Tadija Čaluković: Branko Ćopić jeste voleo decu!

0

Nisam mogao da verujem kada sam pre nekoliko dana na Radio Beogradu čuo kako jedan slušalac u direktnom uključenju uvereno i ,,pouzdano“ tvrdi da Branko Ćopić nije voleo decu. Mislim da ova tvrdnja nikako ne može biti istinita, jer kako je moguće da ,,najstarije dete naše zemlje, najzdraviji sin srpskog jezika, najduži smeh Beograda“, kako ga je opisivao Matija Bećković, ne voli decu?

I ne samo Branko Ćopić, već i svi ostali srpski i svetski pisci iz kanona mudre književnosti su voleli decu. Od Dostojevskog koji je tvrdio ,,da svi ideali ovog sveta ne vrede suze jednog deteta“, do Tolstoja koji je bio veliki prijatelj dece, te je otvorio i školu za opismenjavanje mladih, a ostao je zapamćen i kao jedan od najboljih pedagoga 19. veka. O tome ko je sve od velikih umova celokupne istorije čovečanstva imao simpatije prema deci, mogu se pisati enciklopedije. Međutim, interesantnije je zapitati se koliko su deca uzvratila ljuvav tim intelektualnim gromadama? Da li je i njima podjednako draga i neodoljiva rečenica Halila Džubrana i Vila Djuranta ili duhovit i magičan kadar Čarlija Čaplina?

Bojim se da je problem što većina današnjih omladinaca, nažalost, nisu ni čuli za Luisa Bunjuela, Ingmara Bergmana, Federika Felinija, Lukijana Viskontija ili Stenlija Kjubrika, a kamoli pogledali neke od najvažnijih ostvarenja u istoriji kinematografije.

Ove dragocene ličnosti, na tugu svih koji drže do zdrave misli, u dečjem univerzumu zamenile su persone kojima intelektualni živalj dodaje ono ,,non grata“.

Upravo zbog toga, deca i mladi, kada danas posete knjižaru, to ne učine da bi pazarili knjigu Ive Andrića, Milutina Bojića ili bilo kog drugog srpskog klasika, već da bi odvojili bezmalu sumu novca za svakojake slikovnice onih ličnosti za koje bi bilo bolje da se vode kao – nepoželjne. Ipak, jedan domaći pisac smatra da nije važno šta se čita, već da se čita. Ruku na srce, ima i tu istine, jer se ponekad događa da čitaoci šund literature vremenom postanu publika kvalitetne književnosti. U neka ranija vremena, kada je novinarstvo na neki način bila i umetnost, novinski članci su bili inspiracija autorima za neke od najznačajnijih dela u kinematografiji i književnosti. Danas je mladima koji teže da postanu umetnici taj medijski izvor presušio.

Možda, celu ovu situaciju najbolje opisuje jedna češka poslovica koja glasi: ,,Mala deca kašu jedu, a velika srca žderu“.

Vratimo se na slušaoca koji tvrdi da Branko Ćopić nije voleo decu. Moj odgovor je jasan: čak i da Ćopić nije voleo decu, ,,Bašta sljezove boje“, ,,Orlovi…“ i ,,Magareće godine“ jesu!
Te knjige i danas dečjim policama daju bezbrižnost, no da li ih neka deca katkad uzmu u šake? Čisto da ne skupljaju prašinu vitrina i malo uliju nade u kudikamo vedriju budućnost…

Tadija Čaluković

POSTAVI ODGOVOR

*