Tabloidi pre Drugog svetskog rata: Moral, ljubavnici i miraz

0

Kod njega nije bilo u pitanju – skandalozno! Njega je samo zanimalo koliko je to u službi ili protiv javnog morala

Sve fotografije: Printskrin digitalna biblioteka Narodne biblioteke Vuk Karadžić, Kragujevac

Nedelju dana čitala sam srpski tabloid iz perioda između dva svetska rata, novine koje su jedan od pionira žute štampe u Srbiji, tačnije Kraljevini Jugoslaviji. Visokomoralni tabloid.

Štampane su u Kragujevcu od 1935. do 1941. godine. Zvale su se „Ođek Šumadije“. Bile su to novine sa većinom odlika tabloida, ali bez jedne bitne – a to je profit. Pravio ih je najneverovatniji lik srpskog novinarstva. Zvao se Milovan R. Pantović, samoprozvao se Jugoslovenski Gandi, po Mahatmi Gandiju. Bio je siroče iz doma, bez ijednog razreda škole, invalid iz Prvog rata. Špijunirao je Kragujevčane iza grmova i o tome pisao, ali i uz pomoć svojih novina hranio stotine gladnih. Bio je visokomoralan čovek, ali i objavljivao imena ljubavnica udate žene i pljuvačinu razvedenog para. Vodio je lične obračune sa ljudima i institucijama preko svog tabloida, ali je isto činio braneći druge. Streljan je u kragujevačkom oktobru 1941. jer prvi put u životu nije mogao da ustane nakon što je pao u blato.

U „Odeku Šumadije“ nije mesecima bilo tekstova o ubistvu pevačice, ali je bilo prilično detaljnih vesti iz crne hronike, koje su s godinama prerasle u priče pune pretpostavki i porodičnih tajni, i sa sredine novina 1936. stigle do naslovnice 1941. godine. Nije bilo tekstova o tužbama pevačice i biznismena, ali je bilo onih o obračunu varoškog para nakon razvoda, i to iz broja u broj. I tada su ljudi bili optuživani samo jer se „pronose glasovi“, ali iza afera u Pantovićevom tabloidu nisu bili političari i „kontroverzni biznismeni“.

 

Hronika

U tabloidu koji je u Šumadiji izlazio 1939. godine, niko se nije pitao zašto glumica sa 60 ne izgleda kao sa 30, ali je u vestima o samoubistvu (sa punim imenom) više bilo žena, a one jačeg libida bile su nazivane (sa punim imenom) namigušama i beštijama. Mada, svideo mi se cinizam i direktnost sa kojim je pisano o lokalnoj političkoj sceni, izborima i aktivnostima sveštenstva tog vremena.

Brak i seks u predratnom tabloidu

„U kukuruzu Pivarskog brda oko devet časova uveče, gospodin Jovan Slavković zatekao je u preljubi svoju verenicu, gospođicu Milevu Žikić, sa oženjenim čovekom gospodinom Milojem Milojevićem iz Pupinove ulice.“ Ovo je objavio „Ođek Šumadije“ 1939. godine. Ni Jovan, ni Mileva, ni Miloje, nisu bili javne ličnosti. Nikakav zločin (sem možda prema sirotom Jovanu) nije počinjen, ničim javnost nisu uznemirili, te nikakvog razloga nije bilo da ih neko vuče po blatu i o njima bruji varoš od tadašnjih 38 hiljada stanovnika. Tu Pantović nije stao, u jednom od sledećih brojeva novina izlazi vest da je gospođica Mileva tužila sudu gospodina oženjenog, ali da je ipak viđena da sa njim po gradu šeta. To je za devojku iz 1939. bilo okončanje šanse da se dobro uda.

Tokom iste godine Pantović iznosi slučaj mlade devojke Zorke Milovanović u tekstu „Žitije jedne seoske namiguše“, detaljišući o tome da je ona, na užasavanje braće, muškarcima išla „iz ruke u ruku“, pa navodi sve njene đuveglije. O švalersko- bračnim brodolomima po komšiluku, Pantović je izveštavao navodeći i adrese aktera priče, a isto je činio ako neki muškarac ili žena napuste porodicu i decu. Avgusta 1940. objavljuje tekst o tome da je muškarac (pod punim imenom) napustio suprugu (i njeno ime) jer je ona „hemorodična“, a u zagradi stoji „i muško i žensko“. U sledećim redovima pojašnjeno je da ova dama „održava veze“ sa četiri žene, pa su navedena i njihova imena.

