Tajanstvene smrti srpskih vladika u Beču i drugde

0

Sava, episkop šumadijski; Srpski jerarsi od devetog do dvadesetog veka

Malo je poznata činjenica da je Beč grad u kome su neki srpski episkopi i patrijarsi tajanstveno završili svoj mnogonapaćeni život. Dovoljno je pogledati knjigu episkopa Save Šumadijskog „Srpski jerarsi“ gde su navedene kratke biografije svih srpskih poznatih episkopa do dvadesetog veka, pa da se čovek zapita nad činjenicom: kako je toliki broj naših episkopa „naprasno“ preminuo u ovoj evropskoj prestonici i u ostalim delovima Austrougarske.

Sveti Teodor Vršački

Inače, umirali su „naprasno“ patrijarsi srpski i u drugoj prestonici države koja je vladala nad Srbima – u Carigradu, kao što je to bio slučaj sa patrijarhom Vikentijem (Stefanovićem)1758. godine, ali se to češće dešavalo u Beču. Turci se nisu mnogo „stideli“ da nad našim episkopima javno izvrše smrtnu kaznu, čak su im i živima drali kožu kao što je slučaj sa sv. Teodorom Vršačkim 1594. ili sa mitropolitom Pajsijem Budimljanskim1654. godine, dok je u Austrougarskoj carevini takav varvarski način ubijanja bio neprikladan. Da napomenemo i to, da i ponašanje naših episkopa u samom Beču nije bilo ponekad baš po bečkom „bontonu“. Tako Gavrilo, kasnije episkop slavonski, koji je bio u pratnji patrijarha Arsenija Čarnojevića 1706. „u toku bogoslovske rasprave sa rimokatolicima fizički je napao Petra Bakića, potonjeg biskupa đakovačkog (1716-1748), koji je vređao pravoslavne i nepovoljno se izražavao o Pravoslavnoj Crkvi.“

O smrti srpskih patrijaraha i sumnji da su bili otrovani već je pisano u srpskoj istoriografiji. Tako je Milutin Jakšić napisao rad “Jesu li patrijarsi Arsenije III i Arsenije IV otrovani?“, Sremski Karlovci 1922.

Nekoliko podataka po pisanju ep. Save Šumadijskog:

  • 1706. patrijarh Arsenije III Čarnojević – „je iznenada umro u Beču“.
  • 1708. mitropolit krušedolski Isaija (Đaković) – „Baveći se crkveno-narodnim poslovima u Beču, mitropolit Isaija je iznenada umro.“
  • 1790. mitropolit karlovački Mojsije (Putnik) – „Baveći se u Beču gde je došao… da izdejstvuje da srpski narod dobije učešće u građanskim pravima… iznenada je umro.“

Za Germana Opačića, Episkopa bačkog, se ne kaže da je naprasno umro, već je “posle kraće bolesti, preminuo u Beču 18. januara 1899. godine.“

Da je postojala sumnja da ovakve smrti nisu prirodne, i da su episkopi znali da se u Beču “lakše umire“ dokazuje i slučaj Jeftimija, mitropolita sofijskog, koji se 1633. bavio u Marčanskoj eparhiji. Njega je bečki dvor u sporazumu sa papskim nuncijem pozvao na “konsultacije“ u Beč, ali mitropolit Jeftimije “nije hteo onamo ići bez jake pratnje Srba“.

U knjizi episkopa Save ne nalazimo da je nad nekim episkopom po presudi suda bila izvršena smrtna kazna, ali zato ima mnogo sumnjivih smrtnih slučajeva episkopa za koje se veruje da je vlast u Austrougarskoj bila umešana. Gavrilo Predojević je bio episkop marčanski samo dve godine. Da se on ne postavi za episkopa zdušno se borio zagrebački biskup Benko Vinković, jer je imao nameru da narod u Marčanskoj eparhiji prevede na rimokatolicizam. Car Ferdinand III je Gavrilu naredio da pođe u Rim i onde ispovedi latinsku jeres, da bi bio rukopoložen za unijatskog episkopa. Gavrilo je pošao, ali ne u Rim, već u Peć, gde je rukopoložen od Pećkog patrijaraha Pajsija. Ipak, posle dve godine je umro. Nastala je velika uznemirenost u narodu. Posle Gavrila, narod je složno tražio da se postavi arhimandrit man. Gomirje Vasilije, opet Predojević. Narodnoj želji je udovoljeno, ali Vasilije je već 1648. završio život. Postoji mišljenje da je otrovan.

