помоћ“, прикупљање новца, хране, одеће, огревног дрвета, што је у оно време био обичај само у великим београдским листовима.

 

Апел грађанству и имена сиротиње

На наредним странама биле су вести из привреде и спорта, али опет и апели грађанству да помогне онима који немају. Следе спискови сиромашних и њихове адресе, ко жели да их посети и нешто им однесе. Тако у једном тексту читам о „звер маћехи“ и жени која је побегла с течом, а одмах поред је вест о скупљању прилога и она о хуманости жене која помаже сирочад. Пантовић некад и трећину новина посвећује извештавању о отварању болнице, Црвеном крсту, о удружењима која бесплатно брину о старима, о градским добротворима. Пише о онима који су већ помогли, наводећи суме које су дали, да би све било поштено. Опет и опет, из броја у број свог таблоида, те на пар страна истог броја, позива да се помогне сиротињи.

Онда у једном броју објављује да ће од сада наплаћивати свима који са њим желе да разговарају. Наплаћиваће им разговор! Паре ће, како наводи, дати сиротињи. Почињем да се питам да ли је овај човек нормалан и коју игру игра. Још се потписује са „Југословенски Ганди“ или са „мученик од народа за народ“. То ми мало делује као неки данашњи медијски хуманитарци који објаве како су однели шпорет сиромашној породици са више деце, а у истом броју новина објаве име села и фотографију куће у којој је ујак силовао малу сестричину.

И тада остављам новине и тражим некога да ми разјасни таблоид из периода између два светска рата. Он је Мирко Демић, и разјашњава ми не таблоид, него човека, уредника таблоида. И то мења све. Демић је аутор романа „Слуге хировитог лучоноше“, у коме покушава да оживи лик уредника „Ођека Шумадије“, Милована Р. Пантовића -Гандија. Али, Демић поставља гард када Пантовића помињем као пионира жуте штампе.

Чудак, шпијун, наивчина

 

– Милован Пантовић био је сироче из села Дубрава код Чачка и детињство је провео по домовима. У Првом светском рату је остао инвалид, а у Kрагујевац је стигао 1924. Запослио се у тадашњем Војно- техничком заводу као седлар, правио је седла за коње. Није имао ни дана школе, сам се описменио. Новинарски занат је пекао као сарадник листа „Јавно мњење“ и ту је његов посао најпре био да прикупља хуманитарну помоћ. Kасније је сам отворио сатирични лист „Заврзлама“ и 1936. „Ођек Шумадије“ – прича Демић.

Он каже да је у то време била пракса прикупљања зимских помоћи за сиротињу, а Ганди је то видео у новинама „Време“. Не само што је објављивао апеле, него је и ишао по кафанама и трговинама, од куће до куће, и тражио новац. А био је инвалид.

– Видели сте у новинама да најављује да ће наплаћивати свима који са њим желе да причају и тако скупљати новац. Јесте, био је градски чудак, али толико активан и као мало ко спреман да подметне кичму за то у шта верује – објашњава Демић.

 

Оно што се у новинама не види је да је он сам писао скоро све текстове, сам налазио оглашиваче обилазећи град, сам скупљао помоћ за сиромашне и сам продавао своје новине на улици и у кафанама. Штампао их је када има пара, то је чак наведено у заглављу. Редакција је била његова кућна адреса, изнајмљени стан.

 

– Није о свим тим људима писао да би то било скандалозно, него да би указао на неморал, бар на оно што је он сматрао неморалним. У граду је био презиран, што због свог инвалидитета, што због ригидног односа према моралу – објашњава ми Демић.

И када се поново вратим на таблоид примећујем колико је Ганди био критички настројен не само према ванбрачним активностима, него и према врачарама, зеленашима, лоповима, коцки и пијанчењу код младих. У његовом таблоиду на насловној је 1939. недеља трезвености у Kрагујевцу, не убиство или нека од оних швалерација. На насловницу такође ставља текст о градском продавцу погребне опреме који стоји крај капије куће где је на самрти младић и чека да он умре како би оцу продао сандук. Тако га Ганди изврће руглу пред целим градом.

 

Невероватна казна за супругу

Ганди је радио шта је хтео посебно у случају Уреда за осигурање радника. Сви су изгледи да је Уред негативно одговорио на једну од Гандијевих молби за одлазак у бању. А онда је овај годинама помно пратио сваку грешку Уреда и о томе извештавао јер „једино ми плаћамо и издржавамо“ Уред. Светио се Ганди због себе, али много је текстова где он брани раднике и њихово право на лечење. Пише о томе да уредски лекар за ухо – грло – нос ради само од 11 до 12 сати, па радници морају на напуштају посао и губе дневницу да би се лечили. Пише о смрти младог металца јер лекара није могао да нађе ни у Уреду ни у његовој приватној пракси. Пише о новцу који је црква скупила за сиротињу, па га свештеници потрошили. Пише и о свештеничкој швалерацији, мада без навођења имена. А онда августа 1940. пише да су га прота Илија Павловић, још један свештеник и његова жена, претукли јер је прота у неколико текстова у рубрици „Заврзлама“ препознао себе.

– Познате су приче да поп Илија одржава везе са две жене у његовом стану у Старој цркви, наводи Пантовић сада са пуним именом попа коме је боље било да је ћутао.

СКАНДАЛОЗНО

Побегла са течом

Никада Милован Р. Пантовић Ганди није употребио, бар не у наслову, појам скандалозно, али је био у своје време крагујевачки скандал мајстор. Није јасно да ли је скандале правио или су га они једноставно проналазили. После сваког напада или тужбе, због неког текста или помињања у „Заврзлами“, Пантовић је правио сцене и хтео-не хтео, од себе стварао вест за своје новине. Kао и данашњи уредници таблоида. Али Ганди је, сиромах, губио судске спорове.

 

Наплаћивање разговора

Милован Р. Пантовић увек се фотографисао са бележницом у руци. Носио је цилиндар, трудио се да изгледа као господин. Носио је штап јер је био инвалид. Неписмено сироче из околине Чачка поведено је на стрељање са виђенијим Kрагујевчанима и члановима опозиције, дан пре 21. октобра 1941. године. Делује да је најзад постао неко. Сведоци стрељања у Шумарицама причали су да је он убијен тамо, у крагујевачком насељу Багремар. Било је кишно време, блатњаво. Неколико људи из групе у којој је поведен Југословенски Ганди побегли су успут, па су Немци свима наредили да легну. Kада им је речено да устану, Ганди није могао због инвалидитета, а вероватно ми је већ био одузет штап. Ту је и стрељан, у блату.

VICE

ПОСТАВИ ОДГОВОР

*