U svakih par brojeva novina, neki muškarac bi oglasio da se rastaje od supruge i da neće priznati njene buduće dugove, i to uz puna imena i adrese stanovanja. To je možda bilo relativno uobičajeno za to vreme, ali ne verujem da je bilo uobičajeno da ova objava ima nastavke u kojima se bivši supružnici pljuju iz broja u broj „Ođeka“.

Tako 20. oktobra 1938. godine, gospodin Miloje Lazović „stavlja do znanja svakome“ da se rastao od supruge Danice zbog neslaganja, i da njene dugove ne priznaje.

Onda se javlja Danica u broju „Ođeka Šumadije“ od 25. oktobra. Obraća se uredništvu lista „bez obzira na zakon o štampi“ i traži da se njen tekst objavi na istoj strani kao i pisanije već bivšeg muža.

 

– Moga muža sam ostavila ne zbog neslaganja, već zbog nesmislenog zaduživanja u ovdašnjoj varoši, tako da apsolutno ne sme da izađe u varoš danju, nego samo noću, piše gospođa Lazović dodajući da ona dugove ni ranije nije pravila već muževljeve plaćala, a on je bez njenog znanja prodao akcije Agrobanke koje je donela u miraz.

Nisu Miloje i Danica sportista i pevačica, ali nastavljaju iznošenje sve prljavijeg veša, a Pantović to štampa. Poslednjeg dana oktobra 1938. muž se obraća uredništvu novina i sada se on poziva na prethodnu izjavu žene. U priču uvodi svoje dete iz prvog braka.

– Prvih dana kad smo se uzeli izašli smo na korzo sa detetom i kolicima, a g-đa Danica kaže mužu- sramota me da vodim tuđu decu. Onda sam ja uzeo kolica i vratio dete kući, a maćehu kaznio da se više ne korzira, razjašnjava javnosti gospodin Miloje.

I još kaže da je Danica u miraz donela samo „meke stvari“, a one akcije Agrobanke bile su bezvredne.

„ZAVRZLAMA“

Dalje, nisam očekivala da u novinama iz 1939. pročitam „Koja je to dama što je ošišala svoju šumu i zbog čega?“, pa makar tekst bio i u trač rubrici. Ova rubrika nosila je naziv „Zavrzlama“ po satiričnom listu koji je Pantović štampao 1935. godine, pa zatvorio. Rubrika se jedno vreme zvala „Da li znate…?“ U njoj je Pantović prozivao sugrađane ne navodeći imena, ali sa toliko detalja da je u tadašnjem Kragujevcu vrlo lako bilo doznati o kome je reč.

„Koje su to gospođe, dve žene i dve udovice u Palilulama za koje se govori da su „jahaća grupa“?

 

„Koja je to devojka iz blizine groblja što očekuje za koji dan bebu?“

„Koji je to Živadin što se stalno ženi, ali nikako da se venča? Reč ima Mica sinovica.“

 

U „Zavrzlami“ su tokom par godina prozivani trgovci, političari, opštinski službenici, ljubavnice bitnih ljudi, sveštenici, devojke koje noću „čuvaju ogradu“ i Žozefina što pod mesečinom posećuje advokata. I mnogi su se prepoznavali. Zbog toga je urednik „Ođeka Šumadije“ bio više puta napadan na ulici, pretučen, tužen. U jednom momentu piše da ga optužuju da je „Zavrzlama“ zapravo „ruglo našeg grada“, te je on gasi. A onda je vraća zbog pada tiraža. Dakle, čitaoci su hteli trač rubriku, samo ne i da oni budu deo nje. A Gandi piše „Ustvari Zavrzlama je puštena u javnost na osnovu stvarno proverenih podataka, pa ako ona predstavlja ruglo našeg grada, da li bi trebalo zatvarati oči pred stvarnim stvarima“.