Episkop Gavrilo (Mijakić) je znao da episkopi marčanski ne prolaze dobro, i da im je život kratak, pa je pomislio da će se nakakvim kompromisom izvući. Nije otišao u Peć na rukopoloženje, već je 1663. pošao mučenik u Moldaviju. Pošto je imao velike nevolje u svojoj eparhiji, naročito od zagrebačkog biskupa Petra Petretića, pošao je i u Rim da traži milost, ali milosti nije našao. Car Leopold je na njegovo mesto postavio unijatskog episkopa Pavla Zorčića. Pošto ep. Gavrilo nije mirovao okovan je i poslat u Grac u zatvor. U toku tamnovanja se upokojio.

Arsenije Teofanović postao je Episkop kostajnički, zrinopoljski, glinski, dubički, jasenovački, severinski i marčanski 1750. Carica Marija Terezija mu je pod pretnjom kazne naredila da ovu titulaturu izbriše i tražila da se ograniči samo na “kostajnički“. Kao i mnogi drugi “umro je naprečac 15. maja 1753. Smatra se da je bio otrovan.“

Da se u austrougarskoj carevini nije samo umiralo ovako misteriozno, dokazuje primer Evrema (Jefrema) Mitropolita požeškog koga je «pobožna» rimokatolička svetina ubila u selu Kule, blizu Požege. Moglo bi se reći da je život arhijereja Srpske crkve bio na prostoru Austrougarske bio kontinuirana muka, znoj, pa i krv, bio je stalna borba za odbranu Vere od unijatstva.

Istorijski period života pravoslavnih u Austrougarskoj bio je obeležen datumima, uglavnom tragičnim, ali gledajući iz ove perspektive, i slavnim, datumima stradanja naroda i njegovih episkopa za Veru pravoslavnu. Austrougarska je uklanjala arhijereje, pravila im nepremostive teškoće, postavljala one koje narod nije želeo, gledala da ih iskompromituje u očima naroda… i sve je to bilo malo uspešno u naporima da pravoslavni pređu na uniju ili rimokatolicizam. Dešavalo se neretko da Austrougarska ukloni jednog dobrog arhijereja, a da na njegovo mesto dođe još bolji! Ako je Beč bio prestonica Austrougarske, on se može nazvati i prestonicom srpskog stradanja od rimokatoličke Evrope.

Videli smo da je priličan broj episkopa, počevši od patrijarha Arsenija Čarnojevića, tamo završio svoj mnogostradalni život. Beč je grad u kome je čak osnovano i postojalo društvo sa najmorbidnijim mogućim imenom: “Društvo za katoličenje Srba“. Beč, kulturna prestonica Evrope, je zaista imala nekada čudno-smešne ideje. Mada, koliko god ovo sada nama izgledalo smešno, episkopima Srpske crkve je u svoje vreme značilo ogroman teret i nevolju. Mitropolit dabrobosanski Sava Kosanović je podlegao u neravnopravnoj borbi sa ovim “društvom“ i njegovim istomišljenicima. Naime, morao je da da ostavku na mesto mitropolita, čovek koji je život svoj posvetio odbrani svoje pastve od agresivnog rimokatoličkog prozelitizma.

Ko će ispričati i ko će nabrojati sve muke i nevolje koje su naši dostojni arhijereji, sveštenstvo i narod podneli radi odbrane Vere. Moglo bi se reći da je život Srba u Austrougarskoj jedna neprekidna rana, koja simbolično počinje smrću prvog patrijarha na prostoru Austrougarske Arsenija Čarnojevića, a završava se smrću poslednjeg srpskog patrijarha koji je živeo na ovom prostoru, Lukijana Bogdanovića. Posle toga počinje nova “epizoda“ u životu naše Crkve, ali ta epizoda koja traje do danas nije nimalo srećnija za samu Crkvu.