Zimska pomoć

Sve vreme, poredeći tabloide iz 2017. i ovaj predratni, jedna stvar me potpuno dekoncentriše. Ona će celu moju priču o tabloidu okrenuti naglavačke i svemu dati drugi smisao.

Na prvoj strani ovih novina bile su najvažnije vesti iz Kragujevca i države – bilo da su u pitanju porezi, elektrifikacija i ostale komunalije, neka značajna sednica. Ali, često je na prvoj strani bio i poziv za pomoć sirotinji. Svake jeseni i zime Pantović na naslovnici poziva na „zimsku pomoć“, prikupljanje novca, hrane, odeće, ogrevnog drveta, što je u ono vreme bio običaj samo u velikim beogradskim listovima.

 

Apel građanstvu i imena sirotinje

Na narednim stranama bile su vesti iz privrede i sporta, ali opet i apeli građanstvu da pomogne onima koji nemaju. Slede spiskovi siromašnih i njihove adrese, ko želi da ih poseti i nešto im odnese. Tako u jednom tekstu čitam o „zver maćehi“ i ženi koja je pobegla s tečom, a odmah pored je vest o skupljanju priloga i ona o humanosti žene koja pomaže siročad. Pantović nekad i trećinu novina posvećuje izveštavanju o otvaranju bolnice, Crvenom krstu, o udruženjima koja besplatno brinu o starima, o gradskim dobrotvorima. Piše o onima koji su već pomogli, navodeći sume koje su dali, da bi sve bilo pošteno. Opet i opet, iz broja u broj svog tabloida, te na par strana istog broja, poziva da se pomogne sirotinji.

Onda u jednom broju objavljuje da će od sada naplaćivati svima koji sa njim žele da razgovaraju. Naplaćivaće im razgovor! Pare će, kako navodi, dati sirotinji. Počinjem da se pitam da li je ovaj čovek normalan i koju igru igra. Još se potpisuje sa „Jugoslovenski Gandi“ ili sa „mučenik od naroda za narod“. To mi malo deluje kao neki današnji medijski humanitarci koji objave kako su odneli šporet siromašnoj porodici sa više dece, a u istom broju novina objave ime sela i fotografiju kuće u kojoj je ujak silovao malu sestričinu.

I tada ostavljam novine i tražim nekoga da mi razjasni tabloid iz perioda između dva svetska rata. On je Mirko Demić, i razjašnjava mi ne tabloid, nego čoveka, urednika tabloida. I to menja sve. Demić je autor romana „Sluge hirovitog lučonoše“, u kome pokušava da oživi lik urednika „Ođeka Šumadije“, Milovana R. Pantovića -Gandija. Ali, Demić postavlja gard kada Pantovića pominjem kao pionira žute štampe.

Čudak, špijun, naivčina

 

– Milovan Pantović bio je siroče iz sela Dubrava kod Čačka i detinjstvo je proveo po domovima. U Prvom svetskom ratu je ostao invalid, a u Kragujevac je stigao 1924. Zaposlio se u tadašnjem Vojno- tehničkom zavodu kao sedlar, pravio je sedla za konje. Nije imao ni dana škole, sam se opismenio. Novinarski zanat je pekao kao saradnik lista „Javno mnjenje“ i tu je njegov posao najpre bio da prikuplja humanitarnu pomoć. Kasnije je sam otvorio satirični list „Zavrzlama“ i 1936. „Ođek Šumadije“ – priča Demić.

On kaže da je u to vreme bila praksa prikupljanja zimskih pomoći za sirotinju, a Gandi je to video u novinama „Vreme“. Ne samo što je objavljivao apele, nego je i išao po kafanama i trgovinama, od kuće do kuće, i tražio novac. A bio je invalid.

– Videli ste u novinama da najavljuje da će naplaćivati svima koji sa njim žele da pričaju i tako skupljati novac. Jeste, bio je gradski čudak, ali toliko aktivan i kao malo ko spreman da podmetne kičmu za to u šta veruje – objašnjava Demić.

 

Ono što se u novinama ne vidi je da je on sam pisao skoro sve tekstove, sam nalazio oglašivače obilazeći grad, sam skupljao pomoć za siromašne i sam prodavao svoje novine na ulici i u kafanama. Štampao ih je kada ima para, to je čak navedeno u zaglavlju. Redakcija je bila njegova kućna adresa, iznajmljeni stan.

 

– Nije o svim tim ljudima pisao da bi to bilo skandalozno, nego da bi ukazao na nemoral, bar na ono što je on smatrao nemoralnim. U gradu je bio preziran, što zbog svog invaliditeta, što zbog rigidnog odnosa prema moralu – objašnjava mi Demić.

I kada se ponovo vratim na tabloid primećujem koliko je Gandi bio kritički nastrojen ne samo prema vanbračnim aktivnostima, nego i prema vračarama, zelenašima, lopovima, kocki i pijančenju kod mladih. U njegovom tabloidu na naslovnoj je 1939. nedelja trezvenosti u Kragujevcu, ne ubistvo ili neka od onih švaleracija. Na naslovnicu takođe stavlja tekst o gradskom prodavcu pogrebne opreme koji stoji kraj kapije kuće gde je na samrti mladić i čeka da on umre kako bi ocu prodao sanduk. Tako ga Gandi izvrće ruglu pred celim gradom.

 

Neverovatna kazna za suprugu

Gandi je radio šta je hteo posebno u slučaju Ureda za osiguranje radnika. Svi su izgledi da je Ured negativno odgovorio na jednu od Gandijevih molbi za odlazak u banju. A onda je ovaj godinama pomno pratio svaku grešku Ureda i o tome izveštavao jer „jedino mi plaćamo i izdržavamo“ Ured. Svetio se Gandi zbog sebe, ali mnogo je tekstova gde on brani radnike i njihovo pravo na lečenje. Piše o tome da uredski lekar za uho – grlo – nos radi samo od 11 do 12 sati, pa radnici moraju na napuštaju posao i gube dnevnicu da bi se lečili. Piše o smrti mladog metalca jer lekara nije mogao da nađe ni u Uredu ni u njegovoj privatnoj praksi. Piše o novcu koji je crkva skupila za sirotinju, pa ga sveštenici potrošili. Piše i o svešteničkoj švaleraciji, mada bez navođenja imena. A onda avgusta 1940. piše da su ga prota Ilija Pavlović, još jedan sveštenik i njegova žena, pretukli jer je prota u nekoliko tekstova u rubrici „Zavrzlama“ prepoznao sebe.

– Poznate su priče da pop Ilija održava veze sa dve žene u njegovom stanu u Staroj crkvi, navodi Pantović sada sa punim imenom popa kome je bolje bilo da je ćutao.

SKANDALOZNO

Pobegla sa tečom

Nikada Milovan R. Pantović Gandi nije upotrebio, bar ne u naslovu, pojam skandalozno, ali je bio u svoje vreme kragujevački skandal majstor. Nije jasno da li je skandale pravio ili su ga oni jednostavno pronalazili. Posle svakog napada ili tužbe, zbog nekog teksta ili pominjanja u „Zavrzlami“, Pantović je pravio scene i hteo-ne hteo, od sebe stvarao vest za svoje novine. Kao i današnji urednici tabloida. Ali Gandi je, siromah, gubio sudske sporove.

 

Naplaćivanje razgovora

Milovan R. Pantović uvek se fotografisao sa beležnicom u ruci. Nosio je cilindar, trudio se da izgleda kao gospodin. Nosio je štap jer je bio invalid. Nepismeno siroče iz okoline Čačka povedeno je na streljanje sa viđenijim Kragujevčanima i članovima opozicije, dan pre 21. oktobra 1941. godine. Deluje da je najzad postao neko. Svedoci streljanja u Šumaricama pričali su da je on ubijen tamo, u kragujevačkom naselju Bagremar. Bilo je kišno vreme, blatnjavo. Nekoliko ljudi iz grupe u kojoj je poveden Jugoslovenski Gandi pobegli su usput, pa su Nemci svima naredili da legnu. Kada im je rečeno da ustanu, Gandi nije mogao zbog invaliditeta, a verovatno mi je već bio oduzet štap. Tu je i streljan, u blatu.

VICE

POSTAVI ODGOVOR

*