Patrijarh Lukijan Bogdanović

Karlovački patrijarh Lukijan izabran je jednoglasno za Episkopa budimskog 1897. a za patrijarha autonomne Karlovačke mitropolije izabran je 1908. u svojoj 41. godini života. Ipak, njegova uprava Karlovačkom mitropolijom nije dugo trajala. Mada se p. Lukijan i ranije otvoreno borio za prava pravoslavnih u Austrougarskoj, najveći sukob je nastao pošto je ugarska vlada imala nameru da patrijarhovo sedište premesti iz Karlovaca u Budimpeštu. Ovaj predlog je bio neprihvatljiv jer je podrazumevao uklanjanje patrijarha i središnjih crkvenih vlasti iz sredine narodnog života, međusobno otuđenje naroda i crkvenih vlasti, kao i lakše manipulisanje Crkvom od strane ugarske vlade. Pošto p. Lukijan nije prihvatio ovakav predlog, kako kaže ep. Sava Šumadijski: “…ugarska vlada je, izgleda, odlučila da ga onemogući ili čak i fizički uništi… Prilikom lečenja patrijarh Lukijan je 1. septembra 1913. nestao u Bad Gaštajnu. Njegovi posmrtni ostaci pronađeni su u reci, ali tek krajem meseca oktobra, i to trideset kilometara od Bad Gaštajna.“

Šta se desilo posle smrti patrijarha Lukijana? Počeo je Prvi svetski rat u kome je agresivna Austrougarska htela da pokori i anektira čitavu Srbiju. Međutim, desilo joj se zlo i naopako, pa je kao poražena strana izgubila većinu teritorija na kojoj su do tada živeli Srbi. Velikim delom, srpski narod je ušao u novu državu, koja je nazvana Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Ipak, “bečki sindrom“ nije mimoišao ni ovu kraljevinu bez blagoslova Božijeg. Opet je Vatikan igrao ulogu, i opet su pojedinci gubili život na tajanstven način. Ovde pre svega mislimo na patrijarha Varnavu (Rosića) koji je u toku borbe Srpske crkve protiv konkordata sa Vatikanom umro “pod još uvek nerazjašnjenim okolnostima“.

Ni u sledećem periodu, koji sa istorijskim varijacijama, do danas traje, srpski episkopi nisu bili nimalo srećniji. Posle Beča i konkordatskog perioda, novu socijalističku Jugoslaviju poveo je bečki đak, bravar koji je dobar deo svoga života proveo u Beču – naravno, mislimo na Josipa Broza. Da «bečka škola» ima uticaja i na ovu državu, nismo morali mnogo da čekamo da se pokaže. Mada je patrijarh Vikentije (Prodanov) važio za popustljivog čoveka, nije bio dovoljno popustljiv koliko je to trebalo komunistima. “Umro je pod vrlo zagonetnim okolnostima, ubrzo posle redovnog zasedanja Svetog arhijerejskog sabora na kome nije priznata tzv. ‘Makedonska pravoslavna crkva’. U svakom slučaju, njegova smrt nije bila prirodna“, kaže ep. Sava. To se desilo 1958.

Čovek koji je preživeo susret sa Antom Pavelićem, a nije mu se pokorio, veliki svetitelj naše crkve je i Varnava (Nastić). Klevetan, maltretiran, zatvaran, nepodržan od patrijarha Germana i crkvenih tela kada mu je bilo najteže, veliki besednik i duhovnik koji je ućutkan i bio zatvoren u četiri zida pod stalnom prismotrom službe državne bezbednosti, episkop Varnava je rođen u SAD-u i kao takav, njegov slučaj bi mogao da bude otežavajuća okolnost u prijateljskim odnosima socijalističke Jugoslavije i SAD-a. Njegova višegodišnja agonija završena je 1964. u Beočinu, «gde je umro pod vrlo čudnim okolnostima 12. novembra.» Upokojio se posle posete zubaru, pa se sumnja da je otrovan.

Patrijarh Pavle

Patrijarh Pavle završio je svoj život na najboljoj klinici u zemlji, ali u javnosti se ćutalo o tome kako je došlo do toga da završi na klinici, što opet rađa sumnju. Istovremeno, njegovi poslednji dani ličili su na onu šalu “kako Piroćanac ispraća svog oca na samrti“: – Pošto je otac na samrti, Piroćanac pali prvu sveću. Sveća dogori, a otac i dalje živ. Tužan, pali drugu. Nije to mali trošak. Sveća dogori, a otac i dalje živ. Nestrpljivi Piroćanac, koji ima utisak da će ga tatkovo oklevanje finansijski uništiti, paleći treću sveću govori ocu: “Tato, molim te, skoncentriši se!“. Nije tajna da se nekima žurilo da se izabere novi patrijarh, pored još živog patrijarha. To pitanje postavljano je i na Saboru. Opet je Vatikan “ni kriv, ni dužan“ skrenuo pažnju na sebe, jer se u vreme oko upokojenja p. Pavla pokrenulo pitanje oko dolaska pape u Niš na proslavu 1700 godina Milanskog edikta. Trebalo je za to vešta i efikasna organizacija. Čak je i predsednik republike, Boris Tadić, baš u te dane posetio papu Racingera u Rimu. Patrijarh Pavle otišao je na VMA pošto su popucale instalacije u kupatilu u Patrijaršiji i ošurio se vodom krenuvši na kupanje. Iako se govorilo da je ljudski faktor u pitanju, nikada javnost nije čula za istragu povodom toga. Izgubivši svest, preživeo je, ali ne još dugo. Njegov pratilac, monah David (Perović) nije imao vremena da povede računa o rasvetljivanju ovog slučaja jer je posle toga vrtoglavom brzinom napredovao od monaha preko đakona, sveštenika… do Episkopa kruševačkog. A možda bi trebalo da se pronađe ko je odgovoran? Barem da se sazna da nije i nadležni vodoinstalater učio svoj zanat u Beču, kao onaj bravar.

Ako bismo proanalizirali sve ove smrti za koje se sumnja da nisu prirodne, možemo reći da je Beč u svakom slučaju nudio smrt mnogim arhijerejima. Postavljan je izbor: da li želiš duhovnu smrt tako što ćeš prihvatiti uniju sa papizmom i izdati hrišćanstvo, ili više voliš telesnu smrt, ostavši pravoslavni hrišćanin. Nisu svi episkopi odoleli čarima Beča. Da spomenemo samo nesrećnog Episkopa pakračkog Petronija i Velikovaradskog i jegarskog Jefrema (Banjanina). Ovoj dvojici nije bilo ugodno u bečkim tamnicama, već su primili uniju i pred papom ispovedili rimokatolicizam. Kako papa Inoćentije XII nije bio toliko izdašan prema ovim odstupnicima od pravoslavne vere, oni su (valjda, setivši se svoje duše) pobegli od njega vrativši se pravoslavlju.

Patrijarh Irinej, takođe je odlazio u Austriju i Beč. Episkop Irinej Bački je čest posetilac. Bili su i u Zagrebu. Da li su bečka klima i kuhinja ostale iste ili ne, oni nam mogu reći. Ipak, ne treba ih puštati same, jer je funkcija episkopa u SPC funkcija visokog rizika, te može da im se ponudi jedna ili druga smrt – telesna ili duhovna. Mada je stanje rimokatolicizma drugačije od onoga u ranijim vekovima, pre bi se reklo da je Vatikanskim koncilom 1965. vuk dlaku promenio, ali ćud nikako.

Danas je Austrija država u kojoj je sve manje rimokatolika. Po nekim statistikama 40.000 ljudi godišnje u Austriji napusti rimokatoličku “crkvu“. Ipak, iako je ova “crkva“ u kojoj “blagodat“ deluje po primitivnim racionalno-mehaničkim zakonima, izgubila svaki autoritet nad svojim vernicima, ona ne prestaje da žudi za osvajanjem novih teritorija. Danas se njen prozelitizam ogleda u potrebi korporativnog sjedinjenja sa drugim verskim zajednicama. Dok se predstavnici papizma kroz ekumenizam trude da relativizuju Istinu Jevanđelja, pod motom: “Sve je to isto. U pravu su i pravoslavci i rimokatolici, na svoj način.“ ili: “Zbog tužnog razdeljenja, krivi smo i jedni i drugi“, dotle se uspostavljaju sve čvršće društvene veze sa pravoslavnim jerarsima, valjda sa nadom da “tiha voda breg roni“.

Tačno je da danas u Beču ne postoji “Društvo za katoličenje Srba“, ali postoji jedno slično društvo pod imenom “Pro oriente“. Funkcije su im identične.

*Tekst po podacima iz knjige “Srpski jerarsi“ blaženopočivšeg Episkopa šumadijskog Save koji se pre nekoliko godina iznenada upokojio.

Pripremila ekipa FB stranice Pravoslavlje život večni

Izvor: Pravoslavlje Život Večni

POSTAVI ODGOVOR

*